Najnoviji Organizam

Sistematski

2012-02-14T17:19:00.000+02:00

Bili smo na sistematskom,
nabrajala sam šta podmladak jede:
Od svih stvari sam se setila najglupljih
"punjene paprike, punjene tikvice, musaka..."
- A krompir, šargarepa?
To je doktorirala...
- A karfiol?
Da. (razmišljam u sebi, obaren, preliven pavlakom i žumancetom, posut prezlom i zapečen u rerni.)
Jede i ribu. Losos i skušu.
Jede i mahunarke.
Pasiramo joj pasulj, juče je jela sočivo.
Grašak stvarno voli.
Nisam stigla da kažem da najviše voli biftek i da je jela i crveni kupus i brokoli i kupuščiće i kelj. Nisam stigla da ispričam da je jedino bacala hejt na kelerabu, al i da smo i to okrenuli u lajk.
Ali rekla sam da jede. Sve.
Sem svinje. To još nije probala.
Al jela je slaninu. Rado.
I jede jabuku dnevno.

Ali dr. je tek razrogačila oči kad sam ispričala da podmladak zna da doda "balon, loptu, igračku žabu... i da nađe oktopoda u knjizi."

Zaboravila sam da kažem, a i nije bilo vremena da kažem, da je jedina dobra primena ilustrovane knjižice "Vodič za roditelje - beba" koju smo dobili od Opštine Savski venac ta što je podmladak lista, pronalazi slike beba, pokazuje prstom i viče "beba".

Zaboravila sam da kažem da sa podjednakom strašću jede unutrašnje listove mog bureka nedeljom izjutra.

Elem, zaključak posete je da se vidi da joj posvećujem puno pažnje, što sam mislila da je normalno.

A moram da odam priznanje i mom bejbisiterskom pomoćniku, desnoj ruci i njušci na koju uvek mogu da se oslonim - jednom i jedinom, gospodinu mopsu Abiju. Njegova stručna pomoć i igračke su neprocenjivi.

Još malo pa prvi i treći rođendan.
Ribe.

Sisavci i njihove majke

2012-02-01T12:00:00.002+02:00

Zamišljala sam bebe kao mekane, mirišljave, prepune ljubavi, bebe koje guguču, smeju se, plaču onako slatko kao da se smeju, spavaju, bebe koje se bave svojim bebećim stvarima i spavaju neka 23h dnevno... do škole.
Dobila sam tebe, priraslicu moga serdca, sada imaš 11 meseci i 11 kila, držiš me na gotovs i danju i noću.
Tvoj život je sve sem jednostavan i očekuješ od mene da ti se, je l', nađem.
Ja sam tvoja hrana/master chef. Polako prolaze dani besomučnog mlekoprodukta i 'dajtejojmajkakadgodtraži, javio je szo' i dani blendiranja svega u jednobojne kašice. Imaš svoja 2 zuba i desni koje svrbe. Grizeš, jedeš ko zmaj. Najviše voliš da jedeš ono što je u mom tanjiru.
Ja sam tvoje noge. Mojih metar i 60 su ok da se stvari pogledaju iz druge perspektive.
Ja sam tvoja učiteljica. 'Ta-to?' balon! slika! lampa! zid! pile! prase! ker! prozor! Kad prestanem da očekujem da ćeš da uradiš nešto vredno javljanja babama i dedama, ti kažeš prvu reč. Kada smo pomislili da ćeš zauvek puzati sporo unazad, ti si propuzala brzo unapred.
Ja sam tvoja pevaljka. Repertoar mi je zavidan - od dečijih klasika do narodnjaka. I uglavnom sve sa greškama u tekstu.
Ja sam tvoja spremačica. Kako uspeš da baciš parče sira sebi ispod dupeta? To mi je misterija.
Ja sam tvoja higijeničarka i maser. Kratim ti kandže kradom i masiram ti crevca dok me ispitivački gledaš.
Ja sam tvoj modni savetnik. C, to objašnjava što nosiš trenerke svaki dan.

Nekad mi se i zahvališ za sve.
Grleno urlikneš i ugrizeš me za nos.

Nisi zahtevna. Zahtevna si. Ne znam, drugačije sam zamišljala bebe.

By luhrman4 at 2012-02-01

Le Chef

2010-04-15T16:08:00.000+02:00

Intermezze

2010-04-14T18:19:00.002+02:00

Kada smo posle 3,5 dana trebali da krenemo dalje - nije mi se išlo. Izrasli nam filteri za prebučan bejrutski saobraćaj, kao i njegov sastavni deo, taksiste koji su na svakih 10 m trubili i drali se 'Taxi!!!!' na nas.

'It's her - she looks like a tourist!', zaključio je recepcioner.

Reko, a ovaj dvometraš do mene u žutoj majici sa 3 crna fotoaparata i kamiljim Lonely Planetom u jednoj ruci, a mapom u drugoj se baš stopio sa Bejrućanima.

Taman smo se navikli na rutinu kafice u 'Al Kahwi', otpadanja u kafićima u Rue Monot i pogrešnih skretanja u nekim krajevima grada uz otkrivanje uvek novog i većeg zelenila ('Vi hev ol doz flavers in Serbia, bat smol. In Bejrut, evriting iz BIG!' mašem ja rukama vozaču iz hotela. On mi daje ubran puzavičiji cvet, 200 grama lavandine boje. Sladak miris u senci pet metara visokog eukaliptusa. Eh, grade, u tebi muškatle ko korov rastu. Biiig muškatle.), navikli se i na Ali G.-ja i ekipu na recepciji.

Primili smo se na Bejrut.

U tim nekim mislima smo se poseli na zadnje sedište bogato unutrašnje dekorisanog Ševroleta sa jednim lokalcem, dok je drugi seo na mesto suvozača, a treći pritisnuo gas.

Bye, Beirut! Hello, Damascus!

Nije mi bilo jasno zašto je moj saputnik isplanirao 5 h za prelaženje tričavih 120 km, ali već na izlazu iz Libana mi se javilo.

Pored puta, žuta kuća, velika, prepuna ljudi u 'loose fit' redovima pred šalterima. Neki stoje pored, ko publika. Jedan puši ispod znaka za zabranjeno pušenje, drugi donosi po 30 pasoša iz autobusa, treći donosi kafice uniformisanim licima za šalterima. Uniformisani uredno puše ispod znaka za zabranjeno pušenje.

Redovi za lokalce izgledaju lošije od reda za strance, ali tamo ljudi i završavaju posao. U našem je to jako pooo-laaako.

Nasmešimo se mi i stegnemo zube, i pola sata kasnije, evo nas nazad u taxiju.

Malo kasnije, ista scena na ulasku u Siriju. Ovaj put izgleda mnogo bolje - samo 3 osobe u redu za strance! Smeškam se ja na saputnike iz taxija, reko, završićemo pre njih!

..rac. Al ..rac.

Prvo, prvi je bio lik iz agencije koji je završavao vize za četu Meksikanaca. Onda, već vidimo svoj odraz u šalteru, samo ovo dvoje Amera ispred nas. Ijao. Majko mila, kad je Amer počeo da trčkara među šalterima i da se vraća po još para koje mu je dodavala njegova žena, glave uronjene u roman, a naši saputnici počeli prvo da navraćaju da vide gde smo, pa stajali u vratima, pa seli unutra bezizraznog, slajtli ubilačkog pogleda... blam. Za pogled na naše vize iz BGa vlastima je trebalo jako malo. Al to zadovoljstvo smo čekali dobrih sat vremena.

Usput, američki pasoš ko dečija slikovnica, kad se otvori, na prvoj strani ima i glavu orla i 'we are the people' tekst i neki sitniji tekst, u boji.

Posle smo se zezali da bi bilo super da je novi srpski pasoš muzički. Otvoriš ga i on odsvira 'Bože Pravde'. Sigurno bi bili hit na granicama. A taman i da označimo svečano stavljanje na listu il skidanje sa druge, šta god, što nam je omogućilo da putujemo kao pre.

Elem, seli nazad u taxi, niko neće ni da nas pogleda, promrmljali 'Sorry', a vozač nam se iskezio - 'You'll pay 20 dollars more for waiting.'

Šalio se.

Popravni, 2. deo

2010-04-13T12:09:00.001+02:00

Drugi dan smo shvatili i da smo obišli Bejrut taj prvi dan.
Moram da objasnim naš način putovanja, ali mislim da ste već shvatili.

Mi smo gradski hodači. Ustanemo, pokupimo rančeve sa vodom, jaknama i LP i krenemo. Prvi dan kupimo 'u sitna crevca kartu' mesta na kojem smo i obiđemo glavna mesta, ostatak vremena istražujemo i gubimo se po nahođenju.
Pauze su kada smo gladni, žedni ili nam se piša. Kafa, pivo, sladoled, hrana, preferiramo mesta za posaditi guzicu. Na pauzama se obavezno ode u WC, čak iako nam se ne piša. Na pauzama se ne zadržava duže od sat. Kada ste gradski hodač, ne smete ni da jedete mnogo ni da pijete ni da se zadržavate na pauzama, jer višak može da utiče na kvalitet performansi. Retko koristimo prevoz, još ređe taxi, to sve u zavisnosti od mesta. U Bejrutu nismo ni jedno ni drugo.
Na mesto gde smo ostavili stvari, tj. u hotel ili hostel se vraćamo tek kada smo jako umorni. Spavanje nikad nije problem.

Da, lonely planet je divna knjiga za početak, za ideje i za prvi dan/put. Ali je ne treba uzimati za jedinu istinu i treba otkrivati mesta sam. Istorijske, geografske i te stvari pogode, al životne, 'nako. Ili mi nismo očekivana ciljna publika. Bilo kako bilo, bitno je da ta knjiga postoji i da je legitimni pasoš svih turista.

Tako smo u Hamri naleteli na salad bar Sokrat, gde smo ručali sledeće salate (vadili kako nam se učinilo ukusno i estetski), nesigurne oči a sigurne tejst bads su dešifrovale sledeće ukuse:

kiselu salatu od bamija i boranije, marinirani klikerasti ovčiji sir, salata od rukole, zelene, krastavaca, krompirići, hrskavo deep fried testo kojim se 'soli' neka salata, punjeni mali patlidžani i naravno, sveže ceđeni sok od narandže.

Već kad smo u kraju, aj na pravu kafu. Idemo u jučerašnju 'Al Kahwu', na sada, profi naručenu 'double turkish'. Creva se uključuju.

Raspalili po razglednicama i kujemo planove. Pričamo. Shvatamo da smo obišli veći deo turističkog Bejruta. Bejrut je mali, teško evropeizirani grad. Al Kahwa je super jer puštaju neki lokalni muzički kanal pa gledam šarene spotove.

Baka se javlja na telefon, vesti koje je primila je nagnaju da otrči na verandu i maše rukama. Lepuškasti biznismen peva, oko njega padaju krivulje na chartovima, izlazi ispred kao novobeogradske banke i peva, oko njega se lome 'ulični plesači'. Avion sleće, na pisti čeka baka sa familijom i kulturno-umetničkim društvom koje maše libanskim zastavama, evo ga i biznismen! On peva, baka ga grli.
Mala familija od 100 ljudi sedi u kao šumadijskoj bašti za stolovima i veseli se. Biznismen, sada casual sportski obučen, sedi i peva na dupetu traktora u pokretu. Vozač ga ignoriše. Biznismen, sada bosonog, leži porebarce na malom molu na jezeru. I peva. The end.

Shvatio čovek prave vrednosti.

A i mi smo. When in Middle East, drink turkish coffee. Despise Espresso. Frown on globalization. Try to run away from Europe.

(izgleda da sam izbrisala ceo pasus u kom serem kako smo tog jutra otisli u Hamru da kupimo kartu i da su nam svi rekli, ne ne ne, nema, jer sledece izdanje izlazi za mesec dana i da smo popili espreso u real francuskom bistrou. al sta je tu je)

Sa tom mišlju smo otišli u poslednju šansu za 'pravu kartu', Virgin Megastore.
Našli kartu. Razmišljali da li da se vratimo u Hamru da mašemo kartom pred nekim snobby 'french speakin' knjižarkama. I'm on ze phone, monsieur, no, no map. Shvatili da je to budalasto.

A i mom saputniku je previše laknulo da bi sad tu mi nešto kvarili. Skakutao je ko dete dok je listao knjiga-mapu. Jer, ma koliko da je Bejrut mali, ulice su podeljene po sektorima, i još dodatno zakomplikovane arapskim imenima i brojevima umesto imena. A mape iz LP se ne podudaraju sa realnim stanjem.

Pa to zahteva Almazu ili 2!

U Žemajze!

Sledeći stop hrana, u restoranu 'Le Chef', gde ti konobar legenda viče 'Welcome!' i 'Welcome to Beirut!' makar se i rodio u istom i dolazio da jedeš u taj restoran svaki dan. Mala rupasta kantina koju ispunjava veličina tog lika. Meni na francuskom, rukom ispisan. Ljudi mešani, od lokalaca do turista.

Pije se Arak, kao uzo. Meze libansko, fino, taman dosta. Ne možemo i glavno jelo.

Za sutra smo smislili da obiđemo jedan tržni centar i još malo okolinu. I da onda otperjamo u Siriju.

Popravni, 1. deo

2010-04-12T15:35:00.007+02:00

Kada se ideja pojavila, zvučala je čudno. Idemo u Libiju i Siriju? Liban? Jel to u Africi? Dobro, izvini... Damask, a onaj drugi grad? Bej-rut. Ček, nije tamo neki rat?
Aaa, bio. Dobro.
Ja sam kreten što se geografije i istorije tiče, uprkos kilama petica tokom školovanja. Za to krivim sebe i školski sistem. Sigurno sam u nekom momentu mogla, probuđena u pola noći, da pokažem i Liban i Siriju na generacijama habanoj školskoj karti i da izdeklamujem broj stanovnika i stoke i izvoz po privrednim granama, kao i rudna bogatstva (crno zlato, kako nastavnici vole da se kaže). Sigurno sam onda, po razvijenoj tehnici fotografskog bubanja, mogla da nabrajam vladare, loze i bitke, tačno u zarez, i bez ikakve prave slike o čemu pričam.

Al od svih tih bogatstava besplatnog školstva - u mojoj nekada nepropusnoj tintari ostalo je veoma malo.

Sedi, 1.

Za popravni sam pokušala da spremim gradivo. Obavezna literatura - 'usamljenog planeta korica plava, kamilina iz profila glava'. Toliko sam otprilike uspela da vidim od knjige, jer je moj lični vodič i inicijator 'Sirijalibijane' knjigu nosio sa sobom i nerado mi je ustupao. A njemu nije ni trebala, on sve zna. Ipak sam uspela da pogledam slike.

Posle pravog turskog sendviča (turkish airline sendvičića u letu, pa Efesa ladne zmije na Ataturku u sedu, pa turkish airline sendvičića u letu) stigli smo u Bliski Istok. Avion mi je dovoljno puta pustio animaciju sa avionom i regionom pa sam stvarno saznala gde idemo. Eh, da smo takvo nastavno sredstvo imali u OŠ.

A tamo, noć. Ček in to hotel.

Prvi dan smo stiskali knjigu i jedno drugo za ruku i pretrčavali ulica Bejruta. Glavu u torbu i trk preko. Oni trube, oni jure, oni ne staju nikom, a najmanje semaforu.

Lepo nam, sleđenima na kratkom pešačkom prelazu - nikako da se usudimo da spustimo nogu sa trotara, kaže lokalac: samo krenite. niko vam neće stati.

I prvi utisci, nervoza u saobraćaju, beogradske 'uzbrdo-nizbrdo' ulice, prolećno jako sunce, prelepa vegetacija i stare kuće, ko vile na moru. I more.

Šetamo po šetalištu Kornišu do Pigeon rocksa, dve stene koje izviruju ko dva morska zuba. Omiljeno otpadalište familija nedeljom. Porodično okupljanje počinje smandrljavanjem niz stazu koja više liči na klizište - prvo tata i sin ili brat, jedan vuče džak i mali metalni roštilj ili mangal a drugi mu pomaže balansirajući family size staklenu nargilu (ili šišu) uz plastični balon vode. Za njima se kotrlja buljuk dece, a za decom umaramljena mama u štiklama, natovarena kesama sendviča i sokova. Kad nađu zgodno mesto, bace ćebe, zbace cipele, kresnu šišu. 'Zagledani u pučinu' pućkaju aromatične ladne dimove. Divota.

Kornis

Druga impresija koju nosim iz Bejruta je hrana. Posetila sam u begeu kafe Bejrut, pa sam znala za lepote libanskog mezea, ali ovde me je dočekalo...

pušenje svuda, turska kafa svuda, hranaaa sjajna.

Prvi dan smo došli do LP preporučenog fast fooda 'Barbar' (trupe su se posvađale usput, njemu se jelo, meni se kafe pilo) i naručili Chicken Shawarma plate.
Dobili smo poslužavnike sa 2 arapska hleba (kao tortilje) između kojih je bilo po kile fino pečenog pilećeg girosa, uz humus, pastu od belog luka (kao majonez al od belanaca), salatu kupus sa jogurt prelivom, turšiju i rusku salatu. Uz dva pakovanja sa po 10 arapskih lebova koje nismo ni takli.

Odbrektali smo, jeli, trpali u džepove i sabijali po tanjiru da izgleda manje, ali svejedno, ostaci su svedočili da smo žešći turisti. Beli pojas, prvi dan.

Onda smo otišli na kafu, u oblast koja se zove Hamra, kafić 'Al Kahwa', prekoputa Američkog Univerziteta u Bejrutu i tamo zašišili jabuku. I poslurpali pravu tursku kaficu.

Onda smo tražili i našli centar, veliku džamiju, pa oblast Žemajze, poznatu po ludom noćnom životu i kafićima koji služe alkohol, i u kafiću Torino Ekspress popili prvo libansko pivo, malu i skupu "Almazu". Dobro, 2 Almaze.

Onda nas nije mrzelo ni da odemo do treće turistički bitne oblasti, Ašrafije, gde smo u treši kafiću "Hole in the Wall" popili još malo male Almaze, neverovatno kako je pivo kompatibilno sa šetnjama, i pošto je već postajalo kasno, mi smo ponovo bili gladni, pa smo otišli u "Zaatar W Zait", odnosno u 'Začin i ulje', restoran u lancu libanske brze hrane. Tamo sam se oduševila Manakeshom, kao malom pizzom, tanjom od pizze. Moja je bila reklamirana kao 'najbolje od oba sveta', što i jeste. Sir i preliv - maslinovo ulje, susam i majčina dušica u prahu. On je uzeo baked falafel, koji je isto bio fin, zamotan u obliku tortilje, i manakesh koji nas je podsetio na Lahmacun (Lahmadžun) sa dodatkom fino začinjenog mlevenog mesa, tursko jelo koje smo najviše voleli u Skopju, kad smo ga i otkrili.

Posle lagane polusatne šetnje do hotela uz TRUB! TRUB! HONK! SKVIIIIK! BRM! ZVRND! i neuspelog pokušaja lova na pivo u radnji (turisti saliviraju ispred brendiranog frižidera, te ga otvaraju da bi zatekli bezalkoholno pivo), ispovedili smo se recepcionaru, ličećem na Ali G.ja, gde smo sve bili prvi dan.

- A, onda ste zreli za spavanje.

O ljubavi

2010-03-11T16:18:00.002+02:00

Mama mi je i ove godine uvalila sledovanje kitnikeza.

Nemam srca da joj kažem da ja to ne volim.

Ona je jednostavno oduševljena, mislim čak ni ne ukusom, već procesom pravljenja te čudne želatinozne stvari i svake godine ga sa istim entuzijazmom kali, izliva i uvaljuje najmilijima. To se nešto kuva, pa se lije u modle, pa se istrese napolje naopako (mislim da joj je TO omiljeni deo), drži u ostavi mesecima i jede na kriške. Kao zgusnuti džem.
Obično strpam dobijeni kitnikez u zadnji deo frižidera i zaboravim na njega. Onda, kroz par meseci, kada otapamo frižider, nađem plastičnu posudu sa buđavom tvari (šta je ovo?! a, kako se ono zove - kitnikez?) i bez griže savesti ga strpam u kantu za đubre.
Ali ove godine je kitnikez bio ogroman. Mislim da je imao oko kilo žive vage. Sama ga je dopremila do Beograda, a ja sam ga jedva ugurala u frižider.

Monolitno impozantan, kočio je normalan saobraćaj i život. Ponadala sam se da će ga 'dragi smanjiti', ili da će sam od sebe da nestane. Ali, badava. Svaki put kada bih otvorila vrata od fridža, gledao je u mene.
Jeeeedi meeee...

Ne mogu, ne volim. Izvini.

I tako je to trajalo neko vreme. Do pitanja.

'Šta je ovo? Oćeš ti da jedeš ovo? Dobro, da ga bacimo.'

On ga je izvadio na 'radnu površinu' koja je, naravno, sve sem radna.
Ne znam tačno šta me je nateralo da uradim stvar koju sam uradila... ali, u meni su se probudili zaštitnički osećaji. Bilo mi je žao kitnikeza, kog i dalje nisam htela da jedem, i onda sam ga stavila u pretpanu ostavu, među patike sa sporta i prljav veš, na hladno.
Par dana kasnije, on ga je pronašao.

'Šta je ovo? Što si ga stavila tu?! Mislio sam da ćeš da ga baciš?'

I vratio ga na (sve sem) radnu površinu.

Ne znam tačno zašto, ali par sati kasnije se oslobodilo mesto za parkiranje u frižideru, pa sam vratila kitnikez tamo.

Sledeće jutro sam zatekla kitnikez na radnoj površini, ne verujem da je sam išetao, pa sam ga vratila među patike.

To veče:
'Šta je ovo? Otkud on tu ponovo?! Ovo me već plaši, stalno se pojavljuje! Mislio sam da si ga bacila... Oćeš da ga baciš?'

Oću. Ali...

Ne znam tačno zašto, nisam mogla, pa sam ga ko regular Anu Frank sakrila na kuhinjski prozor, spolja. Na hladno.

Uskoro se začuo urlik sa prozora.

'Pa ti nisi normalna! Pašće dole na nekoga...'

Danas sam ga ponovo srela na radnoj površini, zatrpanijoj i musavijoj nego obično, i prekratila mu muke.

Volim mamu, al ne volim kitnikez.

Čista so

2010-02-05T22:36:00.002+02:00

Bila jednom jedna tetka.
Zamolio me tetak da na sahrani kažem reč-dve o njoj i tako to, al nisam mogla.
Nisam ni plakala na sahrani, nisam ja dobra sa tim opštim žalostima, uplaši me sva ta tuga, ne znam da delim, ne znam da plačem u društvu.
Par meseci kasnije dođem turistički u jednu jako lepu katedralu u kojoj se dešava nedeljna misa.
Džaba turisti stoka i fotoaparati i zima i odmor, otplačem sve što sam imala za tetku i za sve nas koji smo živeli uz nju i za sve nas kojima nedostaje.

Bio jednom jedan drugar.
Na sahrani pročita drugar mejl od drugara u kom prvi put za vreme ceremonije čujem ime pod kojim ga znam.
Par dana kasnije šetam kera i plačem po dorćolu i njega i njegovu mamu i tetku i ujaka i sve nas kojima nedostaje.
Par dana kasnije uveče plačem.
I za tetku i za Tacnu.

2 sata 15 minuta kasnije

2009-12-24T15:17:00.000+02:00

me: rakija gotova
milos: jeah
me: a slusam dzonija kesa
da me ohrabri da ubijem
i shot a carp in renoooo
milos: mercy carp

veri meri krismas

2009-12-24T13:10:00.001+02:00

me: jbt
secem sarana a on se mrda
milos: sta sta
me: vristim
milos: idupm
me: iiiiiiiiiiiiiiiiiiii
ker me gleda
milos: mazni ga po glavi
me: pipnem saran
nema glavu!!!!
on se mice
milos: ih
bem ti sarana
me: kaze mi mama
nije to nista, meni jedan skako kad sam stavila luk na njega
)))
jbt
milos: hehe
me: uzas
znaci, prestravljena sam
zombi
milos: jes
gadno
me: vristim ko keri bredso
milos: bolje curka
me: uzas
sad ne smem da ga vratim u fridz
milos: ostavi ga tu
me: vratil ga na dasci
u fridz
Sent at 11:59 AM on Thursday
me: a malisa onako zabaci usi
kafd ja iiiiiichem
milos: hehe
plasi se maji
me: jos me mama zajebava
odnesi sarana kod veta, da ga on ubije
milos: hehe
me: i preseci a na pola, onda se nece mrdati. ili ce mrdati manje.
))))))))))))))))
milos: kuku
me: upola manje
))
zato se prvo pravi zamedljana rakija
milos:
me: onda te boli kurac dal se mrda ili ne
milos: lele
Sent at 12:06 PM on Thursday

Španska mlada

2009-11-21T22:15:00.001+02:00

Ja sam svašta morao da uradim da bi stigao ovde gde sam,
kaže mi otac ispred podzemne garaže kod Gradske skupštine na rastanku.
Daleko je od Terazija do Dorćola, pa smo se našli na neutralnoj teritoriji.
Do tada sam već primetila da sam nasledila njegove, a saznala da teta Tereska, po njegovom mišljenju, ima lepe nokte. I da je ista baka Maja. Ekscentrična ludača sa grandioznim pričama. Prećutala sam da i on malo liči na roditeljku. A i ja na njega.

Dve kafe i kisela, 400 dinara.

Naš odnos je oduvek bio pasomačiji. Dok sam odrastala. Ja sam bila najpametnija, on je bio najiskusniji. Oboje eksplozivni. Dve drama queens pod istim krovom.
Uspešno sam držala dijetu gledajući njega kako jede nedeljni ručak. Mrzela sam i njega i pušenje gledajući kako mu cigareta dogoreva među prstima dok mu znojava glava pada na izanđalu atlet majicu u popodnevnom kljucanju. Njegovi saveti glede moje fakultetske i uopšte budućnosti su zvučali stravično. Ekonomija, pravo ili medicina. Ili ili. Samo.
Ništa nisam uradila kako mi je rekao i ipak sam postala jako slična njemu. Što sam oduvek i bila. Obradovalo me je kada mi je rekao da je uprkos aktivnosti u privatnom i sportskom sektoru i dalje redovan u gradskoj skupštini.

- A jel viđaš Ildiko Lovaš? Baš čitam jednu njenu knjigu.
- Reeedovno. Dobro piše?
- Jako dobro. A kakva je?
- Ista ko ti. Mala i kratko ošišana. Baš ću da joj kažem. Kako se zove knjiga?
- Španska nevesta. Bolje (valjda će zapamtiti), španska mlada.

Minimum napora za maksimalne rezultate

2009-10-28T12:19:00.003+02:00

1.

Šetaš psa prema parku kroz vernike koji su običnog radnog dana u 11 ujutru napravili kilometarske kolone i opkolili malu crkvu na tvrđavi iz minimum 2 pravca. Kao uvod u priču, na putu prema njima, sitni preduzetnici su instalirali tezge sa svećama, crkvenim relikvijama i ušećerenim jabukama. Žene su umaramljene. Crno je kolor of d čojs. Pošto sam ja u ljubičastoj trenerci, a ker žut, prolazeći, razdvajamo red ko Mojsije Crveno more.

Pitanja:

Koji je to svetac okupio ove silne ljude u religioznoj opsadi tvrđave i šta tačno očekuju od posete istom? Kako bi reagovali da smo nas 2 zauzeli mesto u redu?

2.

Moja prijateljica piše seminarski rad na poslediplomskim studijama jednog državnog fakulteta. Katuje, prevodi i pejstuje. Meni je neverovatno da se dobijanje diplome svelo na minimum vremena i malo interneta, bez ijedne pročitane knjige.

Pitanja:

Šta svetac zadužen za obrazovanje misli o metodama široko u upotrebi u zemlji? Da li mu imponuje što je resavska škola je jača nego ikad? Šta uopšte znači ta diploma?
"Ja stvarno nikad nisam čula za tu Pandorinu kutiju..."

3.

Dobra sarajevska ćevapdžinica je izvela rokadu i od prekoputa se premešta na mesto restorana "Svetica", koji je životario par godina kao bleda senka kafane "Užička kremna". Naravno da nisu napisali kada počinju sa radom. Jednostavno obaveštenje, na a4 papiru bi uradilo posao. Rukom napisano. Dragi gosti, od tada, ćevapi!
I tako prolazim jedno veče, vidim ljude unutra i kucnem na staklo da se obavestim. Iznutra, žena sa kuhinjskom kapicom na glavi me odjebe jednim pokretom ruke.

Pitanja:

Zašto žena u Svetici nije učinila minimum napora i otvorila vrata, ljubazno me pozdravila i odgovorila na moje pitanje?

bez naslova

2009-10-21T15:48:00.004+02:00

Teram kera ovih dana. On mi je najbolji drug i sa njim provodim najveći deo dana. Pored njega, imam samo jednu dvonožnu konstantu u životu, pa je naš trojac iz čiste obesti preuzeo umetnička imena iz poznatog hita novosadske grupe "Piknik", "Miš puž i ker". Tako se međusobno oslovljavamo kad smo dobro raspoloženi.

Ker je pas.
Puž je on.
Miš sam, po prostoj podeli uloga, ja. Iako ker više liči na miša od mene. Ali ima on još imena. Kad se popiša u stanu, zovemo ga 'govno', a kada jede 'mećava'.

Kako izgleda naša dnevna rutina? Puž radi preko dana, pa je preuzeo obavezu šetnje kera u sedam ujutru i hranjenje istog u 7 i 15. Ja se za to vreme valjuškam u krevetu. Oko pola 9 kera preuzimam ja.
Tj, oko pola 9 se doteturam do kompa, napipam šolju hladne kafe (puž i dalje pokušava da me probudi u 7.30), i pokušam da otpletem trepavice uz vesele vesti iz zemlje i inostranstva. Oko 9 sam već skoro budna, taman radna raja počne da lupa po tastaturama, pa se malo chatuje.
Za to vreme je ker shvatio da ga ignorišem baš kad mu se igra, pa počinje da pravi nepodobštine. Uz glasan tresak, spušta prvu patiku pored mene. Bam.
Ja ga kuliram.
Evo i druge. Bam.
Odlazi, nema ga. Šta radi? Pa, jede antenski kabl (abi, ne!), zaobljuje uglove stočića za tv (abi, ne!) ili gricka farbu sa radijatora (abi, neee!).
Da bih ga ispoštovala, malo mu bacam gospodina Kosku, gospodina Loptu, gospodina Ruperta ili gospodina Žabu. Kad iscrpim sve zalihe gospode za bacanje, prosto ga jurim po kući.
Pa se vratim kompu.
Onda donese svoje ćebence, sve od odeće što uspe da skine sa štrika, prljave čarape i majice. Najbolje je što to donese ispod stola, pa mirno sedi na tome i čeka da primetim.
U 11 idemo u šetnju, po Keju i po Kališu. Kada piša, vičem "bravo" i dajem mu nagradu. Kada sere, prvo pokupim njegovo govno u kesu vičući "bravo", a onda ga nagradim. U parku ga pustim sa povoca pa se igramo sa kestenjem i lišćem. Posle šetnje prvo spavaaamo, a onda, pogodite šta? Iiiigramo se. Onda u 5 zagrevam jednu porciju pilećeg mesa sa šargarepom i serviram. (Puž kontroliše da li sam proverila da slučajno neka koska nije ostala u hrani?! Jesam.)
15 sekundi kasnije...
Idemo u šetnju. Sad već pričam sve vreme sa kerom. Abi babi, kaži 'maaaa-ma'. Ma-ma. Ma-mmmmaaa. Kad zovem veterinara, predstavljam se 'Ovde Organizam, Abijeva mama...'
Tu se negde sretnemo sa pužem, pa mu ga ja uvalim. I tako dan za danoooom.

XXX

Čudan proizvod mog preteranog druženja sa kerom je da ljudi počinju da mi liče na pse. Jednog dana, na pilatesu, podigoh pogled i učini mi se da se instruktor pretvorio u mešanca podignutih ušiju. Brže-bolje spustila pogled i primetila dlake na trenerci. Nepogrešivo realno pseće.

Uputstvo za upotrebu kera

2009-09-21T13:28:00.001+02:00

Šetnje:

Potreban materijal: kesa (ispod sudopere), papirne maramice (kupatilo, najviša polica), nekoliko zrnaca njegove hrane (za nagradu).

- Prva jutarnja kratka šetnja. Idealno oko 7 - 8h, krug po ulicama oko zgrade, 15 min.

- U toku dana duža šetnja, pola sata, sat, više sati, radimo na kondiciji! Može grad, Kališ, atelje, kafa na terasi kafića (provereno mirno sedi ispod stola)... Može i 2 šetnje, sve zavisi kakav ti je raspored i kako ti odgovara.

- Šetnja pre spavanja. Idealno oko 21h. Može i kratka, kao jutarnja, može i duža.

*Videćeš i sama, može dosta da hoda, sa manje ili više entuzijazma. Ako zastane, povuci ga ili ga pozovi. "Abi, idemo" bi trebalo da radi. Stalno njuška i pokušava da jede nejestive stvari.

Klopa:

Potreban materijal: kesa sa hranom i merica (ispod sudopere), sveža voda u posudi svaki dan.

- Ujutro, posle prve šetnje. Oko 8h. 50 grama Mini Juniora.

- Popodne, otprilike 4 h pre šetnje pre spavanja. 17-18h. Isto 50 grama Mini Juniora.

- U jedan od obroka ubaci pola tablete Cal-D-Phosa (pored sudopere).

*Ako slučajno ne bude hteo da jede, samo mu ostavi hranu u tanjiru. I nama je u subotu ceo dan štrajkovao glađu**, ali je na kraju tanjir bio olizan. Obično prožedere sve, al je moguće da će te zezati jer te još ne poznaje. Ne podleži pritisku gladnih suznih očiju. Nemoj da se brineš. Da je stvarno gladan, pojeo bi sve. I čak i ako bude "slabo jeo" dok nas nema, biće savršeno fizički zdrav kad se vratimo.

**Štrajk glađu je uobičajen kod kučića. Kad moja mama ode negde na par dana, Elvira i Erika ponekad prestanu da jedu. Kad se mama vrati, prvo oduševljenje! onda spontano ćišćenje tanjira.

Higijena:

Potreban materijal: četka (pored WC šolje), beli peškir (visi na vratima kupatila), narandžasta frotirska rukavica, Pampers Baby vlažne maramice.

- Iščetkaj ga ponekad, to je više u domenu maženja nego higijene...

- U zavisnosti od stepena uprljanosti (tvrdokorne fleke ili obično) raspolaži tušem, rukavicom, vlažnim maramicama za šapice ili iskuliraj.

Čišćenje:

Žuti trulex, plava krpa (ispod lavaboa u kupatilu), Domestos, vlažne maramice (DM ispod lavaboa).

Ostalo:

Kad god imaš vremena i želje, igraj se sa njim. Posle jutarnje šetnje je obično 'luuud'. Bacanje zmajeva itd. Videćeš i sama. Znači, velika je maza i verovatno će kaskati za tobom po kući.

Predlog satnice:

Čitava priča sa satnicom je u svrhu navikavanja mladog gospodina na red. Kada bude malo veći, moći ćemo da računamo na njegovu dobru volju, ali za sada, ovo su obavezni dnevni rituali. Otprilike ovako:

7h - buđenje, navlačenje trenerke preko pidžame i krmeljava šetnja po kraju. Od njega se očekuje da piški i kaki.

8h - 50 gr Mini Juniora i pola Cal-D-Phosa, sveža voda.

10 - 17h - šetnja ili šetnje.

17h - 50 gr Mini Juniora.

21h - šetnja pre spavanja. Od njega se očekuje da piški i kaki.

Najbitnija je ta jutarnja šetnja. Sve ostalo može i da porani i okasni, po sat vremena ili pola sata, nije frka. Ako negde izlazite i ne planirate da se vratite do vremena za njegov obrok, slobodno ponesi dozu hrane.

PS. Pelene polako izbacujemo iz upotrebe, ali u slučaju nužde, ako slučajno ne uspeš da ga izvedeš pre spavanja, stavi mu pelenu na pod u predsoblje. Tako bar nećeš morati da čistiš.

Low profile

2009-09-18T18:58:00.000+02:00

Šetam kera Abija (6 meseci, mops) po Zereku, Dorćolu i Kališu danas prvi put (4 puta) i sretnem i razmenim iskustva sa svetom:

1. Komšinica mačkarka (80 godina) koju ne voli cela zgrada jer je UDBA + BACANJE KLETVI + VOLIM MAČKE AL NE MOGU BAŠ O SVIMA DA SE BRINEM, PA ĆU IH PUSTITI U NAŠ ZAJEDNIČKI PODRUM scena, koju bi Houston SPCA i sudija Dejl Gorzinski (izvinjavam se ako nisam zapamtila) humano osudili na lomaču. Jaaaao, pa jel to vaša kuca? Radite? Ne radite? Jeste trudni? A gde ste radili? A koji fakultet?

2. Komšinica kul, ima psa, obraduje se što smo doveli još jednog K9 warriora na mačju teritoriju.

3. Kučkar br. 1, ima dogu. Doga prijateljski ošnjufa mopsa, mops se uvukao u sebe ko mala kornjača.

4. Kučkarka br. 2, ima onog belog terijera sa Black and White labela. Terijer jebe mater mopsu, a ona me ubeđuje da 'mali psi bla bla bla'. Ja se pravim kul a mops se sakriva iza klupe. Ustvari, pravi se da je deo klupe.

5. Nekoliko slučajnih prolaznika X 10 sa zaustavljanjima (jaaao, što je sladak! Koliko je star? Šta je to?! Jel to mops? Šećeruuu...)

6. Kučkarka br. 3, Moj mops ima 6 meseci, njen 6 godina. Njen ima 10 kila, moj ima 5, pokazuje mi sliku na mobilnom, preporučuje mi hranu i lajfstajl. Izjavljuje 'da bi ga pojela, koliko je sladak!'. Prisutni mops se uvlači u sebe, od ćevapčića postaje kanapeičić.

7. Kučkarka br. 2, ima onog belog terijera sa Black and White labela. Bez terijera.

7 i po. Grupu kolega sa bivšeg posla. 'Sad imaš vremena i za psa!'

8. Mamu i dete. 'Najgore je dok ne nauče...'

9. Trojku predadolescenata sa 2 psa. 'Znate, kad gurnete to na povocu, onda vam se zakoči!'

10. Zgodnog omladinca koji poseduje francuskog buldoga. 'Dobro je, zna da pogleda gore. Imam ortaka koji ima psa koji ne zna da pogleda gore!'

11. Dedu koji je imao rotvajlera kog su zli ljudi otrovali.

12. Nekoliko slučajnih prolaznika X 10 sa zaustavljanjima (jaaao, što je sladak! kako se zove? Jel to MOPS?)

13. Komšiju koji ima tigrastog buldoga pa mu ga mama šeta.

Zaključak.

Od sada, šetamo noću.

Preko trnja do zvezda

2009-09-14T19:08:00.001+02:00

Poštovani posetioci, zaljubljenici plavih visina... hvala vam što ste u ovolikom broju došli na airshow batajnica 2009! Više od 100.000 ulaznica je prodato što airshow batajnica 2009. čini najmasovnijom manifestacijom ove vrste u zemlji!

...ali do tog dela morate da sačekate.

Ponavljanje je majka učenja, practice makes perfect, na greškama se uči - sve ove izreke su dolazile u obzir kada smo se nećkali da li da idemo na aeromiting u bataji. Opekli se već 100 puta na manifestacije koje ukuljučuju veliki broj ljudi na istom mestu u Srbiji, pa onda baba da dinar da uđe u kolo, a dva da izađe... u smislu RHCP-a, Bijelog dugmeta, aeromitinga u Batajnici...

Ali, ne! Mi smo ipak izgleda optimisti! I kad nas prizor omanjeg (aero)mitinga od 200 ljudi na Zelenom Vencu nije omeo u ideji da sačekamo famoznu 706-icu, nego smo rado pohitali ka njima, kao svaka normalna ptica svom jatu...

Razlog je i bio taj, što smo se baš divili optimizmu zaljubljenika plavih visina koji su zbog mase svojih tela i brojnosti dospeli čak do drugog kraja Zelenog Venca, na stanicu 53-jke. Blokirali ljudi saobraćaj, uplašili čak i žute autobuse koji su se nanizali ko biseri na bezbednom rast(r)ojanju. Razlog je bio i taj, jer je ispred nas umetnica upravo improvizovala instalaciju od delova kartonskih kutija. Ajmo bliže, reko, kad potrčim na bus - sjebaću joj tezgu.

Uplašeni autobusi počinju da blinkaju nove brojeve na čelu. 706. Prvi put.
Masa kreće da se gura u se, na se i poda se.
Iza njega, 84 postaje 706. Drugi put.
U je.
Čak 2 autobusa posle pola sata čekanja, eeeej.

Uguravamo svoja telašca u drugi bus. I krećemo!
Unutra, osećaj ekskurzije, iako su neki od nas išli na ekskurzije 50-tih, 60-tih i 70-tih, a neki će tek za desetak godina. Mešano meso, al lepe misli. Idemo da vidimo avione!

Majstor vozač po PS-u staje na svakoj stanici, i leprša krilcima-vratima, samo da nas malo provetri i da pokoja guzica ispadne napolje. Nema mesta ni za lek. Teški smo.
Rezignirani čekači na prolaznim stanicama rezignirano odmahuju rukom.
Mi ih gledamo ko zlatne ribice. Plop.

I tako jedno 3 stanice, do stanice u centru Zemuna, gde nas drugi građanski skup od 200 duša napada. Tj. neki ratoborniji likovi. Žena se dere, ajmo, malo napred. Mi mekećemo, ne možemo više. Na srednja vrata se gura čovek sa dečakom i neki rmpalija. Haos. Psuju oca, prozivaju 'gde sa detetom?!', al on ćuti i gura. I ugura se ova trojka i nekim čudom, srednja vrata se zatvore. Nova trojka stoji ko u osnovnoškolskom herbarijumu, u neprirodnoj pozi, bez boje i vrlo 2D.

Al autobus i dalje stoji. Izgleda da se slična situacija dešava i na prednjim vratima.
Posle nekoliko mučnih minuta, autobus kreće, a 195 ljudi na stanici počinje veselo da aplaudira.

Dobro je da i dalje imamo smisla za humor, komentariše moj sapatnik.
Na sledećoj stanici smo se smejali jer je neidentifikovani dedlji glas zavapio:

Majstore, ne otvaraj! Samo ih mamiš!

Radovali smo se i zaobilaženju autobusa koji je krenuo pre nas, jer ih je 'nasilno ulaženje na vrata' sačekalo na stanici kod Galenike, pa je i policija intervenisala.

Onda smo par kilometara štucali po par metara napred.

Na nekoj sledećoj stanici nismo ispoljavali emocije, jer smo stajali. I tako neko vreme.

Posle sat i 15 minuta konzerviranja, na putu prema Batajnici, vrata autobusa su se otvorila, a mi smo poskočili napolje u neizvesnost. Ceo autobus, ko oslobođeni robovi sa jedrenjaka, potrčao. Preskaču se jarkovi pored puta, dodaju se deca, vezuju se duksevi oko struka.

Prošli smo, peške, udova naprasno popunjenih uzvrelom krvlju, omamljeni kiseonikom, mirisom rane jeseni i snagom poluzubatog sunca,
pored znaka sa imenom mesta u čijoj vojnoj bazi se dešava aeromiting, pored kilometarske kolone zaustavljenih automobila.

Posle par sto metara, do naših sluhova je dopro odlomak razgovora jednog stuck vozača i jednog pešadinca.

- Pa, jedno 8 kilometara...

racing

2009-08-25T09:25:00.002+02:00

Quickpost this image to Myspace, Digg, Facebook, and others!

Buba u glavi

2009-08-18T16:36:00.002+03:00

Sa mora sam se vratila zapušenog uveta.

To mi je uobičajen morski suvenir, svako leto nekoliko dana provedem polu ili skroz gluva, zahvaljujući anualnoj nenormalnoj želji za amaterskim ronjenjem na pušački dah. Obično to i prođe tako, samo od sebe, neko otpuši kadu, čuje se "plak", iscuri malo tople vodice i ponovo čujem kao i pre.

I ovaj put sam izvela uobičajenu kućna apoteka koreografiju i gurala u desno (začepljenije) uvo prste, maramice, štapiće, vode, alkohole i mlačila ga zagrejanom solju.

I ništa.

Pošto mi je malo dosadilo da slušam svoj glas izmodulisan do neprepoznavanja, da krivim glavu ko tužni cuko i lelečem sagovorniku "ne čuje baba na to uvo", odlučila sam da je pravo vreme da odvedem uvo do specijaliste ORL medicine.

I pošto NEMAM ZDRAVSTVENO OSIGURANJE, imam sreće. Dogovorila sam pregled, (uz male poteškoće... Molim? Aha? Molim?) pojavila se na vreme i promptno bila uvedena kod Dr.

Kaže ona, autoritativna žena u 50tim, rutinski, šta je bilo, na šta se žalite?

A ja, (šeret, takvu me nana rodila), mislim da sam donela parče Jadrana u uvetu... zapušeno... nije to ništa čudno, i ranije se dešavalo!

Turne ona meni mali metalni levak u uvo i zvirne uz pomoć proka pronalazač skalamerije koju nosi na glavi, i kaže, da, zapušeno i nateklo jedno, a i drugo poluzapušeno, ne propusti priliku da mi pogleda i grlo i nozdrvice, to joj je valjda bilo BO, aj ti mala na ispiranje, pa se vrati da ponovo pogledamo.

Ja odem u drugu ordinaciju, tu mi teta nabije veliki špric u uvo levo, držim metalni bubreg i smeškam se. Napuni mi levo uvo vodom, i sad sam potpuno gluva, a ona nešto priča o fiskalnoj kasi i tome kako ona ovo radi samo zbog Dr. jer druga sestra koja to radi nije tu i kako pred penziju ona neće biti kasirka dok puni špric i nabija mi ga ponovo, i levo završi (voda u bubregu je bistra), ja i dalje gluva, isto sa desnim, desno malo neprijatno dok ga puni, i čitam joj sa usana, gotovo, aj kod Dr.

Mokrouha stupam kroz poslovično punu čekaonicu koja romori, al ja od vode u oba uveta ne čujem šta. I Dr mi pogleda uši ponovo, probije mi vodenu barijeru u levom, pa čujem, to je čisto ki suza, desno, ima još. Aj nazad na ispiranje.

Ponovo kroz čekaonicu, sad čujem da mi jebu kevu jer sam bezobrazna pa ulazim bez poziva u čak 2 ordinacije, dok napaćeni čekaju. Isključujem ton, sestra mi ljubazno stuče još 2 ogromna šprica vodice u desno i pošalje me nazad do Dr.

Dr. gleda. I gleda. I gleda. Kaže, ovo još nije ok. Čeprka vaticom, suši, čeprka pincetom. Kaže, nije to cerumen. Izgleda kao kamičak...

Kamičak?!
Da, ima i šare i teksturu i sve...

Kako sam uspela da fasujem KAMEN u uvetu? Da li mi ga je neki zli galeb ubacio?

Dr. kaže, saćemo mi to da usisamo! To ništa ne boli, to i deci radimo...

Sestra ulazi u ordinaciju i hvata mi glavu u klinč dok doktorica startuje R2D2 usisivač na koji je nakalemila tanku metalnu iglu dugačku 10 cm. Znojim se.

Ne osećam ništa dok mi usisava uvo.

- Bouuoiiii? - čujem iz daljine.

Pokušavam da nadjačam buku aparata.

- Ne boli, ako ste to pitali!

- Da, tooo saaa pitaaaaaa! Bouuoiiii?

- Ne!

Gasi mašinu i ponovo mi zagleda uvo.

Vidim da je raširila oči. Kaže, to je maaaalaaaa pijavica! Malli pužić!

Aaaaaa!!! Jel živa?!

Nije živa, ne bojte se.

Reko, ja odma zamišljam filmove strave i užasa, znate.

Ma, hajte, nije živa.

Još jedna tura usisivanja.

Trznem glavom.

- BOLI!

Ona gasi mašinu. Smireno me pogleda i kaže...

IC ALAJV! Prikačena je na vašu bubnu opnu i kad je povučem, drži se! Sestro, ajte i vi da pogledate, ovo se retko vidi!

Gledam ih dok montiraju skalameriju na sestru, odjednom živahne. Sestra se približava mojoj glavi sa znatiželjnim osmehom i širom razrogačenim očima.
Čujem glasove.

Dr: Jeste je videli?
Sestra: Jesam, tako se presijava...
Dr: Šteta što nemamo kameru da je slikamo!

Ja ne verujem. Njih dve zatim prave strategiju kako da izvuku čudo napolje, spominju antibiotike, kombinuju bočice, one će da mi smute smrtonosni koktel omame koji će da proradi, pa da se ja vratim za 2 dana...

A prvo, idite u apoteku, uzmite 4 ampule ovog i 1 ovog i flašicu.

U apoteci brbljam sa apotekarom. Ja imam pijavicu, živu, u uvetu!

Izgleda kao da misli da ga zekim.

Elem, pošto se ovo oteglo, smutila mi je koktel kojim treba da punim uvo 3 X dnevno. Da omamimo skota. Da se otkači. Jer je prikačena. Biće krvi, ali malo.
Biće rupa na bubnjiću, ali će zarasti. Ih, kolke rupe su zarasle...

Dođi u četvrtak ujutro da je izvadimo.

Hvala, doviđenja.

Ne verujem i dalje. Povremeno pogledam u lek i u recept za apoteku, da se uverim da nisam sanjala. Još nisam počela sa terapijom.

Mislim da je prvo omamim pivom, pa da je udavim antibiotikom.

Nekako sam se navikla na ejlijena u sebi.

A i red je.

Post morski blues post (Part 1.)

2009-08-17T18:36:00.000+03:00

Ja sam u Puli domaća. Relativno često idem tamo, tako da sam i ovaj put, na službenom godišnjem odmoru, od celih 14 dana, ej, jebote, pola meseca... tamo negde pred kraj očekivala da naletim prvo na poznate peškire na plaži a onda na drugu sebe i drugog svog dečka kako izlazimo iz mora.

To bi bilo zgodno, jer bih mogla da vidim da li sam se tako zapustila kako primećujem na fotkama i ponekad u prolazu u izvesnim osvetljenjima nekih neprijateljskih ogledala.

(moje najveće lično dostignuće prethodne godine - uspešno sam se tapacirala)

Krivo je pivo

Ogledalce, ogledalce moje, čije je to salo palo?

Pihtijasto tvrda masa, reklo bi se, bela rasa?

Ke pasa? Otkud tu? Mislila sam, ni u snu!

Godine stigle i holesterol digle?!

Ili je kriva omiljena hrana u smiraj dana?

Čipkasto, hlađušno pivce za živce...

Jedno malo pivo da je krivo?!

Dobro, malo pivo ne-pod-no-si samoću

i odma za njim novi drugari klokoću!

I malo po malo, mic po mic,

imam trbu ko za vic.

Jebiga.

Na fotkama se nisam ni trudila da ga uvučem. Rekla sam sebi, tj. njemu, krofni (fanku) sa rupom u sredini ispod kojeg su zakopani tanki slojevi atrofiranih trbušnih mišića (tzv. adidas slanina, sa 3 reda mesa), neka, odmaraj se i ti. Uživaj u godišnjem moru, kupaj se, sunčaj se... a kad se vratimo kući, ima da padne postrojavanje.
Bolje da ne znaš šta ti se sprema.

*
I tako, danas stanem na vagu, vaga vaga i kaže 'error'.

Reko, znam, sestro, i ja sam mislila da ću malo da se stešem od plivanja...

Znaš, kad si u veselom društvu, jedeš u 22h, posle nekoliko piva. I to ćevape.

*

A bilo je svašta da se jede. Mi smo, kao što rekoh, tamo u domaćim gostima, pa smo bili vodani u poznata i proverena mesta. Hit stvari koje sam kušala su grdobina ('to nije riba!' twin peakovski mi saopštava teta konobarica) i salata od folpi (super začinjeno jato bebi hobotnica, toliko ukusno da smo i metalni oval skoro pojeli).
Ja sam veliki obožavatelj sira, tako da sam nemilosrdno tamanila zrnasti sir ('ukusan i zdrav obrok' sa upakovanom plastičnom zličicom) i livanjski sir (tvrd, žut trapist, može bez blama da traži francusko državljanstvo).
I naravno, moje omiljeno Karlovačko pivo. Popila sam verovatno zapreminu omanjeg zaliva.

*

Od druge vrste hrane, tamanila sam novog Orhana Pamuka (Muzej nevinosti) koji me ostavio, pa, nezadovoljenu. Meni je Sneg super, a Zovem se Crveno, onako. Najnoviji roman mu je baš baš onako nedojeban. Ili sam ja antiliteralna stoka koja čita samo na plaži.
Al to je samo moj problem. Koji andrak me terao da kupim 2 geopoetikine knjige kad mi se ne sviđa njihov ukus u literaturi? Onaj Haruki Murakami me tera na blagi pjuk.
A tek njegova koleginica, sa Shanghai Baby (unapred se izvinjavam svima kojima se svidela) - meni je to kao po receptu. Uzmi istočnjaka koji piše na zapadni način uz puno referenci iz popularne ZAPADNE literature, dodaj pregršt emocija sjebanih likova i udri! I ubaci seks... 'Polako sam mu skinula Dolce Gabana ili Ralph Lauren gaće i uz zvuke (napiši američku grupu iz 90-tih) smo se strastveno ljubili'!
Zašto citirati prolaznu pesmu prolaznog benda na početku poglavlja?
Zašto odma na početku knjige moram da provalim ko će tragično, mlado i neshvaćeno da umre pre kraju?!
AAaaaaaa!
Dobro, pa sam na svu sreću naletela na Murakamijevog prezimenjaka, neobjavljivanog u Srbiji, Ryu Murakamija, koji dobro koristi zapadnjačku radoznalost usmerenu na isto da napiše nešto univerzalno razumljivo, bez valjanja u plitkim barama opštih mesta. I ima muda da bude mračan u opisima ljudskih stanja i da pobije gomilu sveta na pola knjige, sa sve jezivim detaljima presečenih arterija i krkljanja...
Što ga ne prevedu u Srbiji?
Pa ko će to normalan da čita?
Kako takvu knjigu pokloniti za rođendan sa slatkom posvetom?
Bolji je Haruki, ko antibiotik širokog spektra. Ne radi za sve, al pokriva većinu.

Urgh.

Kupila sam i novu knjigu Vedrane Rudan "Strah od pletenja", da bih je otvorila i shvatila da sam je već čitala pod drugim naslovom. Reko, gruvi. Bačenih 10 evra.

Digestirala sam i "Tihi zov Australije" fantastičnu storiju o Aboridžinima, "Zejnija Barakata", "Jegulje, grah, bukake" (vodič kroz japansku pornografiju), nekoliko knjiga o pilotima iz 2 sv. rata...
Možda su mi i te silne reči otežale telo?

*

Prvi dan posle odmora je pri kraju, napisala sam veliki post i sada vodim salo na pivo, da se lepo, prijateljski pozdravimo.

Da ižljubimo kriglu i kažemo, ova veza ne vodi ničemu... sem nekoj formi frustracije.

Arivederči, pivkane, bili smo hit.
A ja hoću da budemo fit.
A ne kit.
Šit.
Ako primetite da rimujem, znači da mi nije dobro.

head or tail?

2009-06-04T13:08:00.000+03:00

"To master riding a horse is to master one's destiny"

Dobro, to sam ili izmislila ili iskompilovala od nekih pročitanih delova. Ali lepo mi je zazvečalo u glavi, baš na tom jeziku.

I kada to prenesem na vlastito iskustvo, mogu vam reći da je posao veći nego što sam zamišljala. Moja designated destiny, u oličenju nadasve mirne kobile kad zvanična lica gledaju, iskorištava svaku priliku da mi pokaže ko je šef.

Moja sudbina hirovito menja korak u sred koraka, brzinom svetlosti vata pravac prema štali i prosto oživi kad spazi bilo šta biljno u dohvatu nezajažljivih usta, drugim rečima, ona radi slične sitne nepodoštine, jer vidi da sam mekog srca i da, začudo, imam strpljenja.

Ali, ovo nije post o konjima. Ni o sudbini.

Razmišljam kako je sve u glavi. Na primeru ovog konja. Kada sam sa jednom instruktorkom, ajm mejking progres. Ili ona baš voli da viče "bravo!". Bilo kako bilo, dobro se osećam, ne izubijam se o sedlo, i imam osećaj da mejkingujem progres. Još je to eonima daleko od pravog nobles obligea i real elegancije jahačice. To je više "znak pitanja", ponekad "uskličnik", a najviše "nakostrešena mačka na plafonu" u sedlu. Ali vatam ritam!

Kada sam sa drugom instruktorkom, ništa mi ne ide. Manje-više zvučim i izgledam ko luda tetka koju su naterali da se popne na konja. Ko da sam zadigla suknju od tvida umerene dužine, pa mi je to razlog što odskakujem ko ping pong loptica od sedla. Cirkuska tačka, da, jahanje, ne.

I boli. Izubijam se o sedlo.
Kod jedne mi nikad ne ispadaju noge iz uzengija, kod druge, stalno. Treba bit opušten, kod jedne jesam, kod druge sam stegnuta.

A konj isti.

Sve je u glavi. Da mi ova druga vikne "bravo!" letela bi ko Zoro.
Ali ona to ne radi, pa sam ja počela sama sebi.

Bravo, nisi pala!
Bravo, kul si!
Vidi jašeš, budalo! Malo boli, daj mu thrusta!

I dobijem slabašno "dobro je..."

i pomislim

"To master one's head is to master one's destiny"

Što sam znala i ranije, ali pogled sa 2 mrdajuća metra u kružnom kretanju daje novu prespektivu.

Neću više da pišem o jahanju, obećavam!

novi početak

2009-05-23T15:48:00.000+03:00

Ne prestajem da pričam o jednoj stvari ovih dana.

Krenula sam u školu jahanja.

Za vas neupućene, i mali refreshment za mene, i ja sam sa 4 (kao jedan ostvareni mladi gospodin sa kojim sam u srodstvu) znala šta želim da radim u životu. Htela sam da budem džokej. Samo to.

Konje nisam nešto mnogo viđala, ali ipak više od prosečnog deteta iz Subotice. Na TV-u, kod nekih komšija, na Dužijanci...

I valjda sam toliko insistirala, da smo se jedan dan spakovali u peglicu (tata 27, mama 25, ja 4, brat 2) i pravac Zobnatica. I ne sećam se mnogo čega, sem jedne pokretne slike, kao 10 sekundi krš filma na mobilnom, ja na leđima konja, visoko iznad glava i visoko mrdavo, držim se za grivu, a pored stoji čovek i gleda baš gore u mene, a metalne šipke boksa prolaze pored levo-desno-gore-dole u ritmu konjevog koraka, vrtoglavo rolerkosterski.
I kasnije saznah da je to bio najpoznatiji konj u Zobnatici. Kazanova. Ladno su me posadili na živog konja legendu (šampiona po kojem je Zobnatica poznata, koji sada ima svoj spomenik) i napravili krug po boksu.
Sad, pretpostavljam da je ideja bila da me malo "poplaše". Ali, jbg, nisu.
Onda su me upisali u školu jahanja.
I više nikada odveli na čas.
Potpuno razumem. Zobnatica je 25 km udaljena od Subotice. Mi smo onda živeli na 17 km od Subotice. Mama i tata su imali svoje dnevne puteve za preći da zarade leba.
I tako sam ja nekako odlutala od ideje. I dalje sam gledala konje na tvu i dalje zamišljala njihov miris i kakav je osećaj i zavidela romantičnim heroinama koje odjašu da nađu svoju ljubav i poni ekspresu i veterinarima i svima koji su mogli da pipaju konje na daily bases... i gledala kasačke i galoperske trke i zamišljala...
Ali nekako, prošlo mi vreme. Stavila sam to na svoju listu stvari za uraditi, ali onako...
I 30 godina kasnije... 29, dobro, godina kasnije, otkrih šta sam propuštala.

Koja tiha radost u osećaju snage i ritma, miris zelenog i rascvetale zove, miris prašine koja se diže kako prolazim, oblaci ko puslice na dugačkom ne tipično beogradskom nebu, mozak koncentrisan samo na glas trenera i ritam kopitnih koraka, moje omiljeno timarenje pre časa, kad ti se 500 kg života navali na ruku da je češkaš... neizdrž, želja da svaki dan radiš to...

I otkrila sam da moje noge ustvari služe da me drže na konju.

Dupe me boli, a duša mi peva, posle svakog od dosadašnja 3 časa.

Ne znam da li je normalno i koliko će trajati, al volela bih da mislim da je ovo moje sadašnje stanje svesti zauvek.

Ko u bajkama.

Sedmo nebo.

Psihičke pripreme za supernatural

2009-04-25T13:06:00.001+03:00

(za sutrašnji jednodnevni muzičko-ekološki festival u srcu šume u Beogradu, ulaznica je 400 dinara ili 3 limenke plus 3 plastične flaše (prazne, iako su neki mislili suprotno). Za dve glave to je 6 limenki i 6 plastičnih flaša, još treba i vremena da se popije)

Ona otvara fridž i kaže, imamo 2 limenke, moram da kupimo još!
On se smeje, kakav sjajan izgovor!

U fridžu se baškari jedno nepopijeno Nikšićko pivo i mala Coca Cola. Druga Nikšićka ambalaža je bačena juče, pre saznanja o ulaznici.

Moguće strategije su:

1. Platiti 2 karte, 800 din

2. Skupiti još 1 limenku Nikšićkog (70), 1 Coca Colu od po litre (50) i 2 male vode (70) i platiti drugu ulaznicu. To onda izađe 590 dindži zajedno.

3. Meni lično najlepša: 4 limenke Nikšićkog (4X70 jednako 280) i 2 Coca Cole od po litre (100 din) i 4 male vode (140). Nećemo platiti ulaznice, pićemo pivo, varićemo ručak uz CC, hidriraćemo se uz Rosu. A sve zajedno 520 din.

Samo što ćemo klopotati sa 6 limenki i 6 plastika uzbrdo...

4. Kontejner dajving. Pranje ambalaže. 0 dinara.

5. Da sam znala za ulaznicu dok sam se prošli vikend šetala po prirodi, mogla sam bez velkog napora da sakupim 10X kartu i da prodajem ambalažu kod Hajdučke česme. Zamišljam izmarketirane paketiće, "đubre iz Borača, uspomena na seoski turizam", "đubre sa Lisinskog vodopada", "đubre sa Oplenca" ili "đubre sa vrha Kablara". Fensi, brendi. Oprano, namirisano đubre sa stikerom za nagradnu igru. Kupi i biraš destinaciju putovanja, gde je sledeće mesto na svetu na kom ćeš "zaboraviti tetrapak", na kom će ti "ispasti plastika" ili gde ćeš "zabosti limenku" i "zafrljačiti prazno pakovanje pljuga" koje će prvo uveseljavati zeleniš svojom nenormalnom hemijskom bojom a onda samo od sebe vratiti zemlji, odakle je i poteklo.

6. Godinu dana ranije, šipčim ja uzbrdo, Divčibare. I nikako da stignem do vrha. Prolaze pored mene fensi brendi planinske kućice ko iz bajke, sveže omalane i ulickane, sa cvećem u saksijama. Ko negde drugde.
Dođem na vrh brda, ispred mene pukne deponija.
Grede, šut, kante potrošene boje, valjci tona potrošenog silikona.
Stari nameštaj i veš mašine u grmlju i drveću planinske staze.

Nisam nešto preterano ekološki svesna, al nekako duboko u sebi mislim da je lepše da nema otpadaka. Ja svoje pikavce skupljam i na plaži i nosim u damskoj torbici u prirodi. Ja tuđe đubre skupljam i na plaži i u prirodi. Ne znam zašto.

Duboka misao za kraj: Ambalaža ne laža.

Kondorov let preko kukavičijeg gnezda

2009-03-21T15:28:00.000+02:00

Već 3 puta sam nosila torbu sa opremom za fizičko na posao, i tri puta sam je vraćala netaknutu. Toliko o poštovanju odredbi prethodnog posta.
Što se nerviranja tiče, imala sam minimum 2 verbalna konflikta sa šeficom, jer sam reagovala na "naređujem ti" i "moraš". Naravno da sam se povinovala naredbama, al sam, pre toga, lajala ko ker na poštara. Da se zna da se ne plašim.
Nemam kome da se žalim, jer je vlasnica firme jedva dočekala seku da uvede vanredno stanje uz drastična smanjenja plata. Sada sedimo na poslu mnogo duže za mnogo manje pare. Vikendi i godišnji su zabranjeni da bismo bili stalno na raspolaganju. A brutalnost menadžmenta je najzad u potpunosti opravdana.
Vojsku postrojavaju.
Doveden je novi komandant koji se predstavio pričom o 30 mil kineza koji posle nove godine nisu došli na posao.
One helluva party, mislim se ja, ne kontajući ideju priče.
Kome nije dobro, nek odma ide, nastavlja on. Usput orlovskim pogledom skenira naša bezizrazna lica.
Kolko li je kondorovo govno i dal ga je iko preživeo da priča, mislim se ja.
On priča i šabana o zbijanju redova i uspostavljanju procedura i efikasnosti, a ja razmišljam da li je iko primetio taj slavodobitni kez na licu šefice kada nam je saopšteno da nam se svima skida po petina plate. Zauvek.
Ko izgubi posao za vreme recesije, teško će naći drugi, a ko zadrži posao, eee, taj će posle krize samo da odleti gore, njega će tržište da izgura napred, piruetira i poentira novi gm.
I onda će medo da napravi mehuriće a svizac da mu umota čokoladu, jel'da?
A vi, sada, do juna, morate da se pokažete da bi klijent bio zadovoljan, i da bi ostao sa nama, jer ako ode, svi dobijate otkaz!
O, mislim se ja, o. Još samo 3 meseca i slobodna sam.

Zdravlje

2009-02-24T17:46:00.000+02:00

1. Neću da se nerviram više nikada zbog OVOG posla.

2. Neću da se nerviram više nikada zbog ljudi sa kojima SADA radim.

3. Izlazim sa posla svaki dan u 17.30 da napravim pauzu od minimum 2 h, makar i morala da se vratim nazad. To je moje vreme, koje služi da bih uopšte mogla da radim u bolesnim uslovima koji vladaju OVOJ firmi.

4. Čim nađem drugi, makar i manje plaćeni posao od OVOG, bežim i ne gledam preko ramena.

5. Ako i ne nađem drugi posao, čim dođe do ucenjivanja ili bilo kakvog svaljivanja bilo kakve krivice na mene (ekipica je sklona tome), zahvaljujem se na saradnji, ljubazno. Zdravlje je, ipak, najvažnije.

Ručak iz novina

2009-02-03T18:50:00.001+02:00

Pilići su izgledali malo sumnjivo, kao da se još nisu oporavili od nedavno preležane žutice. Ali narednik je smotao dva za kući.
Medinske sestre su zaverenički pekle batake u sterilizatoru, miris kožice se mešao sa mirisom hemikalija koje su zidovi ambulante godinama upijali.
Ekipa u advertajzing firmi je bila preglasna pre, a kakofonija njihovih glasova je dostigla skoro nepodnošljivu jačinu za vreme ručka. Posle su se smirili u zajedničkom varenju nagetsa sa kari sosom. Mir je najzad zavladao, okrznut povremenim...
Burp.

Crtice iz savremenog života

2009-02-02T20:07:00.002+02:00

Jednog dana će mi neki web arheolog biti jako zahvalan, jer je ideja ovog posta da uhvatim malo od savremene Srbije, baš onakve kakvu je kusam svaki dan. Nema laži, nema prevare. Isključujem emocije, al ne mogu radoznalost. Pokušavam da je držim pod kontrolom da se ne bi stmeknula sa krova na kičmu kao mačor istrošenih života. Džaba. Krčag na vodu. A i emocije ulete, ponekad.

Srbija. Subota, rano popodne. Pošta.

Ulazi se pravo na jedini šalter na kojem piše "Prijem i preuzimanje pošiljki", koji mi je sticajem okolnosti potreban. A tamo, pupoljak mladosti, nestvaran podmladak folkmajke Cece (crna peglana kosa, orlovski nos, puć usne) ćućori na telefon, i ne prekidajući razgovor, grakne na mene, drugasalašalter4. Tamo su dobro poznati šalteri za uplataisplatu, i ja dobro poznato stojim i čekam na jednu od službenica koja očigledno popizdi kada joj turnem podizno pisamce. Ona je jedno pola sata burlala po raznim sveskama i upisivala moje brojeve, imena, pošiljaoce, primaoce, i gunđala najbližoj koleginici nešto tipa, zašto uvek ja moram? A cecoklon se šetao iza nje i dovikivao, vamo-vamo sa uplatama! Alo, stranke, alo vamo!
Iza nje je šetala i mlađahna šefica, koja se dogovarala pogledima sa cecoklonom. Obe su delovale dobro raspoložene. A, reko, stara garda (cica koja upravo peni nad gomilama registara) upravo trpi koleginicu na obuci (cecoklona), koja još nema dovoljno iskustva da se uhvati ukoštac sa pošiljkama! Znam tu vrstu nepravde. Ti sve znaš i nije ti teško, a mlada će da ukači kad se stvore uslovi. Za sada neeema dovoljno iskustva da nauči nešto novo, a i bole je dupe, jer je dobila posao preko tetke. I to je to. Samo 20 minuta čekanja više, jer nema dovoljno obučenih koji bi da završe posao.

Srbija. Subota, rano popodne. Tehnomarket.

Nađemo zvučnike, gledamo ih. Suzimo izbor na dva modela. Sad samo navatati nekog da nam ih proda. Bacimo laso daleko, prošetamo se malo, i uhvatimo jednog junca (prodavca).
Kreće sledeća vrsta ping-ponga. (malo ću da sažmem sve figure, razumećete)

- Dobardan, ovi i ovi zvučnici, koja je snaga, koje priključke imaju?

On gleda zvučnike ko da ih je neko bacio pored puta.

- Aaaa, ništa ne piše. Ne znam. Mogu da pogledam na netu, a sve njihovo stoji u kutiji... pa ne znam koji...

- A jel možemo da ih probamo? Poneli smo ajpod?

- A, ne, ne, ne možete. A i ne mogu ti zvučnici na ajpod. Može samo kompjuter. Imate druge zvučnike za ajpod, evo ove tu ili ove tu...

Moj dečko pokušava očiglednom nastavnom metodom da demonstrira neverovatne mogućnosti banane koja fituje u svaku rupu za koju je napravljena, bez obzira na pol, boju ili veroispovest uređaja. Al prodavac mu baš ne veruje.

Mi ga zamolimo da ode da pogleda na netu. I nađe on snagu itd, i na osnovu te informacije mi se odlučimo za jedne zvučnike. One jeftinije.

- Oni koštaju XXXX dinara.

- Ali piše XXXX-1500 dinara!

- XXXX je cena. Oćete da ih uzmete, ili da ja odštampam pravu cenu za policu? Ovo su vam poslednji...

- Jel ima neki popust? Rasprodaja i tako to?

- Ne, niko ne kupuje takve zvučnike...

Ipak mi hoćemo. Iako je odštampao novu cenu, mukica.

On ode 'po kutiju', da ga nema 15 minuta. Već smo se pogledavali, kad eto njega sa kutijicom. U pomoć mu priskače stariji kolega, zajedno raspakuju kutiju ko da je najveća plazma u njoj, a ne 200 gr hifi-ja.
Zajedno ga glave i prikačuju na komp. Puste muziku, demonstrativno. Mi uskačemo sa ajpodom, i puštamo muziku. Vidi, radi i na kompu i na ajpodu.

Prodavac nas gleda, skrušeno.

- Pa, onda, oćete da ih uzmete?

- OĆEMO!!!!!!!!!! (budalo jedna kilava)

Za njega stvarno ne znam ništa. Nemam blage veze ni ideje kako i zašto radi kako radi. Vidim da u radnji imaju pano sa slikama radnika meseca. Nisam primetila njegovu sliku. Težak život, mrzovolja, sve mu se skupilo, a mi još hoćemo da kupujemo... možda.

Srbija. Subota, kasno popodne, radnja kozmetike široke potrošnje.

Doklatim se do kase, nije gužva. Ispred mene su 2 žene. U tom momentu se otvori druga kasa, i ja, skoknem prva na nju. Reko, ima Boga. Taman se nisam istopila u radnji i palim.

Jok.

Ispred mene se naguzi jedna gradska građanka, mlađa, gura svoj staf i kaže 'Izvinite, ali ja sam bila pre vas'.

Arjufakintokintumi? Ne kontam. Tek onda kontam da se prva kasa pokvarila, pa su zato otvorili novu, al šta?! Nije neki red. Ima nas TRI. Ko prvi na novoj kasi, njegova kasa. Ali uspem da procedim, pa šta?

'Valjda se zna neki RED', moralno me poduči ona i gurne svoju (smrdljivu) karticu kasirki.

Nisam joj ništa rekla, ali 30 sekundi kasnije sam poludela. Na ulici. Ne u radnji.

Da, ako ništa, zna se red. Ona ga prva ne poštuje, i još ima snage da mi propoveda. A ja ćutim. Svi se ponašaju isto - i babe i dede i majke i deca i radnici i seljaci i menadžeri i prodavci i direktori i televizije. Nema razlike. Svi hoće da te zajebu, odjebu i spuste, jer su teška vremena i nema se milosti.

Reko, sledeći put ćuteći čupam za kosu i zarivam nokte u lice onome ko me startuje na taj način. Nek robijam, al bar ću imati momenat za sećanje. I pristojno obeštećenje. Biću ludak ko i oni, jer ne može drugačije.

Praktična primena WWW-a

2009-01-30T20:21:00.000+02:00

- Šta to radiš?

- Hoću da naručim Izvod iz matične knjige rođenih i Uverenje o državljanstvu preko neta, pa da pravim LK i pasoš.

- Hej, pa mogla bih i ja!

- Evo, samo ja da završim...

On ide na

http://www.savskivenac.org.yu/start.php?pageid=6

Virim mu preko ramena, strana mi izgleda natrpano i neprivlačno. Onako, birokratski nedizajnirano. Obrazac. Ćirilica, za koju razumem da je zakonom propisano pismo, ne izgleda lepo u ovom elektronskom obliku. Ako su je već propisali, što nisu dali pare dizajnerima za pravilan rast i razvoj fonta? Za gomilu lepog ćiriličnog fonta... Kao što je RTS sada uradio, ali što se RTS-a tiče, to je više PR stunt, nego prava briga za. Al možda se i varam...

Ukuca on JMBGove i sve... i završi.

Onda ja odem na prvi, gornji link na sajtu mog hometowna, piše Servis građana. Pa ja sva srećna, jao, kako su ga lepo stavili da se vidi na VRH BRATE STRANE. Onda mi on izlista "Virtualnog matičara". Sve mi građanski toplo oko srca, virtualni matičar, pitam gradonačelnika, birački spisak, eeee... klik.

- Oćeš da se udaješ? Hehehehehhehee

U malim mestima kao što je ono iz kojeg dolazim, matični ured je zadužen za sva građanska dokumenta, i ja znam da MATIČARI izgledaju svakako (čak su i mladi, bradati i obučeni u tregerice na poslu) i da je samo deo njihovih dužnosti da venčavaju zaljubljene, trudne i weding cakes krinoline. A ostatak vremena izdaju potvrde.

http://www.subotica.rs/cgi/virtualni_maticar/index.php?lg=sr

I pred mene iskoči gomila nekih potvrda umesto 2 (slovima DVE) koliko mogu da se uzmu na sajtu Savskog Venca i ima da se bira domaći, dvojezični ili internacionalni obrazac! Prava Alibabina pećina lepe birokratije.

I ja ukucam šta mi treba.

Odma mi stigla 2 mejla.

1.

Uspešno ste naručili dokument:
Izvod iz matične knjige rođenih - domaći obrazac

Stanje Vaše narudžbe možete proveriti na adresi:
http://www.subotica.rs/cgi/virtualni_maticar/check_form.php?lg=sr

Zahvaljujemo se što koristite našu uslugu.

Odsek za lična stanja građana Grada Subotice

i opet, 2.

Uspešno ste naručili dokument:
Uverenje o državljanstvu - domaći obrazac

Stanje Vaše narudžbe možete proveriti na adresi:
http://www.subotica.rs/cgi/virtualni_maticar/check_form.php?lg=sr

Zahvaljujemo se što koristite našu uslugu.

Odsek za lična stanja građana Grada Subotice

*

Ne budem lenja, nego proverim. Piše sve. Primili porudžbinu. Obrađuje se.

On gleda moj mejl, gleda svoj mejl.

- Meni ništa nije stiglo...

*

Moji dokumenti su stigli prvi.

Za njegove ne znamo.

Dobro, malo likujem. Mališno. Zašto može TO da radi TAMO a ne može tu?

Kako su moji friški dokumenti prevalili 200 km za 2 dana?

Kad će njegovi da prevale 2 km?

U svakom slučaju, javljam.

Subotica rocks!!!!!!

Eu Bastards 2

2009-01-24T13:33:00.000+02:00

Zaboravila sam da spomenem da je u Parizu bilo jako, jako hladno. Pogotovo kada ugledam ljude u starkama. Ali, to je dobra ideja - patike, bilo kakve patike mnogo bolje greju nego čizme, bilo koje čizme. Moje "patike za kišu" crne, ružne reebok skalamerije su više nego opravdale svoje korišćenje mog pasoša, što ne bih mogla da kažem za full leather dr martens - tvrde i hladne - al paradoksalne, noge ti se istovremeno kuvaju i odumiru bez cirkulacije ko u igmanskom maršu - čizme, koje bih rado ostavila u pariskom đubretu da mi nije bilo žao para koje sam dala za njih.
Te čizme će biti udobne za jedno dvajs godina, ako ih budem nosila redovno, i u njima budem plivala u okeanu, te ih budem sušila na suncu Sahare, i naizmenično bum upadala u kotao sa mašću i kotao sa vrelom rakijom. I ponovo okean, pa pustinja. Otprilike. Dok to ne uradim, neću ih vući u svet. Ukor pred isključenje.

Berlin je bio još hladniji. To je ona vrsta hladnoće kada imaš multilejernu odeću na sebi i fino ti je. Onda pređeš 50 metara i ok ti je. U sledećih 50 m ti se sledi lice i pripiški ti se. I onda skontaš da se krećeš usporeno, kao kroz vodu, jer ne osećaš udove. Onda utrčiš u kafić-restoran-muzej. Ali to je malo teže kada si u izbirljivom društvu. Jedno oće da se šeta (ne moš joj objasniti da -10 baš i nije vreme za nonšalantnu šetnjicu kao pored aprilske Sene), drugo oće taxi, treće izigrava turistu Japanca i klikće fotoaparat dok može da pomera prst... bilo koji prst... jedan se sledi, drugi čudesno proradi...
Na skoro demokratskom glasanju pobedio onaj sa taxijem. I idemo kod njegovog drugara.
Drugar ispadne simpa neger (mađarska reč za afrikance), Francuz, rodom iz Burkine Faso. Kaže čovek da je eto u Berlinu već mesec dana i da snima taj film, i da je reditelj veliki profesionalac koji traži mnogo.

I ja pitam, čisto da se uključim, a ko je reditelj?

Njih 4 se zablenu u mene, jer pričaju o njemu već po sata, al na francuskom (prokleta jezička barijera).

Tarantino.

Ne seri. Ti glumiš u novom filmu KTarantina koji se snima as we speak?

Oui.

Gledam čoveka drugim očima jer ću ga gledati na teveu.

A ko još glumi?

Pa, Bred Pit... e, danas je na set svratila Rosario Doson!

Gledam čoveka trećim očima.

A o čemu se radi u filmu?

Pa, radnja se dešava u WW2, to ti je kao drti dazn, kao grupa savezničkih vojnika, koji se zovu inglorijas bastrds, pa je svako specijalizovan za nešto, kao, znaš...

A kako se zove film?

Inglorijas bastards.

Aha.

Pošto sam ispucala sva "SandraRTSBiljanaexPINK pitanja", shvatila sam da nemam više šta da pitam. Na svu sreću, moj sledeći nalet inspiracije je došao kada samo bili u jermenskom restoranu sa još 2 glumca iz istog filma.

Ko u vicu, za stolom sede Francuz, Nemac i Amerikanac. Visoko simbolično, za ekipicu koja radi na istom WW2 filmu i druži se posle posla.

Sedi i Irkinja i Francuz. A sa nama je i Srbija! - objašnjava domaćin, Francuz glumac.

Dragi i ja sinhronizovano kličemo i mašemo, ko klizački parovi kad čekaju ocene.

Simpatični smo.

Krkamo mesence i slušamo razgovor 3 glumca. Nemac glumi Nemca, a Amerikanac je jedan od bastarda, onaj što skalpirava. Nije baš mnogo zanimljivo, jer su oni ipak u centru pažnje. I oseća se mali rivalitet. Nemac ne zatvara usta, otprilike se izvinjava što je Nemac i što su pobili tolke ljude pre ček, 60 i kusur godina. Ja mu objašnjavam da mi imamo mnogo svežiji rat na plećima i da su Roma people u lošem položaju u našoj zemlji jer smo rasisti, samo da bi se osećao bolje. Amerikanac nas posmatra ispod oka, jer je kuuul, a i nije siguran koji mi andrak radimo tu. Možda nas Kventin poslao da provociramo?

Nemac i dalje insistira da je ww2 veliko zlo, Amer priča anti PC vic o Jevrejima da bi zajebavao Nemca, ali Nemac u tome prepoznaje nepravdu. On ne može da priča viceve o Jevrejima, jer je Nemac! Ja mu objašnjavam da mi i dalje pričamo viceve o Bosancima, i čak poželim da ispričam neki, al se suzdržim.

Sedeli smo tako, zaglibljeni u četrdesete godine prošlog veka, sa svim nepravdama koje nismo uspevali da ispravimo. Ali našli smo načina da ih zaobiđemo.

Otišli smo još ranije.

U Rum trader baru, 2X2, koji drže 2 ekscentrična lika, sluša se samo muzika iz '20 i '30, a šanker je obučen kao gospodin iz tog perioda - bela košulja, crni prsluk i pantalone, cvikeri koji nemaju gornji ram, zlatni lanac koji se završava u džepiću prsluka (koji skriva otvarač, ne sat).

Dragi prepoznao muzički set Rine Keti, čime je zaslužio zvezdicu kod šankera, a ja sam pala u kratkotrajnu nemilost, jer sam se setila jedinog koktela koji kao pijem (Long Island Ice Tea), ali taj koktel šanker ne priznaje. I smatra 'pokazivanjem vrlo lošeg ukusa kada mu se to .... traži'. I ode.

Dovabila sam ga nazad i dobila koktel koji bi pila jedna dama, u recimo, '30 godinama prošlog veka, dama u, recimo, '30 tim godinama svog života.

White Lady je bio savršeno kiseo (džin, tripl sek, limun), a ja pozvana da svratim ponovo, da bi mi odredili tačan razmer sastojaka damske tekućine. Jer, svaka lejdi mora da zna kakav koktel voli.

Nismo se vratili ponovo, za ta tri preostala dana, ali kad sledeći put dođem u Berlin, planiram da posetim Monsieur Scholla i nastavim sa edukacijom. I to kostimirana u epohu. Čisto da mu udovoljim, jer zaslužuje.

Ostatak vremena smo obišli još par restorana, koji nisu zadovoljili naše istančane ukuse, svi sem jednog malog libanskog delija gde smo jeli savršenu Lentil soup (čorbuljak od sočiva ili leće).

I videli smo malo delova Berlina, malo turističkih must see spotova, malo moderne umetnosti (Paul Klee i Jeff Koons), malo DDR muzeja koji je ličio na kuću (nemojte meni da pokazujete školske kecelje i marame i kape, sećam se).

Stvarno ne očekujući, ušetali smo u još jednu epohu. Sećanje na DDR. Ghost zemlja paralelno egzistira kao senka turističkog Berlina. Sem muzeja, posetili smo i bar iz DDR '70 - '80 tih u kojem se muzika pušta isključivo sa singlica, a psihodelične tapete ukrašavaju 'kao 3D' poklopci bombonjera sa umiljatim životinjama.

I sva ta mesta u kojima vreme stoji, jer su ljudi odlučili tako. A mi upravo došli iz zemlje koja je cela takva, zaglavljena u limbou čekanja bolje budućnosti. A ne želimo to. Mislim, želimo da se zemlja promeni.

Hoću, bre, da putujem jeftino i lako, bez čekanja na gospoja vize, bez planiranja puta 6 meseci unapred. Zašto sam morala da zapanjim domaćine informacijom da mi je ovo prvi put stvarno u Evropi?

Tek kad se vratiš, shvatiš gde si bio...

I hoćeš da ideš dalje.

EU Bastardi 1

2009-01-14T22:36:00.003+02:00

Kud svi Turci, tu i mali Mujo. Tako sam i ja poslušala zov gospoja Europe i otišla da se uverim svojim očima u prednosti pristupanja svetu. Moj prvi put u EU, uopšte, ako ne računamo Mađarsku i *Tursku.

*ja je računam

Mesta: Paris, Berlin.

Vreme: Teškom mukom iskukanih slobodnih 10 dana.

Spakovala sam naramak opasno istanjenih živaca i toplih čarapa jer su mi najavili neuobičajeno oštru zimu. Tačnije, spakovala gunj i opanci i sela na volujsku zapregu do komšijskog sela.

Slika prva -

Ne moš isterat selo iz devojke.

U metrou do grada Parisa, nazvanog po šnicli, nisam mogla da prestanem da paranoišem kako me svi gledaju. Iako nisu. Mislila sam da me gledaju jer se guram sa ogromnom torbom, guram ja nju, ali i ona mene, ali dragi mi objasni da je normalno da od aerporta ili ž stanice ljudi vuku torbe, pa sam se smirila, ali i dalje prilično neadekvatna sama sebi. Verovatno to vuče korene iz dolaska u selo beograd, kad sam velikom metalno-uokvirenom českom torbom, na koju sam bila tako ponosna, cepala čarape gospođama po prevozu, pa su se drale na mene, nezadovoljne jer umesto materijalnog obeštećenja, dobijaju moralno...

Slika druga -

Rođak sa sela.

Naši domaćini su dugogodišnji prijatelji sa kojima smo već pokušali zajednički boravak, pa znamo da smo samo minimalno disfunkcionalni - kako povezati Crnog Ruskog Francuza koji voli da jede i puši, Engleskinju svilenog zdravlja alergičnu na gluten koja ne pije i ne puši, Tavankutskog mrguda koji voli da pije pivo i puši i Dragog Difisilastog koji voli da jede i pije?

U pokušaju da nađemo šta nas spaja, popeli smo se na vrtešku. Prvih 5 dana smo obilazili kulturne znamenitosti preko dana, a uveče su nas hranili i pojili na smenu drugari, drugari drugara i restorani. U Luvru su mi se najviše svideli ostaci stare Persije - pogotovo kapitel sa volovima visok 5 metara. Ako je samo glava stuba 5 m visoka, koliko je bio hram-palata čija je tavanica počivala na njima? Zamislila sam kako će biti dobro kad naprave neku hologramsku projekciju koja će probijati jednog dana providni krov Luvra i ostavljati nas otvorenih usta, satima zabalavljene u nebo, kako se divimo umeću i viziji jedne davne civilizacije.

...I Pikasove zajebancije na temu Delakroaovih "3 žene iz Alžira".

U Orseju mi se svidela zgrada muzeja i neki fini art deko i nuvo nameštaj.
...I Pikasove zajebancije na temu Maneovog "Doručka na travi".

Nisam ni znala da se Pikaso tako fino igrao sa kolegama.

Na Montparnasu mi se svideo pogled na grad i miris crkve.

U Notrdamu mi se svidela nedeljna misa i 3 projektora koja bojama oživljavaju duboki reljef Hristovog rođenja na zidu.

Na Ajfelovoj kuli mi se svidela Ajfelova kula.

Slika treća

Žurnal o omladini na selu, zimi.

Dosta sa kulturom, ajmo na hranu:

Svidelo mi se:

1 savršen spor obrok (nekoliko vrsta ostriga, belo vino, mesence, šunkica i crno vino, sirevi i jače crno vino, salata za varenje i čokoladni trufli)

1 savršen kuvani spor obrok (beouf bourguignon - gulaš u vinu sporo kuvan na vatri, triput sa vađenjem i umakanjem mnogo savršenog bageta! selection of cheese, kolač od jabuka... ljudi, dokle? kažu, čekaj! još šnenokle!)

mali kishovi iz pekare uz kroasan punjen čokoladom

činija japanske supe sa limunovom travom i toliko rezanaca da sam ostavila sramotnu polovinu.

suši od jegulje, japanska supa od ribe (fish tea)

NIJE MI SE SVIDELO

Predjelo od morskih ježeva sa jajetom i foie gras, moguće zato što sam bacala peglu i tresla se od jeze sledeće jutro.

Umesto voljenog piva, s mukom sam se navikavala na najfinije crno vino i na zabranu pušenja u kafićima i restoranima. U Parizu je prvi put posle 10 godina pao sneg, pa sam imala i privilegiju viđenja tog čuda. Francuzi su se lomatali na engleskom oko mene, fini ljudi, ali najviše sam se plašila upoznavanja novih finih ljudi, što mi se dešavalo svako veče. Zašto?
Vide te ljudi PRVI PUT, oma, opa cmok-smok, u oba obraza. A ja nenavikla.
Dođe vreme da se rastajemo, ja već vidim zlehudu sudbinu i brojim, njih 7X2, četrnaest obraza!!! i počinjem da se hrabrim, ajde, nije to ništa, ali svaki put me zateknu, opa, cmok cmok.
A kad sam pokušavala da se otarasim tog dela i prekinem "ko će da načini prvi korak" neizvesnost, onda je izgledalo ko da sam pobegla iz kolhoza, prava leđa, muško rukovanje i ljubljenje najrođenijeg ko da oboje imamo raskošne brkove. Harašo, junače!
I nikako nisam uspevala da odredim pravi intenzitet poljupca. Ili je bio vlažan, već spomenuti votka ruski, ili sam podmetala obraz ovlaš damski, krijući usne, pa je izgledalo kao da se druga osoba trudi, a ja kuliram.
Na kraju sam se zaletela i u jednom restoranu iscmokala čoveka koji mi je pružio ruku. Nije očekivao.

Ali, šta je, tu je. I dalje mi je neprijatno, ali ljubila sam mnoge obraze u Parizu.

Al nekako preživesmo taj prvi deo privikavanja na zimski turizam diktiran tempom stare egocentrične dame (Pariz je žensko, nema sumnje) i uništavanje hranom, kad je već došlo vreme da se pakujemo za posetu Berlinu.

I tako, Turci krenuše dalje. Tačnije, obukoh se toplo u najtoplije opanke i ponesoh samo bošču, jer na jeftinu zapregu nosiš samo ručni prtljag. U pakao minusa 10.

(nastavak možda sledi. a mora. tek sam zagrebala površinu. Kolko smo samo jeeeliii)

Svi smo mi mišković!

2008-11-19T20:43:00.006+02:00

Čitam kako je Mišković kupio "Niš ekspres", mog omiljenog prevoznika. Ah, slatke uspomene na nečujne klimatizovane autobuse i lepo obučene i naparfimisane a pre svega ljubazne vozače, spremne da izađu u susret svakom mom hiru kao što je želja za sedenjem na sedištu za koje sam blagovremeno platila kartu...

Forget it. U 13 godina iskustva sa Niš ekspresom, samo me nisu pretukli, ali krivica je isključivo moja. Ko me tero da putujem. Putovanja su za avanturiste, spremne na sve!

Al svejedno. Mišković je kupio Niš ekspres, dal je zbog zemlje ili ne, nije bitno. Bitno je da je Mišković, za promenu, kupio, i da sam naletela na komentare tipa 'nek je kupio, on će, bre, da uvede red'.

Prvo, 'Mišković jednako kupio' stanje u Srbiji. Ja predlažem da SANU izbriše glagol kupiti i stavi Mišković, koji se neće menjati po padežima iz poštovanja prema tako velikom čoveku, gazdi, i potencijalno veoma zaslužnom legendarnom biću, skoro ocu nacije. A biće i to, ako može da se kupi. A verujem da može.

Ovako:

"Jao, što sam mišković lepe čizmice!"
"Gde to ima da se mišković?"
"Tata, mišković mi auto, bicikl i romobil..."
"Iskoristite priliku za mišković!"

U sklopu toga je i moja jutarnja vizija, potaknuta jučerašnjom malom mišković (kupovinom) u Lillyju, Miškovićevoj radnjici u lancu. Kupila sam Palmolive gel za tuširanje, jer nisam htela Niveu, jer me podseća na Miškovića. Sad kontam da je i Palmolive Miškovićev. Budućnost - zapiram se sodom bikarbonom...

...potaknuta svakodnevnom mišković u Alonsu, jedinom Mišković marketu u kraju, gde ostavljam minimum 50% plate mesečno...pa sam kontala da predložim da nam odma skidaju pola plate, ili celu, pa da dobijemo bonove za mišković u Mišković gradu... Pasta za zube il kola, nema razlike.

Dok sam se jutros (samo po malim delovima lica) mazala Nivea kremicom iz smešno male posude koja dolazi po smešno velikoj ceni, imala sam viziju. Kroz ogledalo sam videla Miškovića kao smešnog amerikanskog iscerenog čiču kako se smeje naglas i baca u vazduh novčanice koje smo mu ja i ostatak ekipe koji još nije odustao od pranja zuba i mazuckanja kremica u tranziciono-globalno recesivnoj zemlji, svojevoljno dali...

i mislim da je to dobra ideja za veoma kratki i svetski nerazumljiv film. Objašnjenje: Bilo šta da mišković u sadašnjem lajfstajlu, mogu da ga vidim kako se bekelji. Bez njega, ja nemam šta da jedem, šta da obučem, šta da namažem, ni kako da posetim mamu, tatu, 2 psa i mačora.

Ta da daaaam. Pa ja sam mišković!

Drugo. Sticajem radoznalosti sam posetila Mišković Delta siti, najveći i najbolji šoping mol u univerzumu, a sticajem posla, pripadajući sajt. Delta siti me nije oduševio. Izgleda mi isto kao not so posh anymore al uvećan Milenijum. Fud korner je jedino interesantan, a i tamo nema bog zna šta, a najveći deo zauzimaju ljudi koji hasaju mekdonalds. Što je užas.

Elem, moja velika poseta Indiji je bila dovoljna da vidim 100 puta interesantnije prozapadne šoping molove u srednje velikim gradovima, samo 3 puta većim od Beograda.

I onda pročitam ovakve komentare:

http://www.deltacity.rs/cms/item/about/sr/knjiga_utisaka.html

Citiram omiljeni:

"Delta city je dala "domaći zadatak" svima!! Miškoviću svaka ti čast Beograd treba da se ponosi tobom P.S. Živimo u Americi i videla sam/smo mnoge mall-ove! SVAKA ČAST SRBINE potpis....mejl..."

Ili

"Tržni centar za svaku pohvalu - stranci ostaju bez reči! Pa kad je tako, mogli bismo i mi malo više da cenimo svoje!!!"

Svoje? To je naš TC? Strancima pokazujemo šoping molove, a oni se dive?
Ako je stranac iz neke selendre, nije ni čudo što se čudi...

Elem, Mišković je, koliko znam, na neke piiip načine stekao pare tokom piiip vremena, a sada je toliko moćan, tj. bogat, da može da mišković opstanak i dalji rad. A usput nas sve zajebava i uzima nam pare, redovno, jer bez njega nema kafe, mleka ni leba u ovom gradu.

A dobija pohvale za šoping molove koji izazivaju nacionalni ponos? Od istih zamoraca koji od crkavice kupuju pantole i big mek u velikom lusteru na novom beogradu?

Ma, mišković prnje mi koji se ne slažemo. Mišković ekspresom.

PS: Našla sam kako je zaradio pare. Mousekowitz. Napisao scenario, režirao i glumio.

http://www.imdb.com/title/tt0090633/

PS2, edit 2 h kasnije. Dzaba se ja zajebavam. Upravo sam gledala racun iz Alonsa. Ne bih da prolazim kroz sve artikle, ali ocigledno jedna grcka tunjevina nije toliko jeftinija od druge koju kupujem, toliko da pozeleh da je okusim, iako konzervama ne verujem previse... a i cena na polici je mamila jer je bila oznacena i niza od obicne..

Elem, za reper evo KONZ 3572 Tunj La Perla komad LO koju sam platila 85,90
a ona jeftinija je KONZ 3587 Tunj Trata pik. bilj. u i košta samo 159,90

Do jaja. Miškoviću, lopove. I ti i ekipica koju plaćaš, čak i fine tete. Svi mi.

Ustvari, kupiti znači ukrasti. A tebi se ljudi dive jer lepo kradeš. Pa to nije lepo. Što te ne uhapse?

Veruj svojim psima. I veruj u sebe.

2008-11-16T20:12:00.001+02:00

Naslov je samo delić jednog filma u kojem neki dečak tera neke kere haskije, pa mora da se samomotiviše, jer u haskijebini nema nikog drugog do njegovog polusmrznutog mozga da mu odrzi motivacioni govor...

Baš mi nekako poslužio za post.

Od novosti, ima svašta. Life goes on. Kuća se dekoriše na moje oči, ali mi se ne piše o puževima molerima, ni o umetničkom stolaru i plakaru 'alica u zemlji čuda', ni o ludim prodavcima ikee i šrafljenju iste, ni o novom kompu koji podseća na vojnika iz star warsa, ni o krevetu na kom bi nam branko kockica i neki šeherezader pozavideli...
(krevet je velik i sastoji se od 12 kocki. Modularan, ako ćemo da se frljamo)

...ni o posteljini koju kupiš upakovanu pa ima poderotinu na sredini...
...ni o novom poslu. Sve je nekako dejavu. Bolje dejalis.

Sve novosti su već bajate, pa mi se ne piše o njima, ali i dalje nastavljam da se čudim istim stvarima... kako svakodnevica uspe da te poklopi. Prvo je leto, pa čekaš molere da završe, pa čistiš stan i crkne ti bojler, pa čekaš majstore, pa čekaš stolara, pa čekaš stolara, pa obilaziš mesta za koja nisi znao da postoje i gledaš delove nameštaja za koje i dalje ne znaš kako se koriste, pa po kiši na buvljak da kupiš plastični držač za sapun, pa čekaš stolara za kujnu...

...i dok trepneš, zima je, a ti si zadrigli i dlakavi couch potato, bez coucha.
i bez plakara, i bez kujne. YET. Al bar komp radi :), a ima i novi vajrles, al ga ne vidim, pa ni o tome ne bih pisala.

U želji za nepisanjem je pomogao i novi posao sas novi ciljevi.

End nau for samting komplitli difrnt.

Kao da se sećam da sam imala neki cilj... o, da, pobeći sa starog posla. Dobro, to sam uradila.
Na novom sam primetila neke ok ljude, al džaba.
Isto sranje. Vetar u krilima malih đokica.
Ali biće kraj i tome, a dotle ću da pišem.
Av av!

Poema

2008-08-13T19:05:00.000+03:00

Baš čudno.

Kad govoriš istinu, ljudi misle da lažeš.

Ako se ponašaš kako hoćeš, pokrećeš lavinu tračeva.

Ako govoriš ono što misliš, ljudi te se odriču.

Sad je vreme da razumem šta znači pesma "If".

I vreme da prestanem da pokušavam da se uklopim među uklopljene.

Mnogo su mi interesantniji oni koji koriste mozak za drugo sem za socio-plezanterije i održavanje imidža.

Ali, mnogo je lakše glumiti ulogu. (cenzurisan pasus)

Izgleda.

Al dobro, u (cenzura) u kojoj vladaju nenormalni ljudi, nije teško.

Ne tvrdim da sam ja normalna. Tvrdoglava i namerno naleće na zid pored vrata. Tuda je lepše. Bolji pogled. Brže je. Bolje se osećam.

Tvrdim jedino da nisam inteligentna. To, socijalno. Znam da saberem račune i sećam se jednačina sa 1 nepoznatom, volim intelektualne nadražaje u vidu novih saznanja, crkla bih kad svaki dan ne bih čula nešto novo... ne u smislu trača... ne u smislu vesti... više su ta kloniranja, stem-ćelije, pametan art projekat, nova muzika?

Šta je poslednji stadijum neprijateljstva?

(cenzura) mi kaže, "jao, kako on zna da se namiriše, pa to je strašno, samo njegov parfem osećam, smrdiiii".
Ja, iako sam bliže, ne osećam ništa. Niš. Njuškam ga kad ne gleda, slutim neki muški parfem, slažem se sa (cenzura) verbalno, sve kako treba.

A onda, jednog dana, njen parfem počne da smrdi. I držim otvoren prozor, sem kada debeli (cenzura) (cenzura)-je-srbija ne krene da skiči da je vruće.

Jeste, vruće je. Leto je.

Skoro nepodnošljivo leto.

The chemical organizam

2008-06-27T00:40:00.000+03:00

Radila testove krvi& urina, dobra.
Radila zubarku& strah, dobra.
Radila frizuru& boju, dobra.

Svi kažu sve je ok. A ja im ne verujem. Kako?!

(u zubu u kom mi otpalo parče plombe, zub sam raste da popuni puzlu. U krvi mi ne plivaju čepovi i etikete, nego neočekivana ekipa onih koji stvarno rade svoj posao. I primerena mom polu, lepoti i svetonazoru. Frizura je, očekivano savršena za leto, manga style. Ako bi se usudila, a ne smem, harajuku)

Samo mi ginekolog ostao. Njega moram sledeće nedelje. Al krv, frizura i zubi kažu!

Znači, spremna za leto gospodnje 2008.!

Al, ustvari htedoh da predložim ekonomično raspolaganje ženskim vremenom.
Ja stvarno ne volim da vadim krv, idem kod ginekologa (iako mi rakovi grudi i grlića materica stvarno idu na kurac zbog toga što niko ne izlazi u susret nama ženama, dođi u suknji, obrijana, zaprana, i nasmejana, dok si srećna što si raskrečena kao skela oko zgrade a dosadni doktor ti prčka metalnim sondama, nošama, ekstraktorima, brkovima i/ili ulakirano ljubičastim 10 cm noktima po delu tela koje bi pokazivala češće da su prilike takve, ali nikad nisu) i ne volim zubara.

Evo ga predlog: svi vi drugari zajedno!

Dođem u suknjici, i raskrečim se. Ginekolog i zubar uleću simultano da mi razbiju pažnju. Jedan drnda sluzokožu dole, drugi gore. Nema vagine dentate. Ili ima.

Za to vreme, depilacija, manikir, pedikir i naravno, najbolja frizura na svetu!

Svi imaju mesta. Svi imaju vremena.

Ako mi još i puste neku lepu muziku... daću plaću!

zaboravila kozmetičarku i modnu savetnicu, mislim da staju u proračun.

Nedan dan

2008-06-24T18:29:00.000+03:00

Jedan od onih dana koji su nedani.

Posle kojih, sa posla dotrčavaš najkraćom rutom kući, sa vrata stružeš odeću sa sebe i sipaš rakiju u grlo. A ni ne voliš rakiju.

I najradije bi legao i spavao do godišnjeg. Preveliki je pritisak nedešavanja. Tište te reči i pogrde koje bi sasuo vetru u nekoj vukojebini u vezi raznih stvari.

Gde da psujem naglas?

Iz sveg glasa?

Najviše što mogu je da večeras, dok budemo radili zadnju masonsku ložu ženskih dupeta, brojim u sebi. Jedan kurac!, dva govna!, tri jebite se svi!...

Ili u teretani, tamo mogu i duže konstrukcije.

Jedan aupičkumaterinugovnari jedni
Dva dabogda godišnje proveli bolesni
Tri dabogda uspešno skakali sa mostova
Četiri dabogda vam koncert polisa bio najbolji koncert u životu
Pet dabogda vatever.

To ti je to kad nanižeš bisernu niskicu lepih, ispunjenih dana. Onda svaki dan posle gubi sjaj.

Leto je stvoreno za pivo i špricer, to mu je u opisu radnog mesta

2008-06-03T20:27:00.002+03:00

Sanjam te leto, dođi mi leto...

Sanjam mačke koje plivaju u "tuš kabina kraku" mog šestokrakog (kao pahuljica) budoara-ličnog kupatila, što je direktan proizvod priča o preuređenju stvarnog 32kvm stana i priča sa sastanaka skupštine stanara kojima je glavni motiv borba protiv lude babe koja hrani mačke, pa je više tucadi istih, svih boja, polova i veličina, okupiralo podrum naše zgrade.

A leto je došlo, samo od sebe. I nije loše. Ima se planova o koncertima, gostovanjima i letovanjima koje ću podrobno da obrazložim u sledećem postu. Jedini problem je što moj sportski život utiče na moj alkoholičarski, što mu je bila i namera, ali...

Odem na jogu u subotu ujutru posle slučajnog presisavanja u petak veče i uradim prvo presavijanje, tj. savijem se u struku nadole, i smrači mi se. I reko, au, ovo će biti prvi slučaj onesvešćivanja u istoriji joge kao rekreacije.

Uplašila sam se. Neprijatno je. Rođeno telo me izdalo na lakom zadatku. Šta će biti na težima?! Da li da nastavim, ili da se povučem? Ovo je tek zagrevanje, ostatak vežbi će biti zajebaniji.

Samo rekoh sebi, na muci se poznaju junaci. Ajmo. Leva ruka, udahizdah, polako. Ako primetim da se mantam, prekinuću, il ću da se strmeknem ko smotan debil, nebitno.
Nemaš čega da se plašiš.

(ali nisam se tako osećala od prvog polugodišta 3. razreda osnovne kad sam se pravila da rasturam tablicu množenja, pa me učiteljica izvela na tablu, a meni počelo da se mrači... 8 puta jebeno 9... 7 puta 6... 54, 42? 6 puta 7? ups.)

To su bila jedina dva puta kada je moja svest počela da se mrači.

I shvatila sam, da mi se to ne bi dešavalo, treba da naučim neke stvari.

Tablica, done.
Umerenost, radim na tome.

Sledeći put pišem sastav iz srpskog -

"Leto je stvoreno za pivo i špricer, to mu je u opisu radnog mesta"

sad moram na sport.

Svi nenapisani ženski wc postovi

2008-05-20T20:09:00.004+03:00

Već dugo vremena želim da napišem nešto, al svaki put me nešto drugo odvuče.

Post 1

Počelo je sa divljim produženim vikendom u Budimpešti, mi smo zaista otišli na 'balkansko veče' na splavu A38, tj. nastup hrvatske grupe Let 3 i moldavske grupe Zdob si Zdub, koju želimo da gledamo od kada smo postali svesni njenog/njihovog postojanja. I nismo pogrešili! Preneli su energiju, otpevali su sve hitove, cak i ruski ska mega "Videli noci", a ja sam pošteno odskakutala/odšutala sat i po, trezna verovatno po prvi put u izlazećoj karijeri. I bila mokra ko upišane gaće.
Zašto u begeu nema takvog mesta - da nekog nevinog četvrtka odeš na neko kul mesto, i da za 10 evra poslušaš ljude koji su regular zvezde u zemljama u regionu i da ozvučenje bude savršeno, a wecea i piva da ima, kao i mesta i vazduha za sve koji su došli?
Znači, tamo je bilo 10 savršeno funkcionalnih i čistih kabina, ali nisam htela da propustim ni sekund svirke, ni jedan imaginarni snapshot za memoriju...

Post 2

Htela sam da napišem post o prvomajskim praznicima, pohvalan i nadasve hedonistički, bez sitne dece. Ali, nekako mu prošao rok trajanja, sasušio se ko otpala divlja šljivica i prestao da me pritiska. Crko. Al ima nekih natuknica u postovima ispod - pivo, sunce, brdo, drugari...

Post 3

Onda sam htela da napišem post o fenomenu wc-a. Taj post je, ustvari izašao iz detalja iz posta 2 - iz jedne jedine kabine na sveženski kadar na Trenchtown festivalu na Paliću, koja me je nagnala da se probijam ko Indijana Džons među mokrim i oklembešenim granama drveća i kroz sporadične šumske pišače i da mokrim u mokrim noćnim šumskim uslovima, tako u društvu, a potpuno sama. A ni bič ni pištolj nisam imala.
A sve vreme mi se kroz glavu mota pre nedelju dana minuli mini Supernatural festival sa nepreglednim redom Tui Tui plastikanera, dovučenim za taj jedan jedini dan održavanja.
Pa, majku mu, Trenchtown traje 3 dana i ima gomilu Ivica i Marica kampera, gde oni da pišaju i tuširaju se? Pa, prvo pešače 5 km po peščanom putu, onda uzmu bus koji vozi 6 km do grada, naruče kafu u kafiću i onda odu da legitimno pišaju?

Post 4

Post o Dizajn viku. Bilo je dobro, inspirativno, mesmerajzing, infatuativno, poučno, ali napisala mejl na tu temu, pa mi se nije dalo.

Post 5

Post o ženama. Bože, koliko razmišljamo, analiziramo, tripujemo i pokušavamo da se umilimo bogznakome i čemu, jebo ga patak. Ja imam tu jednu priju sa kojom delim događajuće i tripujuće dobro i zlo. Nas dve smo ko motor - ona rotor, ja stator. Ona ima 23 a ja 32, ko lice i naličje, slika i negativ, bla, bla i alb, alb.
I onda kad opalimo u zavezivanje čvorova pogrešnih zaključaka zahvaljujući nepresušnoj ženskoj inuticiji i inspiraciji za pravljenje sranja od ničega, pa to je fenomenalno!

Ljuta sam na njega. Nije mi se javljao 1,5 dan i onda mi baci sms, što se ne javljaš? JA se ne javljam?! Pa ja sam poslala poslednju porukicu, što se ON nije javio?!! I sad ne pričamo... a šta misliš, kad je napisao 'zašto se ne javljaš?', jel onda možda... jel trebalo ja da pošaljem porukicu? Bože, mrzim ga. Crko dabogda. SATVREMENAKASNIJE. Jao, vidi šta mi je napisao... kako leeepo. Sad ću da ga zovem, kikikiki. Gu gu gu guuuuu

Prijo, tu sam, za sva sitna seciranja pogleda i dvosimisla, kao i tripovanja ko šta zna ili ne zna. Nemojte misliti da joj ostajem dužna. Nas dve imamo svoje svetove i ako smo u ovom svetu pralje, u njima smo glavne kralje. I nosimo najlepše halje, a druge žene zavidljivo gledaju i pitaju 'možda je rođena s tim?'.

I htela sam da pišem o ženskim odnosima, o zabludama i o ženskoj teretani u koju sam krenula. I u kojoj ima svlačionica koja se brzo napuni. I onda ja, ko regular oznojeni džentlmen, skuliram 10 minuta ispred, da bi napravilo mesta za mene. Ali, gle čuda, niko ne izlazi. Reko, gde sve hanume, tu i ja. I uđem, a tamo samo što kafu nisu pristavile. To se ćaska, to upreda vunu i kenja. Gologuza tanga-hanuma mazno maže losion za telo posle tuširanja, polako, u centru prostorije. Da sam muško, još nekako i da uživam u sevanju i padajućim peškirima, a ovako sam pizdela na krave koje nemaju trunke osećaja prema drugim kravama. Gde si našla među 30 žena natrpanih na 10 metara kvadratnih da mi se timariš ko da si sama kod kuće, grrrrr?!

Ne kontam. Ne volim da se zbližavam među gljivastim patikama. Nije mi neki fazon. Ne kontam to odsustvo bilo kakve svesti o drugima. Ne kontam da moram da se laktam i nokautiravam sise u borbi za prostor i vazduh na mestu gde sam došla da se iskuliram.

Ja nisam žensko, što se toga tiče. Ja se brzo presvučem ako je gužva u svlačionici. Ja brzo piškim ako sam u šumi ili ako ima još ljudi/žena posle mene, jer znam da im nije prijatno dok čekaju.

I evo ga i

Post 6

, nazad na pišanje + žene! Bila sam na fensi šatro šmensi žurci. U tom nekom prostoru. Bilo je bezveze, ali ubedljivo najjači utisak su tadadaddadam 3 kabine u wcu na osam stotina žena, la la la la la. I prvo upadneš u gužvu, i otkriješ uzrok. Usko a duboko grlo: na ulazu u wc 2 majstora iz obezbeđenja obavljaju razmenu zarobljenika, kolko curki izađe iz WC-a, toliko ih uđe, 1-1, 2-2... itd. To ide sporo, al zahvaljujući laktavom rotoru, bivamo razmenjene za prazne limenke.
A u wc-u, spektakl. Minimum 50 devojaka, natrpane ko sardine. Zabijaju se sise u leđa, vrši se verbalni pritisak na red. Pao mi je mrak na oči. 3 kabine, o, samo 3 kabine, a nema nikakve matematike, jer kad prava žena uđe u kabinu, to sa prvo odmotava, pa ekskretuje, pa se zamotava, pa se namešta, pa se šminka, pa proverava da li ima poruke, pa telefonira, pa rešava ukrštene reči, pa piše roman i smišlja gde će ove godine na letovanje...

Znači, horor. Ekipa u VIP delu je verovatno dobila zlatne noše.

I bila na jednoj debatnoj večeri koju su organizovale žene. Debatovalo se neorganizovano i loše, besmisleno i nelogično, promašilo se sve što je moglo i ništa nismo zaključile, sem da je komunikacija jaaaako bitna. A svaka, kad se dovati banke, raspali po onome što nju tišti, bez ikakvog obzira prema temi diskusije.
Jedini zaključak je da je velika je zabluda da su žene talentovane za komunikaciju. Ako je komunikacija slušanje sebe, onda jesmo!
Inače, trošimo previše reči za banalne gluposti.

Ovaj nakazni post 'koji uopšte nisam ni planirala da napišem, al se omako' tačno to dokazuje.

(odo ja na kafu u svlačionici, vreme mi je. A ima i wc! jupi!)

Privikavanje/Odvikavanje

2008-05-07T18:28:00.001+03:00

Kaže mi u utorak jedna mudra žena

"nama, bre, treba privikavanje na posao posle odmora, ko klincima u obdaništu. Prvo da dolazimo po 4 sata, pa kada se priviknemo, može i puno radno vreme..."

Nisam mogla da se ne složim. Ponedeljak je bio neverovatno surov, i kolektivna depresija kolektiva se nadvila nad zgradu kao tmuran oblak. Zavladao je opšti jad, a svi kao da smo dodavali na nepodnošljivost dana filmovima koje smo doneli u glavama i slikama koje smo okačili na fejsbuk. Gradovi, planine, sunce, kiša, jezera, šume, festivali, roštilji, alkohol i ljudi koje ne viđamo svaki dan su odjednom delovali eonima daleko, a reči nisu bile dovoljno moćne da ih prizovu onakvima kakvima smo ih se sećali. Jedina jaka emocija u ponedeljak je bio osećaj izgubljene slobode, pojačan do neizdrža radnom rutinom. Kmetovi su se vratili u kraljevstvo prisilnog rada. Letargija i dosada su se paučinasto povatale po nama čim smo utisnuli guzice u ofis stolice i kresnuli ofis makine, a dan je trajao milion godina u paklu zahvaljujući predvidljivom izostanku bilo kakvog smislenog posla.
Posle dugo čekanih i jedva dočekanih 10 dana slobode, našli smo se neprirodno postrojeni, zakucani za kompjutere, ulisičeni za zamišljene radijatore posla u bolnim položajima. Fiksirani ko bube u ćilibaru, ko noge u gipsu, ko srednjovekovni mučenici u gvozdenim devicama... kapirate.

Punjenje baterija? Kakvo punjenje baterija?! Nas ne bi trebalo puštati da skidamo amove, jer jako žuljaju kad se vrate...

Uh, tako sam se lako privikla na šetanje uzbrdo i nizbrdo i posle ravno. Sekunde su mi bile potrebne da se priviknem i na Valjevsko pivo i na točeni Lav. Izuzetno brzo sam osetila kako mi prijaju duvan čvarci i kajmak, a za gulaš i špricer mi privikavanje nije bilo neophodno... posle sam se malo privikavala na bilijar, koji dugo nisam igrala, i na hladnoću šumske večeri prvog dana maja na Trenčtaun festivalu. Lako sam se pronašla u maminoj pažnji i poznatim ulicama i mestima maminog i tatinog grada. I u pomalo zaboravljenim osmesima i glasovima drugara. I u meni kakvom me oni znaju.

I nisam mislila da će mi biti potrebno privikavanje na moj obični život, al izgleda da prošlo premalo vremena da bih ga se stvarno uželela. Ili je prošlo previše vremena na koje sam se sa zadovoljstvom navikavala...

Cug Piva. Pa pogled u Nebo. Pa Šušte Grane. Pa se Nasmešiš. Vetrić te miluje po Licu, podigneš Kriglu i osetiš hladnu staklenu ivicu na Usnama.

I mali bedak za kraj. Lako i slučajno sam se navikla i na cigarete, pa ponovo moram da se privikavam na odvikavanje.

Ta, valjda je to taj život, koji kovitla u nama i pored nas, kako kad. Nastaje i nestaje kao omraženi dim, i radnim danima i odmorima, podjednako brzo i bez pitanja da li sme.

od duvan čvaraka do duvana sa specijalnim lupanjem vrata

2008-05-05T19:36:00.002+03:00

Bila na divčibarama. Šetala uzbrdo i nizbrdo i jela duvan čvarke. U hotelu divčibare, raju za smorene srbe koji su se rasplodili u savršene primerke, toliko savršene da im bilo kakvo vaspitanje nije potrebno.

1. Kako izgleda moderna familija?

Mama (25), Tata (26), dete/deca (3, 4 ili 5), džip ili neka veeelika šajni kolica. Tu su i baba i/ili deda da pričuvaju potomka, što ne rade, jer ih zabole.

2. Kako izgleda moderna familija?

Mama, tata, baba i/ili deda se ceo dan vuku u trenerkama. Mama ima ogromno dupe u koje i dalje ulaže duvan čvarke, bezalkoholna pića i beskrajne kafe uz urlanje na mobilaju. Pa, komšinica mora da bude u toku. 'Alo, sad smo doručkovali i evo, vreme je ružno, pa ne izlazimo iz hotela... ima bazen, pa idemo na bazen, da, da, jao, ljubi je!!! a šta vi radite? aha, daaa...'
...ili se druži sa kumama koje su se džipom dovezle na planinu ili upozna kume koje su iste kao ona, a kojih je hotel pun, svejedno, OKRUŽI se kumama i onda kenjaju o jedinoj temi koju imaju u životu - deca!
Dok one kenjaju o deci, deca trče i prave haos po hotelu. To divlja, to urla, to trči po hodnicima i mlati po vratima soba, iz nekog, njima poznatog razloga ili igre.

(Pa, prosto mi žao što smo informatički tako slabo razvijena zemlja pa deca nemaju soniplejstejšne ili neke fine laptopove da ih ne vidiš i ne čuješ jer sede po sobama...)

Tate (ili debeli od long gone trudnoće ili dežmekasti od teretane) gledaju tevee po sobama.

Baba/dede sam viđala kako nezainteresovano vegetiraju pored vrištećih potomaka za nekim obrokom u hotelu. ...Kad ih deca baš zajebu, pa im uvale srećicu...

3. Kako izgleda moderna familija?!

Recimo da pobožno jede 3 obroka dnevno, nosi isključivo trenerke i ne šeta jer je vreme loše. Socijalizuju se po hodnicima ispred soba, ko da su izašli na šor predveče. Slučajno sam bila svedok sledeće scene:

Već spomenuta buka iz hodnika. Ponovo je 22 h uveče, isto kao i juče, kada smo bili previše sluđeni da intervenišemo. Posle pola sata, ja izlećem ispred i uperim najzajebaniji 'saćudavamjebemmajku' pogled prvo desno, gde vidim čopor od 5 zajapurenih vrlomaloletnih govnara (manje od 5 nežnih godinica) kako beskrajno trče 20 metara tamo, pa nazad, pa tamo pa nazad, vrišteći sve vreme.
Onda pogledam levo... a tamo stoji 3 para. Njih 6. Mame i tate. Stoje i ćaskaju dok zlata jebu mater hotelskom inventaru.
No comment.
Samo sam zalupila vrata što sam jače mogla, pa se dreka smirila.
Sutradan smo, iz već opisanog razloga koji se dešava treće veče za redom, zvali recepciju. Nadam se da su rasterivali neprijavljene hodničke skupove pendrecima i vodenim topovima. Bar sam tako zamišljala.

Ili zamislite ovo, doručkujete duvan čvarke a mala dosada vrišti na babu. Baba, hoću da piškiiiiiim. Glasnije. Da piškim!!!! Glasnije! BABA; HOĆU DA PIŠKIIIIM!!! I tako pola sata. Baba nije gluva, al se pravi luda. Sad je vodila unuka da šora i pouzdano zna (babljim instiktom) da se maloj pišulji nije napunila bešika. I zato ignoriše genetski srodnog idiota koji uporno vrišti na nju, a stotinu ljudi sa kojima njih dve dele prostoriju dobija besplatnu jutarnju predstavu.

Nisam imala vrata da ih zalupim u tom momentu, al poželela sam da ih imam. I da i baba i devojčica stave glave u dovratak.

Šta da radim, nego da odjebem u šetnju?

Elem, u autobusu u kojem sam smislila šta da radim i morala nešto da uradim jer šetnja nije bila opcija, kada mi je sličan primerak kao 'babahoćudapiškim' lupao nogama o sedište, a njegova baba sedela mirno pored njega, okrenula sam se i strogo rekla 'nemoj da se guraš'.
Devojčici, ne babi.
Nije se guralo 5 minuta. A onda sam dobila za nijansu jači i ritmičniji
tup-tup-tup-tup
u bubrege.
I tako ostatak puta.

(e, sad, dal sam ja luda od nedostatka duvana ili od previše duvan čvaraka ili me rade majčinski hormoni pa cepidlačim (moja jalova materica zavidi majčinskim matericama!) ili je činjenica da u srbiji majmuni rađaju majmune, prosudite sami. Ja znam šta sam videla i čula dok anđeli nisu spavali.
I nisu anđeli.

Traj tu

2008-04-19T20:09:00.001+02:00

Ponovo ostavljam pušenje, pošto mi pre godinu dana očigledno nije uspelo.
I osećam se poslovično loše, smoreno, bezvoljno i jadno.
Jer, prelazak iz jednog moda u drugi je kao prelazak iz jednog sveta u drugi.
Najbliže poređenje je "kao da sam vampir koji se privikava na dnevnu svetlost".

I nema više grickanja ljudi za vratove, no-no!

Znači, sporo i bolno. Dan traje stotinama godina i nema onog 'posle', kao što je bilo dok sam pušila. Uradim to i to, i onda 'posle' zapalim.

Dan je ostao bez složenog ritma koji daju nikotinski štapići.

Zato sam morala da nađem druge stvari za ritam. Po net savetima nikotinskih rekonvalescenata, voda i fizičko. Beskonačan niz čaša vode i minimum 3 šetnje dnevno. Tuširanja ne brojim, jer sam se rado tuširala i ranije.

I stroga sam prema sebi i mazim sebe. Ne sećam se da sam prošli put skoro svaki dan osećala ponos, koji sam sada imala prilike da osetim.

Ponos. Čudno. Šta je ponos?

Nije svakodnevno osećanje. Više je mesečno ili tromesečno.

Znam da ne treba da razmišljam o pušenju, al, jbg, ipak sam 13 godina provela sa cigaretom u ruci. I dobro, ostavljanje nije toliko strašno, nije baš kao da se u grčevima valjam po podu u sopstvenoj bljuvotini, ali nije ni daleko od toga.

I provalila sam još jednu veliku istinu. Ovo nije pesma o ljubavi, kao što sam do sada mislila, već o ostavljanju pušenja!

Sunce izlazi i zalazi
sve je kao i obično
kada o tebi ne razmišljam
stvarno se osećam odlično

Ref.
Al' kada padne noć
ja zovem upomoć
jer tebe nema tu
svaki novi dan
ko smrt je dosadan
jer tebe nema tu

Ostavljanje bilo čega je sjajno za upoznavanje sebe.

I tek sada shvatam kako je pušenje strašno i opasno. Ne u zdravstvenom smislu.
Kako je lako navući se, kako je lako skinuti se, kako je teško ostati čist.
Što bi rekla omražena koleginica, otpuhujući nešto što su trebali da budu damski dimovi iz damske slim cigarete, 'pa... nadam se da ćeš biti dovoljno jaka'
Reko, sestro, mislim da sam najzad našla pravi motiv.
Jebeni inat.

Kakva psihoterapija, glupos.

2008-03-24T20:28:00.002+02:00

Skrpiš par nedelja alkoholnog obeznanjivanja skoro svako veče u raznolikim i različitim društvima, kad si presrećan ili nesrećan ili ne znaš šta da misliš ili si samo nervozan jer ne možeš da spavaš ili je dosadno veče ili je četvrtak, petak, subota, nedelja ili rođendan ili opušteno okupljanje ili si tek preživeo vežbe među ženama koje nikada nisu probale pivo jer je gorko... Razlog ne postoji, sem što pivo ima dobar ukus i što poznaješ mnogo ljudi i provodiš puno sati za kompjuterom u dosadnim zadacima. A svaki dan je isti, samo ima drugi broj i poziciju u kalendaru.

*

I onda se nađeš u autobusu na previše poznatoj relaciji sa sagovornikom koji koristi istu vrstu rekreacije kao i ti. I malo popričate. I odjednom razumeš.
Kada neko, drugim glasom (do glasa tvojih misli) kaže ono što misliš, postane lakše.

**

Sagovornik i vi u duetu uradite brzi ček od 4 pitanja da vidite dal ste alkosi (slučajno zapamćen, iako pročitan jedan jedini put na wikipedii) i samo vam fali ona jutarnja doza koja pokrene dan.

***

Peto pitanje ne postoji, ali verovatno ima veze sa slonovima i mišovima.

****

Oboje primećujete da niste stigli do 4-te tačke upitnika, što je već hronično, al da volite da pijete preko dana, slobodnim danima.

*****

Ponedeljak veče, pišem post. I razmišljam da li je druga polovina spontanog AA-preko-radne-nedelje kružoka formiranog tamo negde oko Novog Sada, u nedelju veče oko 21.30, zaboravila da kupi pivo večeras, kao ja. Nadam se da jeste.

*

Čaj od šipka ima ukus govana, al pivo mi se odjednom gadi.

al se nekad dobro zezalo i smešno pisalo o tome :)

2008-03-20T21:17:00.000+02:00

21.03.2006., utorak

Prolećna meksička serija

SMS od Rodriga. 'Ajmo na pivo'
Maria tipka (tako mi ishlapele tekile sa suvim limunom sa mnogo koštica, otkud ovaj u ovom gradu?!) 'gde, kad'
Rodrigo 'kako tebi odgovara'
Maria, nepoverljivo gleda svoja stopala u cipelicama, mrzi je da se šeta iako je lep dan, 'el optimista, pola 6'.

Maria i Rodrigo loču treće pivo. Imaju dosta tema za razgovor, al Rodrigo je odlučio da objasni sebi svoj komplikovan emotivni život, a Maria je tu da sasluša.

Rodrigo: 'Magdalena je žena mog života, ali više nismo zajedno, ajajajja'

Maria: 'Čivava!!! Rodrigo, a što niste zajedno?'

Rodrigo: 'Mi smo takvi ljudi, Maria, znaš...komplikovano je, ali sad ću da ti ispričam, al prvo da ti ispričam o devojci sa kojom sam izašao prošle nedelje.'

Maria: 'Masan mi sombrero od želje da čujem! Pričaj, Rodrigo, a ja ću pažljivo da slušam i neću razmišljati o novoj frizuri i reakcijama ljudi na nju, iako mi se čini da je malo ekstremna.'

Ali, avaj, Marii zvoni telefon, nepoznat beogradski broj.

- Maria, zdravo! Ovde Hose - Antonio don Migel al Santos!
- O, Hose - Antonio, otkud ti? (tako mi kožice suvog crva iz ishlapele tekile, otkud ovaj u ovom gradu?)
- Eto, Maria, radim tu, a bio sam kući, pa mi Anhelina rekla da i ti živiš tu, a ja nemam mnogo prijatelja, još, tek sam se doselio pre 5 meseci, pa reko da se javim...da se vidimo? Ili ne, kako god tebi odgovara...
- Hose - Antonio, duša mi gori od želje da te vidim, i da pričam sa tobom prvi put u životu o zajedničkim poznanicima koje nemamo i o kojima ne znam ništa!
- Maria, sjajno, saću ja da ti pošaljem svoj broj telefona, pa mi se javi, ili nemoj, kako tebi odgovara!
- Hose - Antonio, do viđenja!

Maria se vraća na barsku stolicu, Rodrigo priča.

Maria razmišlja:
Sutra u 6 - Dona Felicia će me ošišati. Onda idem na meksički pilates, a posle ću da se farbam. U sredu treba da se vidim sa Fernandom, koji je u gradu do petka.

Proleće je stiglo, a sa njim i ljudi. Zanimljivo. Not to be continued.

# - 08:20 - Komentari (19) - Isprintaj - # not? oh, no! a taman se "navukoh" na shpansko/mexichko/brazilske .. serije? ili mozda samo 1 scenu .. posle svega mogu samo da pitam - porke? (Srcky 21.03.2006. 09:03)
# A zaboravila sam da napisem da ce dona Felicia saznati strasnu tajnu koja se tice njene pomocnice Lupe, od musterije pre mene, pa ce joj se ruke tresti dok me bude sisala, pa ce da mi napravi rupe na frizuri, zbog kojih cu nositi kapice i marame neko vreme, pa ce svi ljudi misliti da krijem neku strasnu tajnu, a Fernando me nece prepoznati kada budemo trebali da se sretnemo ali ce sresti Hose - Antonia, pa ce se njih dvojica iznenaditi sto imaju zajednicku poznanicu, sto ce pokrenuti lavinu dogadjaja koja ce rezultirati ponovnom vezom Rodriga i Magdalene, a ja cu biti deverusa na njihovom vencanju i imacu kosu do pojasa, ukrasenu sitnim belim cvecem, i onda ce se pojaviti moj princ iz proslosti i odvesti me u svetlu buducnost. Tamo gde je tekila uvek sveza, a limuni nemaju kostice! (organizam 21.03.2006. 09:20)
# heheheheh.nek se chuju i marijachi. kad je bal nek je maskenbal. i uvedi i neku stoku i gauchose, da smucckamo sve latinoamerikose i da bude bogatoooo. (tanja 21.03.2006. 13:28)
# ne znam da li sam dovoljno naglasila da post jebe majku kako je dobar. prochitala sam ga triput. ko kazze da je to zato shto ga nisam shvatila iz prva dva puta klevecce i lazze. aaa, donja orhanizam, bravo! (tanja 21.03.2006. 19:53)
# I ja mislim da je hajli amjuzing post. Fala Tanja! (organizam 22.03.2006. 12:55)
# zvijezda je rođena! sad jos samo trebas naci nekog da ti placa enormnnu lovu po epizodi i rijesila si brigu o egzistenciji. nego, kakva je to extremna frizura? salji sliku. (zvoncica 22.03.2006. 14:01)
# kratka, cm, ofarbana u cuvenooo...rdja cuveno...samo da se slikam pa saljem (organizam 22.03.2006. 14:47)
# Zvoncice, bas te nesto spominjem ovih dana...u jednom od starih postova sam napisala 'a kad nadjem posao, ima da se osisam na chirokanu, istetoviram svuda i lupim par pirsinga da se iznivelisem'. A ti si komentarisala - kao, imam ja X tetova-pirsova, pa nista :) Eto, radim vec 6 mjeseci, a nista ne uradih po tom pitanju. Dajte igle, dajte nakit, spremna sam!!! (organizam 22.03.2006. 14:54)
# okej, samo se pirsuj i tetaj, to i ovako sve psihichki nestabilne osobe rade. rekla mi mama. a ja: pa shto mi onda ne dash da se ukrasim????? nego molim lepo da se i meni poshalje slika sa centimetrom kose. avaj, izgleda da si u dechkonja looku zajebala i mene. ali ja imam debele bokove!!!!! (tanja 22.03.2006. 14:58)
# Mhm, idem da se nadjem sa Fernandom, koji ce mi .... mater kad se vrati na svoj blog i procita kako sam ga nazvala, ako me prepozna, sto verovatno nece, jer sam deckonja skroz. Tanja, don vori, ja sam debela po celom telu ovih dana. Dijeto, budi sa mnom! (organizam 22.03.2006. 17:25)
# JA NISAM PSIHICKI NESTABILNA OSOBA! ili jesam? nisam? jesam? nisam? jesam? nisamjesamnisamjesamnisamjesam!!!!???? poludit cuuuuu!!!! (zvoncica 23.03.2006. 14:19)
# i nisam sigurna od kada je taj post, ali cini mi se da sam u međuvremenu nasarala jos jednu. tetovazu. a pomaka nema. (zvoncica 23.03.2006. 14:20)
# preporuci mesto na telu za tetoviranje. Ja sam u fazonu vrat, al i to je extreme. Jebo, bas sam ekstremna, ko da sam u srednjoj skoli... (organizam 23.03.2006. 15:57)
# ma, zvonchice, jesi, ali shto nas je vishe to smo jache. neka nas. a ja se toga i bojim. kad sam pochela sa bushenjem ushiju, jedva sam stala, pa dok nije desetak rupa se naredjalo na uvo, nisam prestala. sreccom pa su veccina zarasle, ne znam gde bih pronashla tolike mindjushe. silver ear. (tanja 23.03.2006. 17:53)
# ne razumijem odakle magdalena? nije li ona nestala u Venecueli jos u proslom serijalu? (catcher 23.03.2006. 20:47)
# unutarnja strana noznog clanka, malo iznad pete. ako imas nesto sitno u planu. za nesto krupno nemam ideje, jer ne preferiram krupne. tetovaze, O, tetovaze! :)) tanja, truth, to je bolest, osvisnost. ali ja nikad nisam bjezala od svoje ovisnicke prirode. :)) (zvoncica 24.03.2006. 08:52)
# @catcher, to nije bila Magdalena, vec njena dobra sestra blizanka...i nije nestala, nasao je bernardinac na razmeni spasilackih pasa (dok je kolega Civava postao ovisnik o snapsu u Alpima), i sada je na oporavku kod casnih sestara i ima novo lice jer joj je zemljotres odlomio trepavicu i skinuo blans sa pramenova...Magdalena je u Beogradu, gde kuje planove da pokori slobodan tranzicioni svet i da se osveti za smrt svoje sestre (posto ona ne zna da je ziva) tako sto ce unistiti Civavin spasilacki autoritet i unistiti mu fragilne porodicne veze sa jednom svajcarskom pudlom, koju juri grof Doberman. Ali da ne odajem dalje... (organizam 24.03.2006. 09:55)
# @Zvonc...oki...hvala! (organizam 24.03.2006. 09:56)
# Ma nece, Fernando je zbunjen lik i ima vise imena nego neki ljudi prstiju na nogama, jos jedno ne skodi. Cak i da ga je pogodilo vjerojatno pretpostavlja da je dovoljna kazna slusanje istog poslije treceg piva kako objasnava svoj trenutni emocionalni zivot, pokora cak :) (blank 31.03.2006. 01:59)

Zakukao sinji soko (za promenu)

2008-03-11T21:37:00.001+02:00

Sve je kako treba, nemam šta da se žalim. Ćudljivo martovsko vreme, al na toplu stranu. Posao taljiga, već kako to poslovi rade.
Šta me muči?
Ustajala bara. Jedino novo su gluposti u novinama, svaki dan sve luđe i beznadnije luđe, i neki novi klinci.
Ono komšijsko žgepče, drugo po redosledu, koje plače kroz zid kad ja hoću da spavam. Pa se dignem, osovim na sve četir ko luda keruša i njuškam. Plače! Dojiti!
Trip je kada beba subsonično kenjka u zidu, ko da je ugrađena. Odmah se setim zidanja Skadra i one nesrećnice kojoj su izbacili grudi i oči da bi mogla da gleda kad doji. Ah, živele čitanke...
Danas, na bolnom pilatesu sa vel'kom loptom, zamamna nova voditeljica kaže da će preskočiti tu vežbu sa valjanjem na prednjem delu, jerbo je u petom mesecu.
Reko, majko, ja izgledam ko da sam u sedmom naspram nje, a nisam. I neću!!!
*
Imam osećaj da ću jednog dana sresti tu drekavu mušku bebu, sada će imati 18-19 godina i udatu sestru, koju sam isto ispratila kroz sablasno plakanje u zidu, i da ću biti ista. Krijumčariti limenke piva posle pilatesa.

A on će biti smarač, ko i roditelji mu.
Bar da su ga nazvali Zlatibor. A sigurno nisu.

Ne, ovo nije PMS.
Ne, ovo nije PMS:
Ne, ovo nije PMS...

8 ma u mene

2008-03-07T20:36:00.001+02:00

Petak veče, pletem mrežu za piće posle posla od ponedeljka. I tako mi je dobro uspelo, da sam sama sedela za šankom i gledala skijaške skokove na eurosportu.
Ja ne volim skijanje ni ništa vezano za skije, sem nordijskog skijanja kad se vuku ko vojvođani po njivi. Al to nema na našem teveu. Zašto li stavljaju skije u V kad skaču? I eno ga Mati, Hautemaki, jebemliga, Ribafish ima neku prigodnu pesmicu... I lepe reklame za Marriot hotels. Na početku fuš, al saberu se.
Pokušala damski da čitam knjigu, al posle drugog piva, pa nam se na smokey svetlu nije dalo.
Konobar oće da donosi četvrto, a ja mu kažem, niks!
Odlazim u kišu koja je počela da pada, on mi drži vrata.
Reko, 'ovo je moje veče sa drugaricama!'
On 'povedi neku drugaricu sledeći put!'
Reko 'Hehehe, sve su me ispalile!' KURVE.
On 'a ja kontao da baš voliš skokove!'
Reko, 'da, samo se pitam zašto drže skije u V kad skaču?'
On 'jbg?'
Reko, laku noć. 1,5 h za 1,5 l, štašviše.
Pada kiša, širim umbrel.
I slučajno, tu mi je omiljena radnja sa pićima, i tamo je brat naše omiljene prodavačice i ja uđem i pitam koji burbon imaju?
On kaže, džimbim, stoneroses i još jedan glup i wild turkey, najskuplji.
Porazgovorimo se mi kako već godinu i po ili 3 nema ten higha, a bio dobar, i ja se setim da mi je muški tražio hranu, ne piće, reko, daj Ćurkicu!
To je to.
Rešeno.
Krećem prema dragstoru, jer je petak veče koje ću provesti kući, da kupim par piva.
I ajpod me prijatno iznenadi.
Pusti mi - na shuffle songs
PJ Harvey - neko ludilo?
Marlenu Dietrich - Lilly Marlen na engleskom
AR Rahmana - lepo...
I kao što sam popila treće pivo u Optimistu jer su pustili Kleš i Šud aj stej or šud aj go, tako i snimim cvećaru koja je izbacila pult (Faith No More bio)
i jedino mi se svide narandžasti gerberi, 3 kom, aranžirani, sa parčetom bambusa zakačenim.
I reko, tetka, daj.
Jes skupo, al treba nekad.
Ona sirota hoće da umotava i da sipa šljokice,
Reko, ne, to je za mene.
ZA VAS?
Reko da.

***

Stavila sam narandžasti ensamble u najveću teglu, pijem pivo i zahvaljujem se Rosi Lukesmburg ovim put.

(nikada u životu nisam imala ovoliko puno para i ovako malo planova)

Zapis

2008-03-01T18:25:00.003+02:00

2 debila gledaju teve. U roku od 30 s ispale 2 velike mudrosti.

"Sve što je debelo i skače je smešno!"

"Jedina stvar koja je lepša od žena su avioni!"

Sei Šonagon, razmišljam o tebi. Kakvi bi bili moji zapisi pored uzglavlja?

TV oriented?

*
Ovako nešto?

Na svakom partiju se brzo napij pa ti nece biti dosadno. Dan posle partija i tvoja glava su ponude velikom bogu srpskog zabavljanja.

**

Zašto pisati postove ako nemaš šta da kažeš?
Ništa ja tu ne bi diro.

Savršeno je ovako kako je.

Jebote

2008-02-21T22:30:00.000+02:00

Jebote, živim i radim na Dorćolu, i jebote, danas je nebo tako lepo i ulice su popodne tako, jebote, prazne, da jebote, pomislim da su zombiji izujedali građane i sad ovi sikću iza firangi, jebote, ako razumeš, zavesa...
Zavera iza zavesa. Čekaju mrak da kidišu.
I jebote, sve radi, al svi su depresivni. Prodavci apoklalipse. Kasirke dolaze bogu na istinu. I jebote, mislila sam da neću, al skoro da iskuliram teve.
Al zasednem za fejsbuk, jebote, i samo odjednom čujem da moja ulica trešti govorima ko da je neko okačio ozvučenje na svaku jebenu banderu, jebote...
Sve čujem, i govore i huk i jebene jebote pesme o našem K---
i jebote, gledam ko debil kroz otvoren prozor, da li je neka stranka brendirala autobus, pa jebote parkirali kod lokija da jedu mesa, a ostavili muziku...
Jeboteeeeeee. Ne.
Komšija prekoputa. Fensi stanovi iz fensi zgrade iz koje svako jebeno jutro, jebote, iz garaže izlaze zveri i gradski auti, jebote!
Ima stere-jo sistem povezan na teve, jebote!
Bange i Olafsene, crkli dabogda. I vaš kristalno isti zvuk, pička vam materina.
Jebote. To urla.
Ko božur sam treperila dok je neka ženskica pevala neku žalopojku o K----
Ha?
Jebote.
Jebote.
Jebote.
Ne rade jebeni taksiji, tramvaji, ni autobusi. Izgrednici ili huligani (u zavisnosti od kanala, uključila jebote teve) kradu cipele u centru!!!!!
Kradu cipele iz Bate, hej!
I one kržljave beneton govnjive ansamble koje prodaju nezadovoljene prodavačice, jebote!
A šta su ukrali u levisu? Sisu od farmerica? Prugasti duks?
Jebote.
Pokušala da otmem taksi da dovedem dragu osobu kući sa posla. Budala radi do kasno na vanredne vandalske dane,
Nisam uspela.
Jebote.
Sad ću da zovem sve za ljubav emisiju. Oni rade ko da ništa nije. Možda mogu da mi pomognu oko transporta po beogradu. I da sve snime.

Jebote. jebotejebotejadatejajebojapičkatimaterinajeboteakojeovonormalno

Oki, ništa nismo naučili. Zašto bismo?
Samo radi isto ko i preci i da te bog vidi.
Uskoro.
jebote.
uništavamo svoje.

Dok razmišljam o životu

2008-02-16T02:18:00.001+02:00

...oštećena, sve mi se čini tako jednostavno. Legneš, ustaneš. Jedeš, piješ. Pričaš, ćutiš. Nema tu neke filozofije. Ako ti u glavi gajiš pustinju, neće biti zeleno. Ako se tripuješ na dobro, neće biti loše. I bla bla bla bla.
Ako želiš nešto, to se neće desiti.
Moraš da misliš, a ne da želiš.
*
ili da radiš, sad sam se zbunila.
a onda ti se dese gluposti na koje nisi mislio, i ceniš život još više. Možda.

Šnovi, šinko 2

2008-02-09T13:31:00.001+02:00

Sadržaj glave mi je isti kao boja kose.
Polusvarena bundeva i narandže.
Jedna ekipa peva, druga se svađa, svi zajedno traže svoje.
Zašto li kreiram takve stvari?
Glupo pitanje.
Zato što volim haos.
Zato što se plašim rutine.
Zato što je smisao života...
Ringišpil.

Vrti se, ponovo. Jedva čekam da vidim gde će me odabrani poni odneti.
Spin doctor. Čigra.
Bitno je da se boje razmazuju i da vazduh piči po licu.
Zelene krošnje proleću.
Kao jedan davni san sa penjanjem na najveće drvo u šumi.
Naravno da sam se popela, i naravno da je sunce bilo blizu i da sam se kupala u nezamislivoj količini svetlosti.
Ljuljaška.
Sunce i drvo koji izleću iza ograde od cigli kad sam u zenitu trajektorije.
Uja!
I nestaju kad zalazim.
I još jedan zamah, još jače, i vidim ih ponovo. Uja!
I...
Ako vidite čudno preveliko dete kako se divljački ljulja u jednom od prestoničkih parkova - to sam ja.
Poni od 31 godine uparkira dupe na drvenu/metalnu/užanu podlogu i opali ljulj.
Ovog leta sam se ljuljala sa nepoznatom 6-godišnjakinjom.
Izgovor u obliku beba-Seke sam posadila u tetka-krilo, jedna ruka za metalni lanac, druga osigurava malu. Zakačila se za karike svojim krofnicama od šaka. I ljuljamo se, letimo, klikćemo od sreće.
6-godišnja komšinica na drugoj ljuljaški je prvo ozbiljno proučavala bebu, pa moju kosu, pa moje papuče. Onda mi se obratila:

- Koji broj nosiš?
- 38.
- 38!!! A baš malo izgledaju...

Reko, jebiga. Aj da se ljuljamo. Jel možeš više od Seke i mene?
Nije mogla.
Godine iskustva. A i morala sam bebu da navučem na ljuljašku.
Neljuljano malo.
Šta li je ona videla dok smo vitlale gore-dole?
Pa, sunce i drvo.
Kako rade
UJA!

Šnovi, šinko, šnovi

2008-02-07T19:47:00.000+02:00

Sedim u osunčanoj iskrivljenoj prostoriji sa niskim plavim stočićem. Oko stola sede razni ljudi koje poznajem i ne poznajem. Prostorija vrvi ljudima, izlaze iz zidova i gmižu ispod stola. A ja sedim za stočićem i alisno pokušavam da zametnem kurtoaznu komunikaciju.
Pričam sa nekim osobama koje sede oko stočića, imaju čudne, izobličene glave, ali to mi u tom trenutku ne predstavlja problem.
Iz mraka izroni lice i poljubi me.
Lepo mi je to.
Lice ima i telo, na telo su prikačene dve ruke. Ruke uzimaju moju desnu, skidaju moj jedini trenutni prsten. Opruga srebra, 5 namotaja. Lice se iskreno divi prstenu.
Stavlja ga na svoju ruku.
U razmenu mi daje srebrno-crn prsten sa demoniodnom lobanjom. Ogroman prsten, ceo jedan članak prsta, dva prsta debeo.
Radujem se poklonu, al se pitam kako da ga nosim?
Malo se ljubimo.

-Snap.-

Buđenje.

Google.

Iggy Pop "Skull Ring".

Fantom?

Wtf?

KAKO ONO IDE, SKUVALI SMO PLODOVE MORA I GOTOVO JE?

2008-02-04T18:54:00.000+02:00

Ex Sinatra, sada Fish&Bar ima jako lep izbor salata od morskih plodova i riba. Mislila sam da je vrhunac ludila tražiti fornettije (pokrštene na slučajno vrlo-kosovsko zvučeći naziv 'pećke') na komad, a sad sam videla kako riblja higijeničarka/prodavačica pažljivo broji 4 tigrasta škampa Cosmo mladoj. Ili -di? C'mon, 4 škampa za tebe i drugaricu? Hoće svaka da žvakne 64 puta svoja 2 škampa? Ili ćete ih jesti iz dva zalogaja, što je 128 škljoca bisernim kljovama, da biste produžile vreme za koje neko može potencijalno da vas vidi u ogromnom izlogu trendi akvarijuma? Vidi me - vidi šta jedem! ...ješću paštetu kad dođem kući. Il ću da kupim 4 pećka za mene i drugaricu.

Quelle dommage, what a loss,
here we go - in the sauce!!!

(Mala sirena crtani, kuvar kuva kompozitora/horovođu jastoga)

Biračko pravo ima 6.732.762 birača u Srbiji koji će moći da glasaju na 8.481 biračkom mestu koja moraju da budu neprekidno otvorena do 20 sati.

Ajde da slavimo!!! - kaže msn prozorčić.
Neću - odgovaram.

Svakom biraču koji se nađe na biračkom mestu u trenutku zatvaranja biće omogućeno da glasa. Na predsedničkim izborima pravo glasa ima i 37.171 birača u inostranstvu, 9.177 na odsluženju vojnog roka i 8.201 u zatvorima.

Osećam veliko zadovoljstvo što je XX pobedio - kaže kolega.
Meni svejedno - mislim ja.

Glasanje u inostranstvu omogućeno je na 65 biračkih mesta u 36 zemalja, a glasači koji imaju prebivaliste u SAD, Kanadi, Velikoj Britaniji i Portugaliji glasali su juče, zbog vremenske razlike.

Novi kolega se zove Boris. Prigodno.

Na Kosovu u birački spisak upisano je 114.033 birača koji glasaju na 277 biračkih mesta.

Naslov u novinama - XX izabrali Vojvodina i Beograd. Pećko dolazi iz Vojvodine. Škampi su iz Indonezije. Danas je sve u znaku velikog optimizma i rada koji će nas vaspostaviti.

Još jedna nedelja u znaku izbora

2008-02-03T13:58:00.000+02:00

Kad moja mama dođe u bege, nas 2 hodamo. Ona je bajs žena u su, a ja sam nepraktikujuća šetačica, tako da radimo nešto na pola puta - što nam obema prija.
Prija peripatetisati po lepom vremenu.
Reku nisam videla od leta.
Kalemegdan zaobilazim.
Mislim da ću ih od sada posećivati češće, šetajući imaginarnog psa.

**

a i ovu nedelju će progutati rezultati, analize i prognoze.
U kom li će štabu klati tortu u stranačkim bojama?

**

mama mi je donela šarmantan liflet sa malog prela, održanog u Subotici. Hoćete da čujete kako bih ja mogla da pričam/pišem u nekoj alterantivnoj stvarnosti?

Veliki disnotor je bio povod roditeljima da skupe svu, pa i udomljenu dicu. Tako je disnotor bio najpreg važno okupljanje obitelji, puno radosti, kaki samo mož bit susret roditelja s dicom.

(sad kolju svinje - 'ranjenike')

Za večerom su koštali nadive (divenice i krvavice) koje su napravili, bio je obično i svinjski paprikaš, a za one koji vole bilo je i ladni špricera, a na kraju večera se završila s fankima i to sa pekmezom od zerdelija.

***

Kad se divani u pokladama o iću onda se ne može zaobać krumpirača, to dično ilo paorske kujne.

Krumpirača je jedino ilo koje je dobilo ime po krumpiru.

Krumpirača je dika paorske kujne i valjda nema čeljadeta, ako je makar jedared košto, da se neće oblizat na spominjanje njenog imena, pa još kad je vidi onako izglednu i kad mu saga iz tepcije ošine nos.

Krumpirača se peče u tepciji da u njoj bude mista za sve šta će krumpiru dat osobit šmek: friška divenica, friška krvavica (hurka) sa svinjskom krvi, kadgod na tanko isičeno meso rknjače i vrata brez košćure, na koturove isičen što veći krumpir i svinjska mast.

***

Krumpirača se zaliva razlađenim vinom, sad već skoro zaboravljnom kevidinkom, a u novije vrime s bilim vinom. Na nju mož popit tušta špricera i zato upućeni kažu: Špricer je onda dobar kad se čaša drži masnim prstima i naslanja na masne usne.

Krumpirača je prava bomba u stomaku, kažu doktori,
al ritko koji od nji odbije da je ide.

***

Dar prelo je imo veliku vridnost kao uspomina. Često se godinama moglo čut obaško kod divojaka da se diče: ovo mi je mamino prelo. Ono je vridno ko sićanje kad je obitelj, pa još proširena, još jedared bila zajedno, kad su se izdivanili pogotovu oni koji su daleko udomljeni. Taj susret će ji sićat na te lipe trenutke, koje mož doživit samo u velikoj obitelji, al i na istinu: Sve što je lipo, kratkog je vika.

Alojzije Stantić
U Subotici, 17. sičnja 2008. godine

Breg seda na autobus u 13 h, sreća

2008-02-02T10:52:00.000+02:00

Kuća za vikend dolazi kod mene. Moja mamaaaaaaaaaaa dolazi u posetu!
Toplo i drago osećanje me obuzelo. Gledaću bege njenim očima.
I ponovo će mi se dopasti.
A juče, posle posla, odemo na jedno mesto, a tamo se pojave poznati ljudi. Ko da sam ih prizvala. Tačno oni koji su mi se i gledali uveče.
Sedim, pijuckam, ćaskam i smeškam.
A i novi Zabavnik me obradovao - sem zbunjućeg albuma za kovanice, sa druge strane me gleda mali sms rečnik, kog sam poslednji put gledala u prelomu na kompu koleginice, pre 4 meseca...
Oživeo! Ljudi su ga dobili u ruke - i to oni kojima to možda može biti zanimljivo. Zabavnikovci!!!
(heja, to je moj rad - uobličavanje gomile nabacanih znakova koje je kolega asemblovao, njihovo raspoređivanje i objašnjavanje zašto su tu)

Tako sam nekako ponosna na brošuricu od 5x5 cm...
Držala sam je kao dragocenost, kao da je od zlata...

Moje reči, odštampane.
Masovno :) distibuirane.
U Zabavniku.

Pa ne može bolje od toga!!!

Isključivanje mozga, za kojeg ne znamo da li još postoji

2008-01-30T19:27:00.001+02:00

Gomila prljavog veša se danima vuče po mom otvorenom ormanu - podu, stolicama i dvosedu. Prljaviji deo je zguran u ostavu i tamo počiva na veš mašini. Neki odevni delovi su tamo od prošle zime. Ujutro po njuhu pronalazim čistiju odeću, a mislila sam da to nikada neću raditi. Suđe perem svaki dan, al kolko vidim sa kuhinjskog komandnog mosta, sudopera je puna.
Al jebe mi se.

Zašto se to dešava?

***

Zato što već danima nisam kući uveče. Prvo je bio posao, onda slavljenje kraja posla, onda socijalne obaveze koje su strpljivo čekale da prođe posao i slavljenje kraja posla.
Nije ovaj regularni. Taj stoji. Posećujem ga svaki dan. Ovo je bio anderkaver. Pravi bastard od posla.

I tako izađem juče uveče, i umesto kući odem na piće pre izložbe. Umesto da popijem kafu, ko dve drage osobe sa kojima sam bila, ja popijem 3 mala piva - emocije su najbolje kad ih utišaš alkaloidima, a ta 3 mala piva uz draga lica/glasove savršeno isključuju onaj deo ličnosti koji zna da boli. Ta 3 piva su bila preventivna anestezija, prilagođavanje stvarnosti željenoj. Ostaje samo hepi papi.

Onda idemo na izložbu. O, još dragih lica/glasova. Ljubimo se. Kis Kis. Pored nas klize konobari sa čašama i flašama crnog ili bijelog. Sipam još. Papi mlati repom ko ono taktavo na klaviru.

I onda odemo na još jedno piće - da čujemo bolje odabrana lica. Vino.

I onda se dovučem kući. Da bih zabetonirala dan i bila sigurna da će me glava dovoljno boleti sutra da se ne sećam jučega, pijem pelinkovac. A i dobar je za probavu.

Papi je zaspao još na izložbi. Ostala je mačka, vrhunski istripovana, iskrivljena u naopako u, nakostrešene i najsitnije dlake, u vrtlogu kandži koje zabija ljudima u vratove.

***

Buđenje, prebrojavanje udova i glava. Sve moje 3 su tu.
Idem po cigare.
Vraćam se. Kafa čeka.
Sedam za komandni most.
Palim muziku. Koj su ovi?
Foo fighters.
Aj.
Precizan tempo sa jakim zvukom i delovima koji su DŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽ.

Glava me više ne boli. A i album je sjajan.

Idem na posao sa otpanjenom muzikom u ušima. Tiho, nežno lalalalala pa DŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽ.
Hodam u tom ritmu. Hej, glava me ne boli i srećna sam!

U praznoj kancelariji pravim končerto za sebe i kolegu do WC-a.
Prsti mi spontano formiraju roge i mlatim dugokosom glavom.
Sviram nevidljivu gitaru.
Zamišljam koncert.
Ove godine.

Himna današnjem danu, kog sam tela da ubijem al dobro što nisam.

Foo Fighters - Let It Die lyrics

Heart of gold but it lost its pride
Beautiful veins and bloodshot eyes
I've seen your face in another light
Why'd you have to go and let it die?

Why'd you have to go and let it die?
Why'd you have to go and let it die?
In too deep and out of time.
Why'd you have to go and let it die?

A simple man and his blushing bride
Intravenous, intertwined
Hearts gone cold your hands were tied
Why'd you have to go and let it die?

Why'd you have to go and let it die?
Why'd you have to go and let it die?
In too deep and out of time.
Why'd you have to go and let it die?

Do you ever think of me?
You're so considerate.
Do you ever think of me?
Oh, so considerate.

(dždždždždždždždž deo)

bla, bla isto još par puta.

Super su za izbacivanje besa. Transformišu ga u upotrebnu energiju.
Sa njima u ušima, skoro da sam večeras odmarširala do teretane da se bijem sa bokserskom vrećom. Da joj pokažem šta mislim.
Al, iskulirala sam.

Ček da prvo uredimo brlog i 'ogledalo svakog stana', pa ćemo na sport.
Sutra.

Porno vikend, to je to

2008-01-26T00:39:00.000+02:00

Priče o pucanju

pop1

I dok je cela ekskurzija usmerila sve raspoložive snage na divljačko opijanje i demoliranje hotela, moja najbolja drugarica i ja smo smislile bolji plan. Izgubiti moju nevinost.
Moja najbolja drugarica je od praktične vrste. Pratila je razvoj situacije od početka, doturala porukice, saopštavala mi kako je prokomentarisao moje očigledne mentalne i fizičke kvalitete u raznim društvima i raznim prilikama. U iskrenoj želji da me usreći, herojskim naporima, zaljubila me je u svog kuma do ivice ljudske izdržljivosti. Po njoj, planirana akcija je predstavljala logičan korak u razvoju njegove i moje veze:)
Moja najbolja drugarice je od romantične vrste, takođe. I dok sam ja tu i tamo gubila veru, poražena njegovim izborom devojaka, ona je bila istrajna. Fukse, najobičnije glupače. Nabacuju mu se, rekla bi. On je spreman za pravu devojku, rekao mi je da mu se ti sviđaš, rekla bi i ponovo me zagrejala. Bila je nepokolebljiva. U njenoj uobrazilji kockice su se neverovatno lepo poređale, i dvoje prijatelja koje voli najviše na svetu su bili zajedno. Već je videla sebe kako, nasmešena i držeći dve sveće, klizi iza mene spakovane u venčanicu. Dobra vila kuma.
Za vreme večere smo popile par votki, nazdravljajući za uspeh. Plan je bio jednostavan, sat vremena posle večere (taman da svari, a da se ne napije ko svinja), kum će biti pozvan na razgovor. Doveden u našu sobu. Onda će kuma da nestane, ali će biti u blizini i čuvati stražu, a ja ću da uživam u prvom seksu.
Minuti su se vukli. Upadljivo smo osmatrale plen. On je sedeo okružen glasnim drugarima i lokao iz flaše koju su krili ispod stola. Mačo ekipa.
Posle večere svi su se razmileli po sobama. Čuo se glasan smeh, muzika i čest cijuk slomljenog stakla. I pre nego što sam uspela da shvatim, stajala sam u hotelskoj sobi. I on je bio sa mnom. Tako je velik! Zelene oči me odmeravaju, ima pune usne koje se uvek podrugljivo smeškaju. Na časovima obično izigravam suncokret iz druge klupe, samo da bih uhvatila delić njegovog keza iz poslednje. Njegov napukli glas i osmeh sada namenjen meni ostavljaju me bez daha. Njegove ruke me povlače u zagrljaj, klecam i osećam se slabašno.
Oh. Muk. Počinje. Falilo mi je dvadesetak centimetara da ga opušteno ljubim u usta, pa smo se našli u horizontali. Sjajno, radujem se u sebi. Ja ću sad da radim 'to' sa dečkom kog sanjam. Kog volim najviše na svetu. Grlim ga kao velikog medu, jako. I on mene isto...malo grubo, ali to je strast, valjda...Gnječi mi grudi, svlači me. Ljubi mi vrat i namerno mi pravi šljive. Osećam tup ugriz i zamišljam onaj razdeljak između prednja dva, koji me toliko pali. Njegova brada me škaklja tako da osećam trnce po celom telu. Miriše opijajuće, a ukus mu je sladak, mešavina alkohola, duvana i mladog muškog daha. Na meni je i težak je, ali to mi ne smeta. Sviđa mi se što osećam tu težinu koju sam nebrojeno puta zamišljala. Rastapam se od njegovih dodira. Skida mi šorc i gaćice jednom rukom, drugom mi gnječi bradavicu. Dira me dole. Gura mi prst. Neprijatno, pa se migoljim od prsta. Skače sa kreveta i gasi svetlo. Skida se i mrmlja da sam slatka. Miris gumice, prilično nov. Dodirujem njegov obložen kurac. Deluje jako veliko. On me gleda dok ga gledam. Navaljuje na mene i šapuće da će polako. Trudi se da bude nežan, ali mu to baš ne uspeva. Gura se u mene. Ja potpuno napeta osećam samo pritisak dole. Ne neprijatan, nego opterećujući. Kao nešto tamo, al ne znam šta. Grlim ga, poklopljena njegovim telom, micana silom njegovih pokreta i čekam to. Da mi se desi to. Kraj gubljenja nevinosti.
On skače sa mene i trči u kupatilo. Čujem da stenje i da pušta vodu iz slavine. Ležim, podbočena i smešim se škiljavom svetlu sa ulične lampe ispred prozora. Ja sam žena! Napokon!
On se pojavljuje iz kupatila. Cmače me u usta, oblači kariranu košulju bez rukava, donji deo trenerke i starke. Ja i dalje gola na krevetu, gledam. Malo mi je čudno što se ne stidim svoje nagosti, malo se osećam glupo tako izložena njegovom pogledu. I ja se oblačim. Ljubi me još jednom i odlazi iz sobe. Odlazim u kupatilo i gledam se u ogledalu. Da li se vidi?
Vidi se. Zajapureni obrazi, sjajni dugmići od zenica, haos od kose. Široki kez. Nameštam kosu i umivam se, nadajući se da će i ostali videti moj novi sjaj. U belim gaćicama primećujem mrljicu krvi. Neko komešanje i toplota u donjem delu stomaka.
Kucanje na vratima. Kuma osmehom obasjava sobu. Grli. Pita, sve ok? Kažem ok, ali nisam ništa osetila. Ona me teši da treba vremena. Ali bitno da nije bolelo.
Izlazimo u skoro letnju noć i sedamo na obalu reke. Veče je savršeno. Pukla si, cico, smeje se ona meni.

pop2

Mrzim sebe što sam slaba. Uzalud gorko iskustvo još jedne loše veze. Čisto jebačke veze, jer su ljubavi naših života trenutno nedostižne. Fizička uteha traje jako kratko. Oboje smo postali svesni te činjenice i dogovorili se da se ne viđamo više.
I sada stojim pred vratima njegovog stana. Racionalni deo mojeg mozga je utišan i u nadi da ću se odupreti ovaj put. Imam i razlog, vraćam mu neke sitnice koje sam odavno morala da vratim. A onda više neću imati razlog da ga viđam. Biću slobodna. Životinjski deo mog mozga ćuti takođe. On zna šta će da se desi kad ga ugledam. Odluke će biti nevažne, biće samo dodir. I samo žudnja za dodirom.
On otvara vrata, smeši mi se. Žao mu je što me je cimao za vikend ali jako je zauzet. Hoću kafu, sedam na sofu. Gledam ga kako u iznošenoj trenerci i majici sa simpatičnim medom posluje oko nesica. Subotnje popodne se razvlači u sporim otkucajima zidnog sata.
On seda pored mene. Kosa mu je još malo mokra od tuša. Miriše na čistu odeću. Gleda me u oči. Približava mi se i prebacuje ruku preko mojih ramena. Njegove usne su opasno blizu mojih. Osećam njegov topli dah i gledam flekice njegovih dužica. On me želi. Vidim to. Ja ga želim. Gotova sam.
Ljubimo se u dnevnom boravku i zaboravljam sve što sam ikada znala. Svedena sam na neki bezumni čulni oblik života. Uvek zaboravim kako je to dobar osećaj...i uvek mi se vrati u sećanje sve što mi je radio pre.. Ma, dođavola sve...
Njegove ruke klize po meni, zadržava se između mojih nogu, ja sam vrela i vlažna još od prelaska praga. On to zna. Vrpoljim se i sklanjam njegovu ruku. Ne tako brzo, kauboju. Smeje se, diže me i nosi u spavaću sobu.
Trga odeću sa mene. Gladno mi grize usne. Napada me. Otkopčava mi pantalone i svlači mi jednu nogavicu. Ja se oslobađam druge, i ona ostaje da visi na članku moje noge kao neki smešni platneni okov. Malo se otimam. Neću baš da mu olakšam. Rvački uspeva da me prikuca. Uzima oba moja ručna zgloba samo jednom rukom i drži ih iznad moje glave. Smeška se.
- Šta ćeš sad? Frka, a?
Režim. Neću baš da ga šutnem u jaja, jer hoću da ga jebem. Ali mogla bih...
- Nema udaraca ispod pojasa!- smeje mi se u lice.
Ljubi me. Osećam njegovu jaku erekciju na butini. Širim noge da ga primim. Sa uzdahom ulazi u mene. Kako je dobro. Kako je dobro. Rečenica mi se vrti po glavi u ritmu. Popušta stisak i moje ruke su slobodne. Hvatam se za drvene prečkice na uzglavlju kreveta. On me grize i jebe. Ja se čvrsto držim za oslonac i uživam u njegovom tvrdom dodiru. Razvlači me i sabija me. Moje telo je toliko gladno njega i toga što mi tako dobro radi. Ubrzava. Tuca me istrajno i jako. Rešio je da me napuni i da me izjebe tako da ne mogu da hodam. Da me obeleži. Da ga se setim kada me mišići sa unutrašnje strane butina podsete da su bili mučeni...kada budem radila najobičnije pokrete, kada budem sedala na stolicu ili se saginjala...setiću ga se ovako, znojavog i napetog, kao borca u ringu koji me rastura...
Čvrsto me drži za kukove. Zabija mi prste u kožu...ljubičasti otisci...kada se budem tuširala, setiću ga se, i videću ponovo njegove ruke na tom mestu.
A najviše će me podsećati ova rupica koju tako istrajno obrađuje. Pohabao me je tim nezasitim kurcem. Biće suva i peckava, ali onda ću da se setim kako njegov jezik ulazi i kako me liže...i ponovo ću ga poželeti tamo...i utroba će da mi se uvije i tamo dole će biti mokro kao sada...šljapuckavo mokro...
Želim da me jebe stalno. Želim da me nateže ispod sebe, ovako, zauvek. Želim da ga gledam dok me jebe i dok verovatno zamišlja neku drugu. Kreten. Ali to me ne interesuje, jer sada jebe mene i samo mene. I ja jebem njega. I dobro mi je. I hoću još. I jako...i stalno...i još...i..krrrrcccc. Ne mogu da verujem. Ruka mi se otkačila od kreveta, a u njoj držim drvenu prečkicu.
Gleda me u neverici. Počinje da se smeje. Smejemo se zajedno, dugo i jako. Grlim ga, držeći otkinutu prečkicu. Tući ću ga ako ne bude dobar!
Malo kasnije, ležimo potrbuške i gledamo krezavo uzglavlje.
Mazi me po leđima i šapuće mi na uvo:
- Ne puštam te kući dok ne središ i ostale...

pop3

Maženje. Obožavam maženje. Zavali se pored mene i krene da me češka po glavi. Prija. Spori, kružni pokreti njegovih prstiju po mojoj kratko ošišanoj kosi. Opustim se odmah, i protežem se kao lenja mačka. Predem. Njegove nemirne ruke se spuštaju na moj vrat. Gladi. Okreće moju glavu prema sebi i ljubi me. Istežem se još više. Podižem ruke, on mi svlači majicu. Kada vidi moje grudi, oči mu zasjaju. Nežno ih dodiruje i ljubi. Dugo se igra sa mojim bradavicama, mazno ih sisajući.
Osećam džombu njegovog đoke kako napinje tkaninu...Svlači ostatak moje odeće, ruke mu prelaze preko mojih oblina. Obasipa moj stomak poljupcima.
Ljubi me dole. Opslužuje me polako. Licka me jezikom sporo i uživa u tome. Ja se raspadam od želje. Namešta se iza mene, ja ležim na boku. Polako ulazi. Samo glavić, pa još malo, pa još malo...nema potrebe da ulazi tako sporo, jer ja sam skroz otvorena i spremna da ga primim celog...ali on tako voli...a ja volim sve što on voli...
Kako je dobro. Kako je nežan. Polako. Pažljivo. Uzdasi pored mene, kako je napet. Ja sam opuštena, kao neka džinovska fontana za ispunjavanje isključivo lepih želja. Cela ustreptala od njegovih dodira. Svršavam lako. Smešim se suncu valjuškajući se u plićaku. Vlažno mi je između nogu. On je svršio sa mnom. Prestaje da se miče. Glas mu je čudan.
- Miki, mislim da si pukla...
Naglo se dižem i gledam međunožje. Počinje! Do jaja! U kurac!
U kolima sam pokušavala da ne mislim na porođaj. Bila sam pribrana, kao i on. Samo je zabrinuto pogledavao na mene, ćutao i pravio saobraćajne prekršaje.
Bio mi je neopisivo sladak. Isto kao kada je došao da mi popravi kompjuter. Pametne oke sjaju iza cvikera. Kaže da će sve biti ok. Samo treba vremena. On sedi za kompom. Ja sedim na dvosedu. On sedi za kompom i čkilji u monitor. Ja ga gledam. Srčem pivo. Satima. On sedi za kompom, ja sedim na stolici pored njega. Srčemo pivo i čkiljimo u monitor.
Slučajno se dodirujemo i osećam strujicu.
Poljubac, lakši od daha. Zagrljaj. Grad. Poljupci. Pivo. Kafe. Drugarice. Njegova ekipa. Društvo. Rođendani. Žurke. More. Smeh. Poljubac. Meca. Kasni.

# - 00:08 - Komentari (12) - Isprintaj - # Ziveo seks u svim oblicima! (jelenko 22.04.2005. 12:29)
# :) seks petkom...i dalje na talasima vašeg omiljenog bloga...crkoh čekajući prvi komentar, hvala jelenko! Živ bijo! (organizam 22.04.2005. 12:39)
# ju ar velkam... (jelenko 22.04.2005. 13:02)
# erotika pa komentarisana? pa to ne ide? (lalara 22.04.2005. 14:24)
# I koliko dece imas ?:) (Freya 22.04.2005. 20:28)
# izmedju 3-5...još radim na tome. (organizam 23.04.2005. 10:31)
# ...al ja sam devica...samo pišem ovakve stvari jer sam 'frustrirana...ljudi se ne maze dovoljno pa su nervozni...a sve je tako jednostavno...maziš-bivaš mažen itd. (organizam 23.04.2005. 11:56)
# i šta fali komentarisanju erotike? Oćete sex, pišite šta vam se sviđa! (organizam 23.04.2005. 11:57)
# "meca. kasni." :))))))) (uplašeni medo 23.04.2005. 23:21)
# motiv medveda se pojavljuje u sve 3 priče, to je hommage mom omiljenom piscu :) (organizam 24.04.2005. 10:15)
# njami :) (bez naslova 25.04.2005. 10:54)
# da, lepo je 'praviti decu'... (organizam 25.04.2005. 13:13)

Sasvim obična nedelja

Često sam dolazila kod Dine. Živela je u velikom stanu, stara gradnja, visoki plafoni. Lavirint hodnika i čudno prostranih soba. Negde po stanu su joj se motali majka (otac joj je davno umro) i mlađi brat, ali retko sam ih sretala. Obično samo u prolazu, izgledali su kao urasli u nameštaj, stopljeni sa velikim starinskim foteljama i hipnotisani TV-om.

Dinina soba je bila zatrpana kojekakvim stvarima, pločama, knjigama, razbacanom odećom. Na zidovima posteri, uz zid stoje bubnjevi- jer ona je ozbiljno svirala u bendu. Kada bi čula neku pesmu koja joj se 'jako sviđa', što se dešavalo svako malo, sedala bi za bubnjeve i lupala. Ja bih vrištala, Dina, prestani, skote gluviiiii!
Ona bi se nakezila i u zavisnosti od isključivo svog raspoloženja, prestajala ili nastavljala. Ako bi nastavila, ja bih krenula da je gađam stvarima. Bilo čime. Jednom prilikom sam zafrljačila svežanj ključeva na nju. I pogodila je u glavu. Obrva joj se rasvetala, svetlocrvena krv krenula da curi, ona me je samo pogledala, onako oblivena i viknula, budalo, što se gađaš? i nastavila da lupa.

Zašto se Dina ponašala tako? Jer joj se moglo. Njena soba je bila samo njena teritorija. Najluđa otpadanja, pušenja/alkoholizmi su bili u njenoj sobi. Ta prostorija je postala pojam slobode za mene. Jedina frka mi je bila kada mi se piški, jer sam onda morala da prođem dugačak hodnik do toaleta. Tako da sam obično trpela dok sam mogla, pa još malo, pa još....do granice izdržljivosti, ali i dalje mi je, napušenoj, bila frka. Onda bi ona primetila da sam zaćutala, pitala, frknula, uzela me za ruku i odvela me do WC-a. Još bi me i sačekala, nakezila se, e, sad i meni treba, progurala se pored mene i ostavila me na duuugačkom neprijateljskom hodniku. Onda ja otrčim do njene sobe, zalupim vratima i odahnem. Do sledećeg pišanja.

Jednog popodne sam došla kod nje. Dogovorile smo se da dođem ranije, da se 'oplemenimo', pa da idemo na nečiji rođendan. Lenja letnja subota, same smo u stanu, kako mi objavljuje, ludilo. Ja idem do 'neprijateljske' kuhinje i donosim 2 piva (vidim da je savršeno opskrbljena, pun fridž), ona mota damski mali džokavac 'za početak'. Pušimo, gledamo TV, pijemo pivo. Zavaljene na njenom krevetu.

- E, aj da gledamo film - kaže Dina i stavlja gura video kasetu u video.

Na TV-u počinje pornić. Sa nekom plavušom sa ogromnim sisama. Smešno je. Pornić ima dugačak uvod, čitavu priču, svi glume i izgovaraju svoje komplikovane rečenice. Vrištimo od smeha, neki brka se bezuspešno udvara plavuši, a ona ne da...I tako to traje.
Prva seksi scena, plavuša i plavuša. Maze se, kostimirane u neke podvezice i čuda, bodu se velikim grudima. Prva se spušta na kolena i ljubi drugu između nogu. Lepo.
Ja počinjem da se vlažim, osećam uvrtanje i rastezanje. I toplo. Neprijatno mi je.

- Dosadno...- lažem.
- Meni je do jaja...

Gledamo pornić i dalje. Postaje sve zajebanije. Cure na TV-u su poludele i vitlaju dildoima. Curim. Dina se proteže pored mene, menja položaj i stavlja mi glavu u krilo. Ja joj stavljam ruku na kosu i mazim joj duge svilenkaste čuperke. Opčinjene blenemo u TV. Pali i dodaje mi drugi džokavac. Dobra vutra.
Dina ljubi unutrašnjost moje otkrivene butine. Vrti mi se. Uhhh, sviđa mi se. Mazim joj glavu. Ona se uspravlja i ljubi me u usta. Kako se dobro ljubi! Meke, tople usne i radoznali jezik. Uzvraćam. Pada mi na pamet da ljubim ženu. Čudno, nikada nisam pomislila da je...ona je...Ona mi mazi bradavice ispod majice. Ja pipam njene. Ima veće grudi od mene. Baš je čudno dirati nekoga, a kao da diraš sebe, proleće mi kroz glavu. Njena usta mi vlaže majicu oko bradavice, podiže mi majicu i sisa me, nežno. Tako je dobro, tako me fino mazi...ali..

- Dinaaa, stani!!! -vrištim- ja nisam lezbejka!

Podiže pogled prema meni, usne su joj crvene i nabubrele od ljubljenja.

- Hoću da te ljubim. Sada. Začepi, gledaj film i pusti me, šapuće.

Moja prijateljica hoće da me ljubi...što da ne?
Prepuštam se.
Spušta glavu u moje krilo, skida mi gaćice. Gledam njenu glavu u kontralihtu popodnevno osvetljenih prozora. Kleči na podu. Širi mi noge. Rastvaram se. Gledam TV preko nje. Na scenu je stupio neki baja u erekciji. Jedna plavuša poluleži, druga kleči glave zarivene u njeno međunožje (kao Dina i ja, zapravo), a baja im se prikačio i upravo ulazi u klečeću. Fino im je, izgleda.
Dina me gricka i liže. Pitam se da li je to već radila...sigurno jeste. Mnogo je nežnija i bolje zna šta treba da radi od svih mojih dotadašnjih 'partnera'. Ona zna kako je osetljivo to mesto dole i ne vrši grub pritisak, već jedva dodiruje usnama i jezikom. Uspalila sam se i otekla. Nabijam joj se u usta i stenjem. Treba mi nešto jače od prsta koji mi gura. Ona staje, gleda me. Ustaje i odlazi iz sobe bez reči. Zbunjena sam. Pulsiram dole a promaja povetarca mi hladi vlažno mesto.
Dina se vraća u sobu, lupa vratima. U ruci drži dugačak krastavac. Iz staklenika, prav ko lenjir. Spušta se na kolena.
Smejem se.
- Nema šansi!
- O, to ćemo da vidimo- rukom pipa ispod jastuka, u jednom pokretu trga zubima omot sa kondoma i rasteže ga na krastavac. Krastavac je ljubičast, jer je kondom plav. I dalje mi je smešno. Ona me gura dole i ponovo me ljubi. Lako se vraćam u prethodno raspoloženje. Mičem se, tarem se u njeno lice, ona počinje da uvlači krastavac u mene. Oh, oh, dobro je...Uvlači ga i izvlači, i dalje me ljubi. Jebe me krastavcem. Jebe me kao što drugi baja, propustila sam promenu na terenu, jebe prvu lizanu tetu na TV-u. Vrištim, grčim se, vučem je za kosu. Dobro je, dobro je, ah kakoje dobro, jebi me još, molimtejejebimeeeeeee, stenjem. Krastavac je u meni, viri mali deo koji drži u ruci. Pred orgazmom sam. Ona ostavlja krastavac, okreće me na stomak i zabija mi lice u guzu. Ljubi mi rupicu, rukama mi drka klitoris i ponovo se hvata krastavca. Osećam kako njen vreli jezik širi moju rupu na guzi i prodire unutra. Svršavam. Trzam se i uvijam u orgazmu, ona vadi krastavac iz moje pice i gura mi ga u guzu. Osećaj je neverovatan, prvi put imam tako nešto u dupetu. Orgazam se produžava...bum! Prekid.

Otvaram oči. Skroz sam znojava i trezna. Dina leži pored mene. Skinula je kondom sa krastavca. Krastavac leži između nas. Dina mi se smeši.

- e, ušao je ceo..
- kako?
- pa ono što ti nije stalo u picu nagurala sam ti u dupe...nemoj da se oblačiš.
- što?
- moj novi dečko će da sad da dođe...
- novi dečko?!
- on ima praaavi krastavac!

Ne mogu da verujem svojim ušima. Ona se smeje.
Kakav dan. Prepun novih saznanja...
i krastavaca.
Ma...što da ne?

Samo, moram da piškim prvo.

# - 11:49 - Komentari (21) - Isprintaj - # gde zivi ta dina sto valja krastavce? fali mi za salatu. (jelenko 23.06.2005. 12:00)
# :)))))) qpi na pijaci! (organizam 23.06.2005. 12:10)
# opa, vratila se ti na takve postove :) krastavac, gledala ja jednom takav jedan pornić i umirala od smijeha, hm :) (ŽM! 23.06.2005. 12:12)
# medo, ja to zbog svih nas...:)))))))) (organizam 23.06.2005. 12:14)
# a mi za obrok u firmi danas bas dobili po jedan krastavac... doduse ima i pilece pastete. (daniel kovacs 23.06.2005. 12:41)
# krastavac za jelo ili...? a pasteta, kako s njom? vi to zovete obrok? zanimljivo. da li se vadi iz ambalaze ili se upotrebljava spakovana? aha, znam pasteta je lubrikant za krastavac. ima logike. (jelenko 23.06.2005. 12:51)
# daniele, igraj se sa krastavcem prvo... a pašteta u sledećoj priči. Dva geja se mažu pilećom paštetom? Erotično, a? (organizam 23.06.2005. 12:54)
# mislim, izvinjavam se gej populaciji ako vređam, al mislim da može da se napiše priča u kojoj će pileća pašteta biti akter :) (organizam 23.06.2005. 12:56)
# a tek da vidis kifle - bele i debele... jedino ne znam sta bi sa ovim kefirom. deluje mi suvise zdravo, nekako strejt. (daniel kovacs 23.06.2005. 13:18)
# kefir ti je najerotskiji od sveg ručka!!!! (organizam 23.06.2005. 13:31)
# nego primjećujem da su ti priče društveno angažirane, svi imaju spremne prezervative :). s druge strane mislim da je vrijeme da pileća (ili druga vrsta paštete) odigra ulogu, dosta je šlaga :) (blank 23.06.2005. 13:43)
# da, kao predigra mogao bih da mazem maljave grudi kefirom. ziveo bih sto godina. (daniel kovacs 23.06.2005. 13:45)
# @blank, na blog.hr-u sam postala svesna važnosti spominjanja prezervativa u priči. Ako u seksi priči nemaš prezervativ, u komentarima te redovno prozovu za 'lakomislenost' i 'unsafe sex'. A i ako negde treba stavit prezervativ, to je definitivno baštensko povrće :) (organizam 23.06.2005. 13:58)
# @daniel, -ziveo bih sto godina- you kill me :)))))) (organizam 23.06.2005. 14:14)
# eto, zeleo bih da sa svima podelim par linkova jer umreh od smeha. kakva scena, kakvi carevi. dakle - http://friends.s5.net/mazzini/ plosce/alfi1.html , zatim http://porktornado.diaryland.c om/albumcover.html , kao i http://www.cenedella.com/stone /archives/000590.html (daniel kovacs 23.06.2005. 14:19)
# sa kondomom ili bez, meni prica do jaja.... hehe... samo jedno pitanjce- fikcija, or...? :))) (zvončica25 23.06.2005. 14:28)
# pazljivo s kefirom! u njemu ima alkohola...mozda bi sledeca prica trebalo da bude sa nekom domacom hranom...deset cevapa, domaca kobasica, bela vesalica, rolovana dzigerica, sarme, punjene paprike, prebranac, janjetina i na kraju kao vrhunac teleca glava u skembetu...vec mi ide voda na usta i zelim da ucestvujem u tome, a cuo sam da i jenna jameson voli glavu u skembetu, pa eto...da spojimo lepo i korisno... (jelenko 23.06.2005. 14:32)
# @zvončica, priča je fikcija, ali sa 'pozajmljenim' stvarnim elementima. Ne iz pornića, nego iz drugih situacija. Jbg, mašta + stvarnost equals priča! (organizam 23.06.2005. 17:02)
# mislila sam da si već "odustala" od pričica kad iznenadjenje :) pozdravčić (mandarinica 25.06.2005. 16:56)
# maestralno. "Ja počinjem da se vlažim, osećam uvrtanje i rastezanje. I toplo. Neprijatno mi je. - Dosadno...- lažem." ovo sam doživio toliko puta, i onda bih amaterski prebacio na neki dokumentarac o starim zanatima. umjesto da u kućnoj radinosti utvrđujem gradivo. (mental4ce 27.06.2005. 19:39)
# mental4ce, hvala." Vežbati možemo svuda". (organizam 28.06.2005. 10:34)

CIMET

Miris cimeta me uvek podseti na Anu. Nisam mogao da jedem štrudle ni lenje pite sa jabukama par godina posle našeg raskida. Sada mogu, al i dalje ne mogu da svarim neke stvari koje mi je ona uradila. Išla mi je na kurac sve vreme našeg zabavljanja, a ipak sam je voleo. Ne mogu to da objasnim.Kreten. Ana se ponašala kao najobičniji posesivni kreten. Ne trpim takvu sortu i izbegavam ih u svakom smislu. Zajebane ribe koje misle da te poseduju i da imaju pravo da upravljaju tobom kako im se sviđa. Paćenice. Stalno proveravanje, gde si, s kim si. Kontrole ko u vojsci. Razjurila mi je ekipu, bre, kako se ponašala...niko nije hteo da izlazi sa mnom kada je ona bila u kombinaciji.Ali, Ana je najbolje parče pičke koje sam ikada imao čast da jebem. Savršenstvo. Čista pornjava. Plavuša sa najmekšim usnama koje sam ljubio...i svašta im radio. Ali, uvek ali...svaki put sam morao da isključim njen firerski mozak i da je usmerim na njen pravi posao - moju kitu kojoj treba nežnost. Zajebano, verujte...Ali jebeno dobro. Kakva uspaljenica...Sve kreće naivno. Kad joj se hoće, krene da me ljubi svojim mekim usnama i da se gnezdi pored mene. A kakve sise ima...najbolje, pune i sa malim malinama od bradavica. Volela je kada joj ljubim grudi, kada ih mazim zajedno, pa uzmem jednu bradavicu pa je polako sisam, pa sve jače, kao gladna beba, pa krenem da je grizem...pa pređem na drugu, isto tako...pa ih spojim zajedno pa brzo prelazim jezikom sa jedne na drugu. Ladno je mogla da svrši tako...al obično joj nisam dao da se tako lako izvuče. Morala je da se potrudi za taj orgazam.Kada joj se bradavice ukrute, a pogled joj se zamagli, ja stanem. Ona me pogleda, onako uzjebano, što si stao, jebote, a joj pokažem mališu koji gleda njene sise iz mog krila. Stavim joj ruku na potiljak i nežno je gurnem prema njemu. Oh, te usne...poslušno ga fafa i licka, a ja joj polako stiskam bližu bradavicu između prstiju. Ona nastavlja da se pali i slini na mog malog. Dobra je. Ima fina, topla usta i jezik kao mala maca. Izgleda kao devojčica koja liže sladoled. Zna kako da me nadraži do pucanja. Ali ja hoću da je pocepam, pa je sklanjam sa mališe, koji je čvrst kao kamen. Leže na leđa, skuplja noge u kolenima i širi ih. Pica joj je roze i liči na ružu. Klitoris je nabubreo i ona ga dira svojim lepim prstima. Pica joj se presijava od sokova koji su potekli kada sam joj sisao bradavice, znam. Polako joj ližem picu od gore na dole, ali izbegavam najosetljivije delove. Samo okolo, da je izazovem do granice. Pica joj miriše na čist seks, onaj miris koji ne može da se opiše, miris uspaljene ženke koja izaziva erekciju svega živog muškog u okolini. Kada krene previše da se miče i da zvuči previše glasno, nameštam se i ulazim u nju. Zabijem se do jaja, i gledam kako joj se zenice šire od iznenađenja. Šta je bilo, lutko? Ovo si htela? Ona muca..dadadaad..i gubi se, a ja je polako, sasvim polako jebem. Ne izlazim skoro uopšte napolje, već kružim zabijen u nju. Onda polako, samo polako krećem da je jebuckam, napred-nazad. Ona zabija nokte u moja leđa, ko divlja mačka...i tako je jebem dok mi ne dosadi. Ali nije to to. Obično je okrenem na stomak, da leži, a guza, vuf, ta slatka guza joj prkosno stoji i izaziva. Raširim joj noge, namestim se iznad nje i krenem da je jebem. Ovo je već bolje. Držim joj to raskošno dupe među prstima, i malo brže pumpam. Guza joj se napinje i opušta kako ulazim i izlazim iz nje. Slatka rupica između polutki dobija moj prst, ovlažen njenom vlažnom pičkom, ali samo kružim okolo, ne diram. Ona sama se nabije na njega kad poludi, i osetim kada joj se mišići ulaza na to slatko mesto sasvim opuste. E, onda je vreme za pravu stvar. Povlačim joj kukove nagore, sada kleči kao kučka, i stavljam mališu na mesto gde je prst bio. Namešta se tako da trlja bradavice o površinu kreveta, i usput se polako spušta na mališu. Ide sporo, jer je usko i osetljivo, ali kada osetim da mi jaja dodiruju njenu pičku, krećem da je cepam. Sa obe ruke joj dražim pičku, jednom kružim po klitorisu gore, a drugom je jebem u rupu. Ne boli je, jer je čujem kako muca..jejejeebii me jooš,tatakkoo...i jebem je, cepam je po sredini, cepam je kao da radim u rudniku i da odvaljujem deo stene. Disciplinovano je nabijam i karam, i krešem i osećam kako se stiska i opušta u predorgazmu, napaljenica...Jebemo se ko zveri, arlaučemo...grizem je za vrat, stiskam joj bradavice divljački, i razbijam je kurcem u dupe. Jebote, kako je dobro, vrela, uska rupa koja vibrira, ovako bi mogao zauvek..ona vrišti, napinje se, leđa joj se izvijaju u luk i svršava. Prsten mišića oko mog kurca se stiska i opušta, i ponovo i ponovo...svršila je kučka i stenje od uživanja, a ja je još jebem, još više i jače...ona ponovo kreće da se puni, ko da ima jebenu bateriju... i ponovo svršava...i muze mi mališu, i ja osećam da moram da je napunim do vrha, i eksplodira mi pred očima u hiiljadu boja i eksplodiram u njoj i punim je semenom... Uspomene. Posle izvesnog vremena sam saznao da me nije proveravala jer je bila posesivna, već zato što je morala da isplanira ostale jebače. Između ostalih i jednog mog ortaka iz ekipe. Kada sam saznao, podivljao sam. I zamrzeo i nju i jebeni cimet.
- 00:08 - Komentari (13) - Isprintaj - #
· ja sam znao jednu sa ukusom breskve...i od tad ne mogu da jedem breskve i da pijem sok...kad me kelner pita koji ces sok, meni se stegne zeludac i moram da popijem neki alkohol...mamu joj jebem... (jelenko 15.04.2005. 00:17)
· ..........jebi ga......... u ovoj nasoj apaticnoj sredini........dobar sex..........znaci bextvo............pa kako je necemo voleti:) (PSEUDO 15.04.2005. 09:34)
· :)...voleti? apatija? (organizam 15.04.2005. 09:41)
· nisam mogla ući godinu dana u kineski restoran....sad mogu :) (bez naslova 15.04.2005. 15:12)
· al smo svi ranjeni....i oporavljeni :) (organizam 15.04.2005. 15:26)
· E jebi ga... (Freya 15.04.2005. 18:25)
· ali i dalje potentni...ajmo raja! (organizam 15.04.2005. 18:32)
· ah, ne znam šta da ti napišem, zgodno :))) i da, škorpion u podznaku, al ne znam šta to znači. odakle ti mašte i hrabrosti za ove priče? pozdrav :) (živčani medo 15.04.2005. 21:44)
· teško odgovoriti..počelo je kao zezanje, 'sutra pišem o seksu', pa su mi ljudi rekli da im se sviđa. A i meni se svidelo. I ja sam škorpion u podznaku, pazi Medo, možda počneš i ti da pišeš ovakve stvari :) (organizam 16.04.2005. 09:22)
· ocekujem/o/ i dalje nove pricice!! :> (mandarinica 16.04.2005. 22:32)
· biće, biće, iako mi libido umrooooooo (organizam 19.04.2005. 10:11)
· Škorpion u podznaku ti daje tu nevjerojatnu seksualnost...seks, seks, seks...to su škorpioni. Moj "dragi" je vaga pa i u podznaku, ali ja izrađujem natalne horoskope i on ima Mars, Veneru, Uran i Mjesec u škorpionu - živi seks...i zaista je. Falio mi je netko takav u mom životu. Moj prvi je bio u podznaku škorpion - ševili smo se kad god smo mogli. Kad iz zajebancije nije htio, bila sam ljuta i nisam to mogla sakriti. Volio me vidjeti takvu iznerviranu od želje za njim. Eto... (smartblond 20.04.2005. 07:46)
· wuf..to definitivno objašnjava neke stvari :) hvala! (organizam 20.04.2005. 09:33)

Želje/Pozdravi

2008-01-25T00:10:00.000+02:00

Molim svu rodbinu, prijatelje koji me poznaju manje& kraće i kolege mojih kolega, a i kolege, da se ne zbune. U ovom tekstu nema ništa novo, a anatomija je izmišljena. Zdravica ide u pravcu dve glavne snaše čudne varoši (Labrujunauglu/Etotako), a pozdravi za sve fine blogere od pre 3 godine.

08.04.2005., petak

Seks je dobar za zdravlje

Zavođenje & Predigra

Spasao me je od dobrog ali pijanog domaćina jedne dosadne žurke. Moj vitez, Vlada.
- Matori, aj pusti devojku. Ja ću da je odbacim do kuće.
Boris pušta moju jaknu.
- Kad ste budale oboje! - Cmače me u uvo, omašivši obraz koji sam podmetnula.
Vlada i ja u kolima. Pričamo. Provaljuje gluposti, ja se smejem. Divljački vozi kroz šumski deo grada. Pita me da li sam stvarno tako umorna. Na trenutak se razmišljam...naravno da nisam umorna. Zaključujemo da je grad loša ideja, pa stajemo na kiosku, kupujemo pivo i idemo do reke.
Sedimo u parkiranim kolima, na radiju neka ambijentalna muzika, ispred nas bućka reka. Prolećni povetarac šušti kroz drveće. Pijemo pivo. Fino mi je. Vlada se opušteno kezi. Gledam ga, simpa mi je. On okreće glavu prema meni. Ćuti. Pruža ruku prema mom licu i prstima prelazi preko mojih usana. Ja mu gricnem vrhove prstiju. Sa uzdahom se naginje prema meni i ljubi me. Njegovi prsti i usne na mojim usnama. Drugom rukom mazi mi glavu i vrat. Raspadam se. Stomak mi se uvrće od želje. Preskačem razmak između sedišta i između nas i sedam mu u krilo. Vlada miriše sjajno, ljubi se divno. Njegove ruke me hvataju za guzu i pribijaju uz sebe. Ljubi me po licu, gricka mi uvo, prelazi na vrat. Ja mu mazim kratko ošišanu glavu. Somotske dužine. Jednom rukom prelazi preko mojih grudi, polako pritiskajući moje bradavice koje su nabubrele ispod majice, drugom me pritiska uz svoje krilo. Osećam ga, uzbuđenog isto kao i ja.
Odvaja se od mene i grize donju usnu, ipak se vraća mojim usnama. Ljubimo se kao dvoje izgubljenih, jedinih na svetu. Odvaja se odlučnije nego prošli put, crven je u licu, oči mu se sijaju. Ja sam još gora. Ne znam gde sam i ko sam, vidim samo njegova usta i osećam njegove ruke, želim da se upijem u njega. Želim da ga..
- Stani,, stani...nećemo ovako..idemo kod mene..ako uspem da vozim u ovakvom stanju..

Pomaže mi da siđem sa njega. Pali auto. Zavaljena na suvozačevom sedištu gledam ga kako se napreže da se skoncentriše. Vidim da mu je kurac skroz skoncentrisan, ali ne na vožnju. Pružam ruku i dodirujem ga. I kroz farmerice osećam njegovu toplotu i čvrstoću. Raskopčavam mu dugmiće, uvlačim ruku i vadim ga napolje. Lep je, onako srednji i kompaktan. Slini na vrhu. Njegov vlasnik teško diše. Stajemo na semaforu, u potpuno praznoj, širokoj ulici. Vlada pušta volan koji je grčevito držao, hvata me oko struka i stavlja me u krilo. Ja sklanjam gaćice i sedam na njegov kurac. Samo sam skliznula niz njega. Zaječali smo zajedno. Njegove ruke mi se zavlače pod majicu. Mazno klizi dugim prstima po mojim cicama i igra se sa bradavicama. Ja mu grickam vrat i usne i pumpamo zajedno. Jebeno je dobro. Jebeno mi prija njegov kurac dok kružim oko njega i dok se nabijam. Savršeno se uklapamo.
Svetlo na semaforu se menja, ali nema auta iza nas, nema auta nigde, pa nastavljamo. Vlada me netremice gleda svojim svetlim očima. Zubi mu se sijaju u mraku. Tiho stenje u ritmu naših pokreta. Odjednom mu se pali svetlo razuma u očima (zajedno sa još jednim zelenim na semforu), i staje.
-Jebote, mi nismo normalni. Čekaj, princezo, idemo kući...Neću te ovako, hoću te skroz...
Grrrr. Stajem i ja. Teškom mukom naterana. Drugi put se skidam iz njegovog krila, nameštam gaćice i suknju, on se zakopčava. Uzdišemo zajedno. Pogledi nam se sreću i smejemo se naglas.

Neću da ga diram dok ne stignemo. Toliko sam uzbuđena da mi je teško da se držim toga. Vožnja se otegla. Ćutimo. Dišemo. Mislimo.
Skreće na parking između dve dugačke zgrade. Napokon. Dok zove lift, ljubimo se. U liftu me diže na sebe, grlim ga nogama oko struka. Izlazi sa mnom na sebi, zveckaju ključevi, ulazimo u stan. Stan miriše na vanilu.
Nosi me u svoju sobu i nežno me spušta na veliki krevet.
Soba je u polumraku, svetlo sa hodnika je dovoljno. On pušta neku muziku i gleda me. Ja ležim na ledjima kao krpena lutka, papuče su mi spale pored kreveta. Lepo mi je. Čekam nastavak...

Akcija!

Vlada prilazi krevetu, i prostire se pored mene. Glava mu je u visini ostrvca mog stomaka koji viri van majice. Vlada ljubi moj stomak polako, igra se sa mojim pupkom, spušta se poljupcima niz moj stomak. Druga ruka mu polako napreduje ispod moje suknje, skida mi gaćice, palcem prelazi preko moje vlažne brazde. Ja se trudim da se ne mičem, ali teško mi je da budem mirna. Zadiže mi suknjicu, i usta i prsti mu se nalaze na istom mestu. Liže me sporo, kao lavić, a prstima polako me polako trlja gore-dole, razmazujući naše sokove po mojoj obrijanoj maci. Ja sam vrela. Ja kipim. Ja stenjem i uvijam se.
Vlada stavlja jedan prst na ivicu moje vagine, ja krećem da se nabijam na njega. Vlada me gleda i smeši se. Prvom prstu dodaje još jedan, i kreće da me jebe. Zubima i jezikom mi draška klitoris, prstima izlazi i ulazi iz mene. Izvlači prste, i zabija mi jezik. Jebe me jezikom, guta moje sokove, sluzavim prstima kruži oko moje druge rupice, polako ulazi sa jednim prstom u moj anus. Ja se nabijam sve jače i jače. Osećam da ću da svršim, vrištim...svršavam! Telo mi se napinje, orgazam je jak i protresa me celu sekundama, minutima, satima- zauvek...to je jedan od onih resetujućih. Eksplozija.
Otvaram oči. Ispred mene je Vladino lepo, umazano, nasmešeno lice. Ljubim ga u usta.
-Jel vredelo čekati?- pita.
-Uf...
Skidam mu majicu, ljubim mu grudi, grickam mu bradavice. Lepo je dlakav, na pravim mestima, pravom gustinom. Topao je i ima lepo telo. Sada je red na mene. Otkopčavam mu farmerice, skidam mu slip gaće, đoka mu je raspoložen..hm, čudno. Moj vitez ima samo jedno jaje. On lovi moj na-momenat-začuđen pogled, i sleže ramenima, kao da se izvinjava.
- Jedno sam izgubio negde, danas...mogu da ga potražim ako ti je neophodno...
Smejem se naglas. Nije mi bitno. Još bolje, i tako samo jedno može da mi stane u usta. I nikada ne znam šta da radim sa drugim. I da li uopšte treba da ih trpam u usta, ali svejedno to radim. Uzela sam Vladino jaje siroče u usta, on je uzdahnuo i istegao se. Polako sam ga ljubila. Sviđalo mu se. Prešla sam na đoku kojeg sam već upoznala, i prvo sam ga oblizala od korena prema vrhu. Zatim sam glaviću dala jedan dugačak, vlažan poljubac. Kružila sam jezikom po onom naboru kožice sa druge strane, ritmično sam ga uvlačila i izvlačila iz usta. Onda sam progutala celog, osetivši ga do kraja usta. Vlada je počeo da diše jako glasno. Nabijala sam se ustima na njegov uzbuđeni kurac, simulirajući jebanje. Nadala sam se da će shvatiti šta hoću da mi radi. Vlada je bio pametan. Sa obe ruke mi je uzeo glavu i krenuo da me jebe u usta. Okrenuli smo se na stranu, i uhvatila sam ga za guzu, osećajući kako mu se grče mišići. Drugom rukom sam mu mazila jaje i koren kurca. On je počeo da se zabija divljački u mene, i znala sam da je blizu. Pitao je da li sme da mi svrši u usta. Samo sam ga jače usisala u sebe, na šta je krenuo da izbacuje spermu. Slatku spermu. Grčio se, i uzdisao, a ja sam znala da se oseća isto kao ja pre desetak minuta, i bila sam sretna što mu je lepo. Progutala sam sve i polako ga pustila iz usta. Podigla sam pogled. Bio je znojav a lice mu je zračilo olakšanjem.
Uh, sada sam se ponovo popalila, ali njima je trebao mali odmor. Otišao je do kupatila i napunio kadu. Zajedničko kupanje u peni. Topla voda i maženje, vrlo popaljujuće. Sedela sam u njegovom krilu i osetila znake života, mališa se oporavljao. A i mi. Sada smo mirisali kao bebe. Vrlo seksualne bebe.
Dok smo se brisali peškirom, poljubila sam mu đoku ponovo. Ukrutio se i zasuzio. Vlada je riknuo i zgrabio me i odvukao u sobu. Odlučno je navukao kondom, aranžirao me na krevetu potrbuške sa dignutom guzom i dao se na posao. Nije mi trebalo podmazivanje, bila sam spremna i željna. Polako je ulazio, a ja sam se izmicala, dražeći ga. Pljesnuo me po guzi jer sam nevaljala, sa obe ruke me zgrabio za kukove i naterao me da budem mirna. Da se predam. Jebao me je sporo i strogo. Kad god sam pokušala da se pobunim i zatražim brže i jače, samo je šapnuo, strpi se malo, opusti se...I poslušala sam ga. Skoncentrisala sam se na ritam. I bio je u pravu. Tek sada sam ga osetila celog u sebi, i svaku promenu u pritisku i u brzini. Kada je ubrzao vrištala sam od ludila, prstima mi je dirao macu, raspadala sam se od uživanja. A on me je jebao jako i brzo, kako sam i tražila. Nisam htela da svršim, pa sam se izvukla, i legla na leđa. Noge sam mu obmotala oko struka, on je ušao u mene, i onda sam se obmotala cela oko njega. Micali smo se polako, ljubeći se. Dodir njegove kože, i naš zajednički bebi miris su me popaljivali. Počeli smo da klizimo jedno po drugom od zajedničkog znoja. Bili smo savršeni. Gledali smo se u oči, i jebali smo jedno drugo, kao da ništa drugo na ovom celom svetu ne postoji. I nije postojalo.
Vrhunac je došao kao talas, prvo mali talasići koji najavljuju veliki, a onda veliki koji valja sve pred sobom. Ponovo sam se dezintegrisala pred njegovim očima, i ponovo mi je dobrodošlicu poželeo njegov osmeh od uha do uha. I on je bio blizu, ali je viteški sačekao, nasmešio se i onda opustio, dozvoljavajući sebi nagradu.

Kraj

Ležali smo jedno pored drugog ko nasukani kitovi, pokriveni plavim ćebetom. Njuškala sam ga ispod pazuha. Otkrivala sam njegove mladeže. Zaljubljivala sam se u njegov dodir.
On me je gledao. Onda je uzdahnuo i privukao me bliže sebi.
- Jeee, šta je ovo bilo?- pitao je.
- Nemam pojma, ne znam, ne interesuje me...
- Nije ni bitno...jesi gladna ili pospana ili hoćeš kući? Ili bilo šta?
- Hoću da se probudim uz tebe sutra ujutro, i da radimo sve ovo ponovo...

Pssst. I bi tako.

Nastavak

Probudio me je dodir. Ležim na boku. U sobi je mrak. Njegov dlan polako prelazi preko mojih grudi. Zaustavlja se kod leve bradavice a prsti počinju da se igraju njome, nežno je potežući. Odgovor mog tela je trenutan i nedvosmislen. Ježim se. Toplo između nogu. Toplo se širi po mom telu.
Uz uzdah se istežem i nabijam guzom u njegovo krilo. Osećam ga, tvrdog i spremnog. Budni smo.
Dlan prelazi na drugu bradavicu. Nežno je stiska i ona se skuplja kao koleginica.
Osećam usne na vratu. Poljubac se spušta niz moja leđa, prateći liniju kičme. Jezik se zaustavlja na početku guze. Tu me golica, ali nekako iznutra, terajući me da se vrpoljim. Leptiri pod kožom.
Ruka mazi moj donji stomak. Pratim pokrete ruke, krećem se kako mi ona pokazuje. Poljubac se spušta još niže i usne mi ljube razdeljak guze. Curim od želje. Jezik prelazi preko jako osetljive i jako golicave teritorije. Jato leptirskih krilaca se uvećava, vrpoljim se još više, gurajući jezik na pravo mesto.
Među butinama osećam izraslu bradu, onaj obrijani deo koji je nikao preko noći, kao fina šmirgla. Rukama dodirujem kratku kosu, i guram jezik ka sebi. Osećam njegov vreli dah. Nežan poljubac, samo usne i malo jezika. Usnama ljubi moje usne i liže ih polako. Popaljena sam do ivice razdražljivosti i guram ga još jače, da uroni u mene. On me ljubi u vrelo mesto. Topim se. Ležim na leđima, osećajući njegove usne, jezik i njegovu bradu. Rukama ga držim za glavu, noge sam prebacila preko njegovih ramena. Dajem mu ritam, kružeći karlicom onim maznim, sporim krugovima. Pritiskam mu glavu na vrelu sebe. Njegove ruke mi drže guzu kao posudu iz koje me jede neko tropsko voće, polako i sa nasladom.
Otvaram oči. Mrak postaje siv, razdanjuje se polako. Zatvaram oči. Osećam da sam blizu. Kruženje se pretvara u pokrete gore-dole. Tarem osetljivo napaljeno mesto na njegovo lice, na njegov nos i usta. Zarivam prste u somot njegove glave. Zuji mi u ušima...tu su. Svršavam uz dugačak uzdah. Leptiri odleću mlatarajući šarenim krilcima i pretvaraju se u tačkice. Mir.
On se diže, sa mojim nogama na ramenima. Uklizava unutra i kreće da me puni postojanim sporim ritmom. Jako pažljivo. Naginje se i ljubi mi grudi.
Koristim ruke umesto očiju. Moje ruke vide da mu je lice vlažno i lepljivo, njegovi zubi su stisnuti, ali se razmiču da bi pustili moje prste u ta vrela usta koja su tako lepa, njegovo telo je napeto u zadatku utiskivanja u mene. Stomak mu je tvrd. Grčim se da bi doprla do njegovih usta i da bi probala njegove usne sa mojim ukusom. Ljubimo se, spojeni. Uzimam obe njegove guze u ruke i guram ga u sebe. Oboje smo u istom. Oboje smo jedan uzdrhrtali organizam. Dišemo zajedno i krv nam gruva u ušima istim ritmom. Srca nam ubrzavaju. Moja unutrašnjost se nekontrolisano grči u vrhuncu. On ječi i izvlači se. Rukom drži đoku i štrca vrelu spermu po mom stomaku.
Otvaram oči i žmirkam u njega. Razdanilo se. Gleda me, potpuno razbuđen i ustreptao.
- Izvini, nisam stavio kondom...
Privlačim ga u zagrljaj pored sebe. Ulepljujem ga spermom sa svog stomaka. Smešim se.
- Dobro jutro i tebi...
- Dobro jutro, princezo...

Gledam Vladu kako u gaćama i papučama kuva kafu. Ja sedim na šćućurena na stolici u kuhinji. Bose noge sam digla gore. On seda za sto. Radio buči nešto jutarnje podižuće.
Gleda me tim svetlim očima. Sive ili plave, ne mogu da provalim. Ali njegov osmeh izaziva moj.
- Pa, lepa...
- Šta, lepi?
- Pa, stvar je u tome što mi je bilo super. Super si mi. I šta ćemo sada?
- Pa da pijemo kafu, valjda...
- Da pijemo kafu. Jeee, gde sam na tebe blesavu naleteo?
- Na žurci. Sećaš se, devojka u nevolji...
- Kako ste bili smešni...Boris pijan ko majka...a ti slatka...nakostrešena...divlja veverica...
- Ja bi trebala da krenem kući uskoro...
- Šta ćeš kući...miriši mi u krevetu još malo...

:)

# - 21:23 - Komentari (14) - Isprintaj - # woooow! i bi tako, jel? hoće bit i nastavak? :))) (živčani medo 08.04.2005. 21:32)
# ma, htela sam i ovo u delovima da objavljujem...ali, razmislicu... (organizam 08.04.2005. 22:01)
# Medo, odlučila sam da pornjave.doc objavljujem petkom...tako da sledećeg petka stiže nastavak ili nova. Ako me se familija ne odrekne pre toga... (organizam 09.04.2005. 15:15)
# haha, ma jedva čekam :)))) (živčani medo 09.04.2005. 19:41)
# mislim, čitam ja i ovo ostalo, da ne bude zabune. zanimljivo pišeš :) pozdrav (živčani medo 09.04.2005. 19:42)
# Hvala! Podrška! Vetar u jedrima! ...i onda je njegov jedrenjak uplovio u njenu luku...:) trudiću se i dalje.. (organizam 09.04.2005. 22:48)
# prvo procitah pricu a onda prethodni post! bas si me 'zeznula' :)) ... eh, samo da nam je vise takvih dana (hm, 'sposobnih' momaka). pozdrav! (mandarinica 10.04.2005. 12:21)
# haa hah ha...a girl can dream, can't she? (organizam 10.04.2005. 12:43)
# kad bi se ljudi vise jebali, bilo bi manje zla na ovoj jadnoj planeti. (jelenko 10.04.2005. 20:29)
# Dakle, ljudi, jebite se! To je zaista dobro za zdravlje! Manje filozofirajte! (jelenko 10.04.2005. 20:30)
# ........nice:))......fakat.... ...fucking..vs..anksioznost... .....i mozda mozemo bez antidepresiva......:)) (PSEUDO 12.04.2005. 20:13)
# Pseudo, iskoristiću jedan 'biser' koji mi se vrti po glavi već neko vreme. Jedna sestra babica (ne mala baba, već žena koja donosi decu na svet) u jednoj ozbiljnoj knjizi o ženama kaže: "Pivo, pizza i orgazam-naša omiljena indukcija za porođaj" Seks je jako dobar za zdravlje, i nema razloga da ga izbegavamo. A ni pivo ni pizzu. (organizam 13.04.2005. 08:16)
# uf.....kako da sad radim...hm :) (bez naslova 15.04.2005. 15:08)
# opušteno...sa osmehom... (organizam 15.04.2005. 18:22)
07.04.2005., četvrtak

Second life - Best of Organizam Velika

2008-01-21T19:46:00.000+02:00

1. Moja moruzgva

Neću više da čitam tvoj blog. Oduzima mi previše vremena i nema smisla, rekla je Sasa juče, pokupila skute i odvakuumirala se od mene.
Uzdahnuo sam, rastužen. Sasa nije bila dobro raspoložena juče, ne znam šta je uzrok. Frka na poslu, a Sasa je diplomata i esteta koju smetaju takve situacije. Ali Saso, ja ti nudim...sebe. Meni možeš sve da kažeš. Ja sam tu i interesuje me. Sve, čak i ono što se tebi čini nebitnim.
Prazno mi je bez tvoje prisutnosti. Gluvo mi je kad si nabrundana.
Saso, nije nam lako, znam, ali nadam se i dalje.
Samo ću ostaviti to mesto na kom si ti bila, onako kako si ga ostavila.
Čekaću te.
Sama.

2.
Noć je vedra nad Srbijom

Noć je vedra nad Srbijom,
Pod kapom pustom nebeskom

Stojim na autobuskoj stanici na Brdu posle ponoći. Kiša jako pada i ne verujem da će doći neki prevoz. Imam para, ali nema taksija. Mokre šiške mi se lepe za mokro čelo. Umorna sam.
Zaustavljaju se kola. Vrata se otvaraju, muška glava se krivi preko sedišta, pita 'jel ti treba prevoz do grada?'
Treba mi.

I kao da smo sami mi
Na svetu ovom ostali.

Ulazim u kola. Oštar bol. Sedište. Muti mi se u glavi. On se zabrinuto naginje prema meni.
'Jooj, jesi se jako udarila?'- bosanski naglasak.
'Nisam'
U ogledalcetu vidim da mi curi krv iz posekotine ispod oka. Nabila sam se na ivicu vrata.
'Da si promašila za santimetar, vozio bih te u bolnicu'. Deluje simpatično.
'Da mi stave stakleno oko'- kezim se. Gledam sa oba oka. Papirna maramica je samo mestimično krvava.
Krećemo.

Novo jutro dolazi,
Šta nam ono donosi?

'I otkud ti na stanici?'
'Bila kod drugarice, zakasnila na prevoz'
'Drugarica' me pozvala na vino u nedelju uveče. Isprobali smo neke nove kondome, zvala ga je devojka, a ja sam napokon shvatila da je to loša ideja. Rastali se ko poznanici. Nije bilo taksija, tvrdoglavo se zaputila peške.
'Eto, dobro da sam naišao'
'Jedini auto u pola sata kako čekam'
'Sudbina' - ('Kismet', iznenadni flashback me baca u jedan drugi osmeh pre nekoliko nedelja).

Gde smo se zaputili,
O ljubljeni moj, rođeni.

Ne poznajem ovaj grad, ali ovo mi ne liči na put prema centu. Šuma.
'Ovo baš i nije put prema centru?', zvučim normalno.
'Mislio sam da te odvedem na piće', kezi se.
'Ne bih na piće, baš sam umorna'
'Jedno maaalo piće, ajde'
'Ne'

Noć je vedra nad Srbijom,
Nad kućom našom jedinom.

'A oćeš malo da se mazimo?'
'Ne'
'Ajde maaalo, evo samo da ga pipneš'
'Neću'
Mračna, gusta šuma proleće pored nas.
'Šta bre nećeš kurvo jedna?!'
Ćutim. Između iskakanja iz vozila u pokretu (što bih najradije učinila) i drugih metoda, biram oružje. Ubiću ga.

I kao da smo sami mi
Na celom svetu ostali.

Počinjem da plačem. Zato što sam umorna, zato što neću da budem silovana ili bijena, zato što pizdim od klišea u koji sam uletela. Stoperka iz filmova. Plačem, ali nisam tužna. Gledam sebe kako plačem, ustvari. Smešno je. Balvane jedan, sad ćeš videti šta žena može.
'E, stvarno mi sam imala loš dan, i sve mi je sjebano u životu, i nemoj sad ti da me zajebavaš...'
Zbunjen je. Pogledava na mene.
'Imala sam smrtni slučaj u porodici, i hoće da me izbace sa faxa, i dečko me je ostavio i mislim da sam trudna, a zakačila sam i neku bolest, sva sam se osula...'
Jako je zbunjen. Vidim točkiće u njegovoj praznoj glavi. Miču se.
Nastavljam sa paljbom. Dužna sam velike pare, nemam gde da živim, hoću da se ubijeeeeem...
Kreće da me teši.
'Pa, nemoj tako, moraš da živiš, nije sve tako crno...'
Izlazimo iz šume. Vidim svetla grada.

Zora je na istoku,
I novi dan nam donosi.

Stajemo pored prvog kioska. Ja i dalje šmrčem i uzdišem.
'Evo, sad ću da ti kupim sokić i nešto slatko, samo nemoj da plačeš više' - istrčava napolje.
Ne mogu da verujem.
Žao mi ga je. Stvarno se potresao.
Vraća se, daje mi jaffu i mirindu.
'Evo, jedi, biće ti bolje'

Dovozi me u moj kraj, par ulica dalje. Moli me za broj telefona, da bi me nazvao ujutru da proveri kako sam. Da, biću u redu...

A mi još više sami smo
O ljubljeni moj, rođeni.

3. Kreš kurs iz prve pomoći

Instruktor, predaje CPR Organizmu.

- Znaci trovanja ugljenmonoksidom su...kada bi proveli u ovoj prostoriji koja je puna ugljenmonoksida, prvi znaci bi bili malaksalost, glavobolja i tako...i trebalo bi nam...OKSIGENA! Znak trovanja ugljenmonoksidom...je...evo, reci, koje je boje lice kada odeš u bioskop, pa dugo sediš, a tamo nema oksigena, pa kad izađeš napolje, koje su boje lica ljudi oko tebe?

Dala sam sve od sebe da se setim Doma Sindikata posle trećeg dela nove trilogije Ratova Zvezda.

- Siva?

- NEEEEEEE! CRVENA! Organizam nema oksigena pa krv ide svuda po licu (gestikulacija rukama verno dočarava putanju krvi ispod kože) pa si crven u licu!
Ostali znaci su i povraćanje i nesvest...kada je neko u nesvesti da li mu dajemo veštačko disanje?

- Pa, da, ako...

- NEEEEEEE! Pa ako je nekog uhvatila nesvest i on diše normalno i srce mu radi, zašto bi mu masirala srce? Pa nemoj tako, pa to je opasno!

- Pa, mislila sam, ako mu ne ra...

- Ne, samo je u nesvesti. A kako gledamo puls? Sa TRI prsta. Al to ste učili u školi.

- Pa, da.

- Dobro, ima još i šta treba jesti i piti tokom vožnje, keks, čokolada, kafa, čaj...te stvari. I to ti je to.

4. Starica i 4 bebe

Kučka se oštenila tiho i brzo.
Četiri crna klupčeta.
Gužva u kućici.
Zvonko, Silvija, Pipi i Snežana, njihova imena.
Još ne znaju da hodaju.
Znaju da laju, reže i cvile.
Žena je izašla u baštu na zubato sunce. Prekrila je senka oraha kog više nije bilo. Debele grane su uredno složene uz zid. Kada su ga posekli, videli su da je truo iznutra. Ni kučka više nije htela da jede crne i gorke orahe.
Njuškica je izvirila iz kućice.
Nakostrešena dlaka na vratu.
Iskočila je kao da ima opruge umesto tankih nožica.
Dokasala do žene.
Zajedno su stajale u odjednom velikom dvorištu.
Nekoliko minuta.
Žena se spremala da poseti starački dom, a kučka se vratila u kućicu.
Bezuba usta su čekala.

5. HIGHSCOOL MUSICAL

Upozorenje: Muziku zamišljate sami.

Ent, hotelska soba sa razbacanom odećom, na stolu plastične čaše i prazne flaše. Privremeni devojački brlog.

Saška (leži na krevetu, lista neki magazin, podiže pogled prema vratima od balkona):
O, fala k...., kiša je stala, valjda je dosta što je tri dana pala!

Milica (nosi peškir, prolazi pored nje u kupatilo)
Odo da se tuš-nem! Šta da obu-čem? Gde ćemo i-ći? Gde su mla-di-ći?

Urlik sa balkona: Saška, daj pljugu i dođi da se jebemoooo!

Saška (dolazi do balkona, stoji u dovratku): Šta se dereš, draga Kate, na balkonu brojiš sate! Uđ' unutra, oćeš piće? Aj da smislimo hajku na mladiće!

Kate (sedi u plastičnoj stolici, mesečari gledajući u starke)

Imala sam čudan trip,
il je bio težak san,
pričala sam sa matorom ja,
jedan na jedan!

Saška: Milice, o, Milice, ima-mo si-ta-ci-ju!

Milica (ima peškir na glavi, munje joj sevaju iz zelenih očiju): Ko je to potrošio svu toplu vodu?! U ovoj sobi je to ušlo u modu!

Saška: Ali, Milice, o, Milice, ima-mo si-ta-uci-ju!

Milica: Šta je Kate, meni sve možeš reći?

Kate: Ma mogu reći, hoće mi se leći...

Milica i Saška, zajedno (zapanjeno):

Leći sada, a večera, a do grada?!
O, nećeš, cico, zabava je sada,
nema spavaš dok si mlada!

Mladići ispod balkona: Alo, devojke! Koji vam je broj sobe?

Kate:..Rekla sam sebi sama...

Saška i Milica gledaju preko ograde: Ako vam kažemo, možda vas slažemo...

Kate:...ko što pričam vama...

Saška, Milici: Onaj crni ne izgleda loše, uopšte...

Kate:...samo se opusti...

Milica: Mhm, onaj plavi je moj broj...

Kate (gleda u nebo, penje se na ogradu, snažno i optimistično):...nestali su oblaci gusti!

Saška i Milica (obraćaju pažnju, uplašeno):

Alo, alo, stani, budalo!
Razredniče, o, razredniče, ima-mo si-tu-eci-ju!

Razrednik (srednjih godina, ulazi na balkon sa brkovima, osmehom i gitarom)

Ništa što malo pesme ne može da izleči! Zdreng, zdreng, Nekad sam letio...

Dve dugokose devojke iz razreda ulaze na balkon:

Život je mooooreeeee....

Druga tercira, aaaaaaaaaaaaaa......

Razrednik (nasmešen) Cvuuuuniiiii veeeeptivuuuuuuu, veeeeti kvooz nooooć....

Saška i Milica, zagrljene,

Uzmiiiii, sve što ti život pružaaaaaa....

Muški hor ispod balkona obrađuje:

...bez milosti me kuuuuuuurva nasukala na sprud....

Ostale devojke iz razreda izlaze na balkon i pridružuju se opštem pevanju.

Danas si cveeeet...leti kroz nooooć...možda će žeeeenaaaa...

Kate puzi kroz mnoge noge, uvlači se u sobu.

Šćućuri se u krevetu, pokriva se ćebetom preko glave.

Ćebe tiho peva:

Sad je vreme da se spava, puna mi je pesme glava...
Vreme će pokazati, sve će na svoje da dođe...
Probudite me kad ova jbna ekskurzija prođe...

Ispod kreveta izviruje Bajagina glava i gitara:

S druge strane...sa druge strane jastuka!

----Zavesa----

4. Moja moruzgva 2

Sasa se vratila. Nisam je pitao gde je bila i šta je radila, nije me ni interesovalo. U tom trenutku jedino mi je bilo bitno to što se vratila.
Zauzela je staro mesto, a ja sam pocupkivao od sreće.
Pevao u sebi. Nisam baš hteo da odam da mi njen povratak toliko znači.
Pogledala me je i rekla, gde si, ljubavi?
Evo, Saso, tu sam. Uvek tu za tebe. Nedostajala si mi, cico.
I ti meni, šapnula je.
Ajde da se ne svađamo više, pomislio sam dok sam mazio njene poznate pipke.
Ajde da se ne svađamo više, rekla je i zagrlila me.
I tako već danima stojimo zagrljeni i ne mičemo se.
A more oko nas vrvi od čudnih stvorova i grabljivih namera.
Nas to ne dotiče.
Dodirujemo se i smešimo jedno drugom.

Kvaj.

2 posta, labavo povezana vremenom

2008-01-20T02:08:00.000+02:00

Šta će nama šoferima kuća-a-a
Šta će nama šoferima kuća-a
Šta-će-na-ma, šta-će-na-ma ku-ća
Kad je naša kuća putujuća!

Kako dočekaš NG, takva će ti biti. Prošlu sam dočekala ko dosadnu komšinicu, i tako mi je i uzvratila. U duhu te misli, bežanje iz begea je bila jedina želja. Spakovati (tople) prnje i otputovati. 8 slobodnih dana na prelazu iz stare u novu smo iskoristili za Veliku Balkansku Turu, koja se rimuje ovako:

31. 12. - buđenje u 4.30, pa kombijem Gea Tursa za Zagreb
Probala novi pasoš, radio je na ulasku u Hrvatsku.
u 11.30, brat u tamnoplavom bademantilu maše sa balkona u jednoj dragoj ulici.

Kako je dobro!
Vidjeti te opet!
Staviti ru-ke!
Na tvoja ra-me-na!

Sa istog tog balkona sam gledala zavejani parkić preko puta. Deda i unuk se grudvaju, s tim da unuk još ni ne hoda najbolje, a ni ruke baš ne kontroliše skroz. Sigurno ne ko prepredeni senior. Deda zavali malog grudvom i onda se smeje. A mali u frci. Pokušava da formira grudvu od sipavog snijega, lepe mu se one hendikepirane rukavice sa jednim prstom, a za to vreme deda ga neumoljivo označava belim tačkama po leđima i dupetu.
I bilo je smešno.

I tako je nekako došla NG, 2008.

Musha rain dum-a-do-dum-a-da, yeah-yeah
Whack for my daddy-o
Whack for my daddy-o
There's whiskey in the jar-o

Sledeća 3 dana su proklizala u hedonizmu, mesu, belgijskim pivima, hrvatskim pivima, japanskoj hrani (o, da), opominjanju zbog pušenja čim se probudim ('nije to ništa', na optužbe mog brata odgovora naša zajednička majka, 'ja sam se jednom umila sa cigarom u ustima')...

Briši, briši suze s licaaaaaaaaaaa...
Ja sam tvoja naslednicaaaaaaaaaaaaa...

...e, sad ide božićna priča. Priča o jednom desetogodišnjaku koji vrlo talentovano svira trubu i živi u Budimpešti. Naše gore gorki list. Shvatila sam da je izvanredan mladić još pre nego sam čula priču da se pre nekoliko godina za božićne poklone pismeno obratio "Dragom Isusu i Svetom Nikoli". Zna dečko ko je šef.
Taj isti dečko je za Badnje veče, tamo negde u decembru, počeo da se sprema. Obukao je jaknu, šal, čizme, stavio kapu i uzeo trubu. Njegova mama je videla da je nešto smislio, ali ga je pustila, radoznala da vidi šta će sledeće da se desi.
On je onda sišao u dvorište između zgrada.
I počeo da svira. I odsvirao je sve mađarske i hrvatske božićne pesme koje zna.
Možete li da zamislite malog plavog dečaka kako svira trubu za komšije, okružen Budimpeštom i zgradama u kojima žive neki ljudi koje ne poznaje? I kako svi izlaze napolje na balkone da ga slušaju?

Možete li da zamislite hladnu tišinu zimske večeri, uznemirenu njegovom idejom?

I aplauz koji je dobio posle koncerta?

A on je samo hteo da podeli ono što oseća.

Sama priča o tome je dovoljna da ugreje srce. Bar moje. Velika je čast poznavati tako velike ljude.

...u Zagrebu je bilo divno i jako mi je bilo teško da odem, kao i svaki put. Ali, mora se. Karte su kupljene, druženja ugovorena. Croatia Airlines nam je pružio bezbolan transfer do sledeće odrednice - Skopje.

U avionu nas kapetan obaveštava da je napolju minus 11. Čekamo da ispriča još jednom na engleskom jer smo sigurno pogrešno razumeli!?
Nema greške - Majnus ilevn.

Na aerodromu nas dočekuju Kosta i Saška, tovarimo se u kola, Kosta mi, sa mnogo saosećanja, gura cigaru u usta a portabl pikslu u ruku. Šta ti je, žena nije pušila dva sata!

Reko, najzad muškarac koji me razume. Hvala, Kosta.
Prvi put vidim i Sašku i Skopje. Divni su.

Kosta, veliki car & veliki domaćin nas je od 03. do 06. 08. varpovao kroz izabrane lokacije Skopja, i fizički i psihički.

Dobila sam spisak, jer nisam bila u stanju da nabrojim gde smo jeli i pili i zašto?
Bili smo u:

1. La kafe - Dj Pancho - Shureshotz Ent. - imate link na myspaceu

Hip hop veče. He, čak sam i znala starije hitove!!!

2. Furna vo Čair

Pekara u kojoj sam prvi put probala burek u kifli - SIMIT POGAČU. Po enterijeru i po preseku posetilaca koji su krenuli kući iz izlaska pa svratili da upiju alkohol liči na subotički "Spartak" ali 10 puta veći. A i burek je obogaćen bundicom.

3. Stara kuća - default macedonian dishes

Super restoran domaće hrane. Znate kako se u Makedoniji mezeti? Mmmmm...
Malo ajvara (lutenice i nečeg drugog), malo sira sa uljem i biljem, malo pohovanih paprika punjenih sirom, malo sarmica u zelju, malo suvog mesa i malo toplih iseckanih štapića od slanog testa za uz. Posle rolovana svinjetina, janjetina, teletina.

4. LI - best coffee

Sjajan kafić sa šankićem od oniksa. Lepe šolje za kafu i čaj. Pravo uživanje...

5. Sopotsko

Super pun kafić sa sjajnim enterijerom. I muzikom. I ekipom. I konobar, simpa.

6. Shenky's bar (sport pub)

Bend svira uživo rokachinu i zvuče bolje od originala jer su uživo. U Makedoniji su muzičari opasni.

7. Stop& Go

zašto mi je na spisku restoran na pumpi, Kosta? Ok, jeli smo picu, ali ipak...

8. Gallery 7 - Galerija čajdžinica

U staroj skopskoj kaldrmisanoj čaršiji. Sjajan čaj u malim staklenim vaznicama. Zidovi oslikani delima grupe slikara. Karirani stolnjaci i alternativna slikovnost.

9. Arka Hotel

Hit! Bazen sa toplom vodom u kafiću, na poslednjem spratu hotela, stakleni zidovi za panoramsko gledanje.

10. DM

Najbolje meso u univerzumu. I fetasti sir na pomfritu, na hlebu (nafore), na salati i u mesu.

11. Alo Alo

Pijemo toplu čokoladu i stondiramo posle mesa i sira. Lep enterijer, doduše.

12. Laika

Alternativno malo mesto, Dj dobro mulja pesme.

13. Klub na novinari - 2 X

Nije nam bilo dosta jedno veče, pa smo došli i drugo. Prilično prostran klub. Dobra atmosfera.

14. Custom pub

To je bilo na Badnji dan. Jedan od dražih doručaka u karijeri. 2 velika piva i sve se mrda i mrda se.

15. Nobu sushi bar

Slučajno! Hteli smo ribu, jer je obredno, obreli se tu jer je bilo mesta... Sašimiiiiiiiiiiiiiiiiiii, kakav badnji sašimi...........

I nisam osetila zimu. Ta 3 ladna dana su nas grejali ljudi.

Povratak, noćni autobus do Beograda.
Kondukter, 'Šta? Karte samo u jednom pravcu?'
'Na žalost', odgovaramo u glas.

I tako smo za drugi Božić stigli u prestonicu. Nisu radile radnje, bankomati, kartice, dragstori, trafike, semafori, kočnice, ni mi.

I sad se, teško, sporo i bolno privikavam na stvarnost.

All around me are familiar faces
Worn out places, worn out faces
Bright and early for their daily races
Going nowhere, going nowhere
And their tears are filling up their glasses
No expression, no expression
Hide my head I want to drown my sorrow
No tomorrow, no tomorrow
And I find it kind of funny
I find it kind of sad
The dreams in which I'm dying
Are the best I've ever had
I find it hard to tell you
'Cos I find it hard to take
When people run in circles
It's a very, very
Mad World

Ehm, evo ga treći post, osećam ga......... Idem da glasam sutra samo da skinem jednom govnaru sa bilborda osmeh sa lica. To zato što sam bila previše lenja da ga oružim nečim u boji u opravdanoj građanskoj& vandalskoj akciji.

Dan kada smo 'besili stvari

2007-12-09T16:55:00.000+02:00

Moj duh je malo pokleknuo u poslednjih par meseci.
Malo sam se umrzovoljila, ubolesnila, uobavezila i zaboravila da se smejem.
I onda je stigao plakat.
Sveže uramljen kvadratni metar plakata iz Pekinga.
Namestili smo plakat na zid, zid je progledao. Kao da je čekao taj poster celog svog života.
Odmah pronalazim rođendanski poklon - crtež - grafiku najmilijeg direktora ikada, i kačim ga mesto table. (tablu bacam, zajedno sa omiljenim probušenim rancem, omiljenim istrošenim patikama i omiljenom 'like a vietnameese' jaknom, kao sadržajem. Ta ekipa, mislim odeća, bez table, je posetila mnoge lokacije. Zajedno su bili na saboru trubača u Guči, npr, a jakna i ranac su posetili i Indiju. Zaslužili su penziju - ali osećala sam se kao da ih izdajem. Bljek.)

Na kuhinjskom zidu se kočoperi uramljeni goli muškarac.

Na nordijsku lampu u dnevnoj sobi kačim novogodišnju disko kuglu. Zeleno*crveno*zlatno.

I odjednom, osećam se novo i lako. I zdravo.

Te stvari lebde, opiru se gravitaciji.

Što ne bi i ja?

Pitam, jer misliš da smo kući dali neki 'lakši' kvalitet - sve nešto levitira, nije zakucano na zemlju, nego lebdi ni tu ni tamo, kao da je vazduh?

Kuća bolje izgleda, kaže moj saputnik.

Dobro, i to je način da se gleda na stvari.

Blenem u kuglu ispod lampe i osećam se... magično.

Kačite stvari, ljudi.

Mem Organizam visiting Mr Marx

2007-11-23T18:10:00.000+02:00

- 3 deo -

Do sada smo imali Mumbai 3 dana, Bangalore 4 dana, Goa 3 dana.
Onda smo se vratili u Bangalore da se osvežimo na 1 dan pre sledećeg izleta - 3 dana u Cochinu, država Kerala, posle čega ćemo ponovo da se vratimo u Bangalore na 1 dan, pre nego što se vratimo u Mumbai, odakle krećemo nazad za Srbiju.

(Neću više da se blamiram ekspertskim photoshopiranjem, Kerala vam je najjugozapadnija država Indije, deli krajnji jug sa državom Tamil Nadu.)

Let je bio rano ujutru, tako da smo se probudili u 3.
Oko 4, komšijski džukac je divljački lajao na nas, mi se sakrivali iza jelke, a vozača nigde nije bilo. Zovemo vozača, nedostupan. Kuća se zaključava iznutra. Da otpešačimo do puta, teško... sem bandi pesova lutalica možda ima i nekih loših ljudi... a krava i zmija sigurno. A i kad stignemo do puta, pre će neko da nas zgazi nego da nam stane.

Bio nam je bedak da budimo domaćine, ali oko 4.20 smo shvatili da ćemo baciti karte za avion, ostati u bašti dok se oni prirodno ne probude, a usput sigurno poludeti od lajanja.

Konjica, u pravom smislu te reči. Nemam reči da opišem to dvoje sveže probuđenih ljudi u zoru, nakon 2 sata spavanja. Oboje skaču na telefone, al od taksija ništa, i onda, u papučama i negližeima (otprilike) sedaju u kola. Obaramo rekorde. Put koji se prelazi za sat, prelazimo za 25 minuta. Katapultiraju nas na ulaz, gužva - gde ljudi putuju sredom u 5 ujutru?!, dotrčavamo do šaltera, a tamo nezainteresovani čile kredom crta po prtljagu.
15 minuta kasnije, i dalje se znojimo iza familije sa 20 kofera.

- Anyone for Cochin? - viče dečko u uniformi, koji se stvorio niotkud.
- Jeees! - skačemo na njega, dobijamo bording pasove ispisane na kolenu i utrčavamo u bus za avion.

Sat vremena u ATR-u.
Izlazimo na prilično pust aerodrom. Pola 7 je, toplo je, vlažno i zagušljivo. Al tu je taksista da nas erkondišnuje brzom vožnjom. Ludak. Takav neki dan.

Proleću gigantski bilbordi. Obaveštavamo se o najvećem Silk Sari Showroomu na Svetu, o novim zgradama-stambenim kompleksima koji su savršeni što za šoping, što za porodicu i o zlatu i draguljima koje smo do sada samo sanjali, a sad postoje. Na bilbordima je ili nacrt zgrade ili mlada koja se preliva u zamamnoj pozi. Reko, napredna zemlja.

Stižemo u hotel, malo se svađamo sa recepcijom i plaćamo 3 dana iako su samo 2 noći, spavamo. Onda podne, ulice Kočina više liče i na Mumbai i na Bangalore po intenzitetu saobraćaja i načinu vožnje. Horn and speed. U isto vreme.
Vozamo se autorikšom, prvi put. Strava! Mi bismo to da uvezemo u Srbiju. Jes da su amortizeri malo slabi i lupaš glavom gore i sa strane, ali je stvarno lepo i jeftino i može da se provuče na nezamislive načine i mesta...
Posle toga smo se redovno vozali rikšom.
U Beogradu nema taksiste koji će da te vozi 10 kilometara za 1 evro...

Taksimetar očitava oko 20 centi.

Kerala je visoko religiozna komunistička država. Sjajan spoj. Mislim da smo prvi put čuli mujezina kako poziva, videli 50 ljudi kako kleči u katoličkoj crkvi sa izlozima mesto zidova na MG roudu (Mahatma Gandi road), a naravno da je bilo i Hindu hramova.

A usput plakati.

I zastave.

I naravno, još jedno pismo. Malayalan, pismo u Kerali.

Kerala se reklamira na stranim kanalima kao "God's own country", jer je prelepa. Nismo skroz videli, ali kažu da je savršena. Ima planine gore, zeleno dole, i more. Sve je zeleno. Sve što padne na zemlju, džiklja, cveta i daje plod.
Čuli smo mišljenje da je stanovništvo, therefore, malo previše opušteno. Čvrkneš kokos, uvatiš ribicu, i šta'š više?
Pa, razumem ih.

Obišli smo backwaters brodom, pa čamcima. To je sistem kanala uz obalu. Mislim da je slatka voda u pitanju...

Videli smo ljude na čamcima. Vadili su pesak, šljunak, školjke. Nisu delovali lenjo.
Obišli smo fabriku kreča (kreč se ovde od školjki), baštu koja dokazuje da sve može da raste tamo, 2 tete su upredale kokosova vlakna u užad,

Samo da ovi smarači odu, pa da pijemo kafu...

Tata, vidi! Čamac pun čudnih ljudi!

gledali smo lika kako se penje na kokos, pa ih bere, pa ih baca, pa ih znalački mačetira da bismo ih mi pili i jeli. I iguanu i Kingfishera (ne pivo, već logo) i Honeyetara i Cormorana (ptice-jedan jede komarce, drugi ribu, kao i kolega logo).

I proćaskah sa structural engeneerom, Čehom koji je imao najbolju komunikaciju sa vozačem čamca.

Pita Čeh, posle pokazane iguane na palmi, "How do you call it?"
A čamdžija odgovara "WE EAT IT!".
Čeh se smeje, al niko ne provaljuje foru. Sem drugarice na prečagi. Mene.

Elem, Čeh kaže da gradi mostove u Kabulu. Reko, cico, svrati u Beograd... nisi lep ko Michael Scofield, al ne bi škodio neki novi most. Kaže on, kolko mostova imate? 4! A kolko vas ima? 2 miliona! Auuuuuuuuuuu, kaže Čeh, malo je to...

Bili smo u Fort Cochinu, portugalsko-holandsko-jevejskom starom delu Cochina. Bili smo u najstarijoj evropskoj crkvi na teritoriji Indije (drugom hramu koji smo sem 3-glavog Bude na Elephante ostrvima obišli u Indiji), gde je bio sahranjen Vasko de Gama.
Da, Vasko de Gama je proveo zadnjih 20 godina u Cochinu. 1502-1526.

Katolička crkva sa začkoljicom. Izuvaš se pre ulaska. Mermer na bosim nogama i stare kamene ploče koje pričaju o prodicama koje su živele pre 300 godina.

Oljutili smo se od Fish Curry-ja jer sapatnik nije hteo da ponovi mantru "No chilly, no, no, chilly, NO please!" već da proba 'kako treba'.
Sledeći dan sam ja jela 'kinesku prepelicu u sosu od smeđeg pasulja i soje'. Konobar mi je prilazio i pružao podršku: "It's very hot, isn't it?"
Jok. Musava do obrva, sisam minijaturnog goluba i psujem sebe jer sam zaboravila da spomenem "No chilly, no, no, NO chilly, please!"

Oh, well. Sledeći put ću znati.

Da, iz Bangalorea smo se vratili u Mumbai, al tamo smo već bili kao neki veterani.
To je ipak bio naš 16-ti dan u zemlji. Za tih nekoliko sati koliko smo proveli u već poznatom mirisu i okruženju, dva čoveka su nam prišla, nezavisno jedan od drugog, i počela "Hi, I'm from Bollywood! We're looking for... Are you interested in..."

"You're too late. We're leaving tonight."

Moj saputnik me je samo uzeo za ruku i odveo da me uteši poslednjim Kingfisherom.
Poslednjim za sad. Biće ih još, znam.
U tem Bombaju.

Mem Organizam visiting Mem Rose

2007-11-21T16:22:00.000+02:00

- 2 deo-

Posle 3 dana u Mumbaiu, poleteli smo u Bangalore. Romantična, šarenija i jeftinija varijanta putovanja podrazumeva 24 h klackanja u vozu, što smo preskočili, s obzirom na ambiciozni timeline tj. činjenicu da je naš odmor već obećavao 'Veliku trku po Indiji'.

Ta prva početnička 3 dana Indije su bila takav neočekivan ZVENG u glavu da nismo uspevali da se saberemo od toplote i vlage, ljudi, zgrada, boja, mirisa, kriketa, trubljenja vozila u haotičnom saobraćaju. Kao da si budan, ali ne skroz. Naši mozgovi nisu uspevali da isprate sadašnjost na uobičajen način. Ko dva mala pogubljena majmuna, držali smo se za ruke i otvarali četvore oči, grčevito opipavajući rančeve (jesu li tu? imaš vodu? daj vodu!) i money beltove koji su još malo dodavali na opštu telesnu toplotu. Bilo je toliko toplo i vlažno da smo naivno pokušali da ohladimo popodne pre puta pijući Kingfisher Strong, cca 6,5 dl sa 8% alkohola. Posle takva dva, vaša tipkateljica je uspela da ne primeti prestanak trotoara i da dramatično sleti na kolena ko zaneseni misionar uz visoko saosećajni horski 'uuuuuuuuuu...' dvadesetak uličnih prodavaca. Ali, pijano lane je skočilo na noge i nastavilo da trčkara. Kad padneš, ne boli - e, to je dobro pivo!

Sledeći dan, još malo napukli od dejstva alkohola u tropima, poletesmo, letesmo sat i po, i sletesmo u Bangalore. Znali smo da je univerzitetski grad, Silicijumska dolina Indije, i da je manje toplo. Tu smo došli da posetimo naše prijatelje, Mem Rose i Mr Rosea, koji su nam pružili neverovatno gostoprimstvo uz apsolutno ušuškavanje. U Mumbaiu smo bili Lonely Planet turisti, u Bangaloreu smo dobili preporuke iz prve ruke. I mobilne telefone, da se javljamo. I vodali su nas po savršenim restoranima i ispunjavali su nam želje. I razmazili su nas, skroz.

Jedan od milion Hindu hramova

Bangalore smo videli iz auta, jer se tamo ne šeta. 8 miliona stanovnika i raste. Snažan, šaren grad koji se jako brzo razvija, hranjen ambicijom preduzimljivih ljudi. Niču zgrade i shopping mall-ovi. Tamo, između ostalog, ima i indijska NASA.

Kanada, pismo države Karnatake, primenjena na Apple store

Ulice i zgrade su okićene sijalicama zbog Hindi Nove godine i praznika svetla, Diwalija.
Dan pre Diwalija, upadamo u najveći traffic jam u istoriji grada i provodimo 3-4 h u kolima na putu. U sred tog krkljanca kola, autobusa, kamiona i autorikši, na raskrsnici 3 puta sa po 4 trake, na putu se pojavljuju drugarice krave. Krenule u potragu za lejt najt snekom u parkiću. Domaćini nam objašnjavaju da nikada nisu videli takvu gužvu, kao ni krave na tom mestu. Al, Diwali je. To objašnjava i neobjašnjivo.

Domaćini nas ubeđuju da promenimo plan i da umesto Chennaia, idemo u Gou, da 'skuliramo na plaži. Slušamo ih, i posle raznih peripetija i objašnjavanja telefonom, uspevamo da promenimo i avionske karte i zakažemo hotel. Goa me potpuno zbunjuje. Ja, budala, mislila da je to j e d a n grad, a ne 20 različitih. Posle proučavanja raznih opisa Lonely Planeta, odlučismo se za sever i 'još-ne-natrpan-turistima' Mandrem. Miran odmor sa praznjikavom plažom, kaže knjiga. Taman.

4 dana kasnije, ostavljamo torbe u bazi Bangaloreu, i pravac Goa. Tamo, na aerodromu, istrčavam da kupim upaljač. Zbog navike, moj odmor se pretvorio u redovno zaplenjivanje upaljača na svakom aerodromu i očajničku potragu za kresivom u mestu u koje stignem. Na povratku iz Goe sam pokušala da sakrijem 2 upaljača u ranac. Rentgen majstor me samo odvojio sa strane i reko, '2 lajters!', i onda burl-burl-traži-ulovi upaljače, ko zarumenela teroristička mlada. On cokće i vrti glavom. Onda sam pokušala da prenesem šibice, pa sam ih bacala na drugom aerodromu, jer isto nisu dozvoljene. Na kraju, na povratku iz Mumbaia sam našla zaboravljenu kutiju šibica u rancu. Te šibice su se vozale neprimećene kroz 2 domestik aerodroma. Puna kutija slepih putnika.

Bek tu biznis: 60 km kuvanja u kolima. Ali vredelo.

Mandrem, put prema plaži.

Hotel lep, 10 minuta do plaže, plaža ogromna i peščana. Arapsko more se proteže celom dužinom, ogromno, bez horizonta - brodovi u daljini izgledaju kao da su ukotvljeni na nebu. Odmah pronalazimo restoran sa drvenom terasom na plaži, i tu nam pijemo kafu ujutru i dolazimo uveče. Mirno je. Jedino što se čuje je taj šum talasa. Švuuuuus. Švuuuuuuuuus. Švus.

Taj restoran pripada naselju koliba, koje su zaposeli uglavnom Englezi. Kolibe izgledju super, na platformama, sa verandicama. 'Centralna ulica' prolazi se kroz 2 reda koliba, a bliže plaži je velika drveno-trščana terasa na kojoj se radi joga. U jednoj od koliba su kompjuteri. U drugoj je ajurvedska masaža.

Naši indijski mobilni na dve različite mreže nemaju domet. Opšti mir se prenosi i na nas.
Ćutimo, gledamo u more. Gledamo u kokose. U pesak. Švuuuuuuuuuuuuus, kaže more.

Sledeće jutro, prenebregavam opreznost i slurpam sveže ceđeni sok od ananasa, sa sve pulpom. Krećemo u kupanje i istraživanje. Hodamo bosi po plaži nekoliko kilometara prema Arambolu. Prolazimo pored naselja od koliba. Skupljam školjke. Nikada toliko školjki nisam videla na jednom mestu. Mini krabe trčkaraju oko nas.

Šetnja u novembru.

Arambol ima puno kafića i restorana na plaži, pa je postao deo naše dnevne rutine.

Arambol plaža.

Arambol, shopping.

Kada sunce počne da zalazi, krenemo nazad u Mandrem. Na povratku, plaža postaje mesto za druge aktivnosti. Čovek svira violinu, pored njega žena radi tai chi. Mala grupa radi jogu. Ljudi meditiraju ili plešu. Ili oba.

Životinje imaju svoje programe.

Plaža se ospe morskim zvezdama...

Svrake maltretiraju krave...

...a razni mutni likovi se vrzmaju oko stvari.

Savršeno.

Ostali smo 3 puna dana, i krenuli nazad za Bangalore.

Disclaimer: U prošlom postu sam napisala da smo skoro zakasnili na let za Gou, ali to je bio let za Cochin, koji se desio nekoliko dana kasnije, i koji će biti podrobno opisan u trećem i nadam se, finalnom postu na temu ovog odmora. Živili!

Mem Organizam visiting India

2007-11-20T17:14:00.000+02:00

Kad: Od 02.11 do 19.11.2007., stalno četir i po sata pre vas

Gde: Jugozapadna Indija - države Maharaštra, Karnataka, Kerala i Goa

Prevozna sredstva: Turkish airlines (preko Istanbula) do i od Mumbaia, (Air) Deccan do Bangalorea, Goe i Cochina, taxiji, autorikše, brodovi, čamci, noge (u patikama, papučama i bose)

Očekivanja: Svi kažu da će biti šok. Svi te plaše bolestima koje samo čekaju da te spopadnu, da ih poneseš kući kao nepoželjni personalizovani suvenir. 'Pij samo flaširanu vodu, zube peri samo flaširanom vodom! Ne diraj ništa! Ne jedi na ulici! Ne jedi ništa sveže, čak ni u restoranu! Ne jedi kravu, možda su ti servirali crknutu!'.
Neki su bili zgađeni smradom, prljavštinom, raspadanjem i ljudima koji seru na ulici.
A mi smo čekali da nas pokradu, ispipaju, izmaltretiraju i iskasape. I to je život...

Novi svet:

Izlazak sa aerodroma u Mumbaiu u 5 ujutru. Zora zagrejana na +30, gomila sveta i TAJ MIRIS. Jak, skoro guši, vlažan, 'kao miris velikog tepiha koji je bio nekad davno bio pokvašen pa nikad nije uspeo da se osuši'. Sladak miris raspadnutog. Linč bi voleo Mumbai, ako ga već ne voli.

Belci se rasipaju po taksijima, a sa njima i mi. Prvi radoznali pogledi po putevima velikog grada. Ljudi spavaju na ulicama. Tačnije, stotine ljudi spava na ulicama. Nema intime, nema privatnosti - sve se vidi. Velika tela, mala tela, ženska tela, stara i nova. Većina otkrivena. Nema skloništa - prostreš ponjavicu na trotoar (ako si srednji ulični sloj pa imaš ponjavicu), i legneš. Polovina 17 milionskog grada spava napolju. Neka od tela su već budna, svetla gore na na uličnim štandovima.

U hotelu čekamo da se soba sredi i ćaskamo sa Engleskinjom i Nemcem koji su krenuli u Gou, a Amerikanac nam predaje mapu Mumbaia. 'Serbia' se objašnjava sa 'zarez, East Europe'. Al i dalje ne verujte da su shvatili i dobili sliku. Mislim na Evropljane. Indijcima malo mašeš rukama, objasniš da baš nije ladno ko u Sibiru, spomeneš Tita, Gandija, Indiru Radić, Nehrua, Nasera i Jugoslaviju i sve kul. Bar onim starijima. Poznavanje bolivudskog panteona pomaže kod uličnih prodavaca. Shah Rukh Khanu bio rođendan i lansirao je novi film u kom pokazuje novi 6-pack, "Om Shanti Om" sa novom prepotentnom omladinkom/manekenkom Deepikom Padukone.

Kralj teretane i usput Bolivuda.

Ako ne vole Madhuri Dixit (koja se vratila posle sabathicala od 5 godina), vole Preety Zintu. Ili Kareenu Kapoor. Ili Rani Mukherjee. A mi, nesvrstane budaletine kakve jesmo, volimo ih sve. Amitabh Bachchan reklamira Parker pens i odeću. Shah Rukh sve, od slatkiša do Hyundaia, preko telefona i satelit risivera. I naravno, Pepsi.

Lepote Indije.

Vrtimo se oko Gate of India (kuda su Englezi napokon otišli),

usput vrtim priče iz Lonely Planeta. Bolivudski lovci na statiste-belce ordiniraju ovde. Uzmite me, vapim, oću da budem na setu ceo dan za bednu nadnicu, samo da vidim kako to izgleda... No such luck, nema nikog da vidi kako sam zainteresovana. Prekoputa Gate of India je luksuzni hotel Taj Mahal, kog je izgradio Parsi (Persijanac, Iranac) kojem su zabranili da uđe u hotel 'jer nije beo'.

Kad ti seru, ti hotel sagradi.

Vozimo se gradskim brodskim prevozom do Elephante islanda da vidimo Shivu sa 3 lica (Kreator, Unišititelj, ono između) iz 4 tog veka. To je bio prvi od dva uopšte hrama u koje smo ušli u Indiji.

Primenjena arheogija. Ovde se opasno kopalo.

Troglavi Bog lepotan uz jednoglavu prolaznicu.

Na Elephante ostve se nalaze hramovi isklesani u kamenu u pećinama, i gomila pasa i majmuna lutalica. Majmune smo upoznali tako što je jedan drugar prišao koleginici turistkinji i zarežao na nju, a ona je vrisnula i bacila kuvani kuruz koji je jela. Majmun ga je pokupio. Tako se to radi.

Domaćini.

U međuvremenu smo živeli u blizini Colaba ulice, koja je turistički univerzum Mumbaia. Mumbai je bivši Bombaj. E, to je pravo mesto za stereotipe. Belci, studenti i penzioneri, obučeni po turističkoj indijskoj modi. To se prodaje na tezgama i u indie shopovima po ostatku sveta. Krpasto, šareno. Tu žive napadni prosjaci. 6 godišnjakinja koja mi se okači na ruku, gleda me velikim okama (liče na oči njene vršnjakinje, moje domaće nećake) i kaže mi 'aj džast vant to baj sam rajs'). Njena majka je pre par minuta već izmaltretirala mog sapatnika na isti fazon i dao je pare. Ja sam kul dok me ona prati u stopu i cvili, samo malo vrištim i pokazujem na njega, 'aj don hev eni mani, he daz!'. I stvarno nemam. I žao mi je. Al to nije prava, već turistička sirotinja. I mala će i za par godina biti nemoguća. I nemojte misliti da serem. Ne možete pomoći na taj način. Dala sam dovoljno napojnica i dobrotvornih priloga u kutije, vrlo verovatno više nego gomila zapadnih turista. I ponovo, nemojte misliti da serem. Dutch treat i škrtost su omiljeni mode onih koji imaju. I jebale ih filozofije i knjige multimilionera govnara. Ko god ne daje, jadan je. A Evropljani jebu kevu kako su škrti... pre zapadni nego budale. Al to je samo moje mišljenje. Al ponašaju se stvarno, stvarno, jako loše kad su turisti. Jako jadno. Moje mišljenje, again.

Nalazimo savršen turistički bar, kafe Leopold. Pijemo sva domaća piva (Kingfisher, Cobra, London something), jedemo NEljutu hranu. Jer prva 3 dana smo shvatili da Indijci vole ljuto. Ali i moj sapatnik voli ljuto. Feferon, dva, tri... to voli. Ali njihovo ljuto za doručak, ručak i večeru je nešto novo. Bljuj vatro iz svih mojih otvora! Ok, Malai Kofta je ljuta, gasiću pirinčem sa povrćem. Ajaja, puerto rrriiikooo, pirinač je ljući od jela!

(Sad ide deo sa čestim poklonjenjima WC šolji, uz suze radosnice)

Btw, u Indiji su pušači prokleti. Samo u barovima i kod kuće. Imaju domaći Classic isti kao naš. Isti lettering. Toplo je i vlažno. Topiš se kao obična sveća.

I za kraj, prvo jutro u Mumbaiu, oko 6, pored nas su prošetale 3 svete krave, na sred ulice. Izgledale su vanzemaljski. A bile su obične krave u saobraćaju.

Disclaimer: Ma koliko da mrzim nastavke, morat ćemo tako. Do petka će biti gotovo.

Sledeći deo - Bengalore, melting pot silikonska dolina sa početnom Novom godinom - Diwalijem i skoro pa zakasnili na let, Goa.

5ti dan

2007-11-07T07:46:00.000+02:00

Na odmoru u Indiji. 3 dana u Mumbaiu, 3 visoko topla, vlazna i lepljiva dana na ulicama ogromnog grada. Ceo dan mokra koza, kosa, znoj, antiseptika u upotrebi. Nervni slomovi na svakih 45 minuta, zbog pregrevanja. Svaki obrok ljut. Pijem Malarone i trazim komarce, nema...
Slatki miris memle i raspadanja. Hiljade ljudi spava na ulicama. Bez skrovista. Samo se pokriju ili ne. Tela leze na plocnicima. Posto sam imala privilegiju da dve puta prolazim kroz zoru u gradu, proucavala sam poze spavaca. Niko ne spava na stomaku. To je rezervisano za gradjane.
To je beda. A sjaj, monumentalne gradjevine, sjasteci bioskopi, boje sarija, buka trubecih saobracaja, niko ne staje, samo trube, a ti kao lovina pretrcavas ulice i bulevare, Bolivud u istom gradu gde i ja, drvece sa aeralnim korenjem, sve raste i buja i osvaja prostor, 3-D Shiva iz 4tog veka na Elefante ostrvima, indijsko Kingfisher pivo, bosonogi recepcionari i onesvescivanje u 9 uvece, spasonosni pokrov sna koji stiti sva cula, odavno presla sve granice boli u obicnom danu u ogromnom gradu-organizmu.
Toliko je lepo/toliko je ruzno da mi treba anestezija.
Ruzno i lepo su ista stvar, mislim ja sebi, u safe havenu u Bangaloru, kod ljubaznih domacina.

Detached

2007-10-23T11:12:00.001+02:00

Strast.

Bez strasti, sve je bljutavo.

Moja strast su fizičko vaspitanje, knjige i jabuke.

Fizičko u smislu šetnje, kada misli prosto padaju na pamet, a ne primećujete ni zgrade ni drveta. Ujednačen tempo, neko peva u ušima, a telo radi kao dobro podmazan mehanizam. Perpetuum mobile.

Fizičko u smislu znojenja u kontrolisanim uslovima. Kada iznenadite sebe onim što možete da uradite. Samo zamislite, sve je u glavi.

Fizičko u smislu vode. Znojenje u sauni, tuševi, bazeni i ostalo. Šta će ti ljudi ako imaš more?

Knjige, jedino sredstvo koje 200 kilometara pretvara u 5 minuta. Počela da volim usamljeno drndanje u autobusu. Prvi put dignem pogled na polovini puta, obavestim se o udaljenosti i nastavim. Kad je kraj puta, otprilike je i kraj knjige. Da, ja čitam 400-500 strana za 3 sata. Bez preskakanja. Al to je strast.

Jabuke, jedina stvar zbog koje volim jesen. Letnji šareni vodenasti plodovi me ne rade.
Prave jabuke se stvore na jesen. Taj hrskavi krc pun ukusa. Gajbe zlatnog delišesa i običnog crvenog delišesa.

Moje manje i nezdrave strasti su pivo, pisanje i cigare. Ne tim redosledom. Planiram odustajanje od sve 3, zarad zdravlja.

Koje su vaše?

Tifus i suši vrebaju iz potaje

2007-10-20T12:36:00.000+02:00

Bless me father for I have sinned
It's been 31 yrs from my last confession...
jela sam suši ponovo.
Teško je odupreti se iskušenju
kad si stešnjen između 2 japanska restorana
u komšiluku.
Zašto me toliko privlači ta hrana?
Dekadentno je jednostavna.
Oblici i boje prijaju oku.
Ukus magično osvežava.
Te tajanstvene ribe
iz čudnih mora.
Alge koje savršeno klize.
Proklet da si, marinirani đumbiru,
zbog tebe ne spavam.
Ponekad mislim da su Japanci
morskog porekla.
Ko država sirena
i sirenaca.
Vanzemljaci.
Drugačije ne mogu da ih objasnim.
Juče sam osetila ukus
wasabija na nepcu
bez razloga.
Pojavio se sam od sebe.
I sad tripujem da je ostatak sveta
previše lišen, skoro obogaljen
u svom poimanju lepog
i ukusnog.
Stila i smisla.

Pre toga, leva ruka je htela
da mi otpadne od kubnog centimetra
mrtvih tifusa.
Podsetila me je na smrt i bolest.
Natekla je, bila je veće od desne.
Sledeće jutro je sve nestalo.
Kao rukom odnešeno.
Vreme čuda.

Možda je suši pomogao?

Indian Superman Part 2

2007-10-16T21:10:00.001+02:00

Pauk i pčelica idu na zumovanje

2007-10-15T20:10:00.000+02:00

Prvo je bio samo poziv i olako prihvatanje.
Onda je mirovalo.
U poslednjih mesec dana se zahuktalo.
Intervjuisali neke ljude i kupili "Lonely Planet".
Izvadili vize i otišli u Institut za zaštitu zdravlja Srbije gde nam je fina doktorka ispričala puno zanimljivih stvari i dala nam fotokopirane strane sa HEMIOPROFILAKSA MALARIJE naslovom.
Naručili specijalne pederuše za uz kožu.
Kupili fensi Delsey Insect torbe. Njegova je crna, moja je benzin plava.
Saznali da je GlaxoSmithKline Malarone preskup za naša tranziciona dupeta i da košta ko jedan povratni lokalni let koji planiramo.
Ili kao jedna od torbi, al one će da se isplate.
Usput sam dala treći otkaz ove godine. Hej, a moj jadni godišnji odmor, jebemmumonsune i karakondžule, pa se ne ide preko leta?
Moj dragi me vodi na romantično pelcovanje protiv tifusa u toku nedelje. Trep-trep.
I kod zubarke, sutra.
(jel mogu sa žvalama kod zubarke? Izašle su mi odmah posle trećeg otkaza. Stres, šta li je. Nekad laskam sebi da sam kao osetljivi arapski konj kojem amovi ne prijaju)
Oh, u međuvremenu sam prvi put bila u Đu Đu-u, japansko-korejskom restoranu u komšiluku, i otkrila da suši, sašimi i tempuru sa salaticom od algi mogu da jedem svaki dan. Radosno. Zašto Vojvođani fanatično vole morsku ribu? Ili bar neki... mislim, moja mama i ja.
Sašimi - zakon. Suši, onako. Sake - nisam oduševljena, a mislila da ću biti.

I... odo ja u Indiju. Sad, za 2 nedelje.

Ako hoćete neke poklone, pišite. Na listi imam
1. bindu (tačkicu za na čelo)
2. lulu
3. pivo
4. ukrasnu figuricu slona

Već sam malo razočarana. Jedini način da posetim Bollywood je da statiram u filmu. To može, jer sam bela, al se radi ceo dan. Hm...

Pranam!

Savijanje prostora i vremena

2007-10-13T11:12:00.000+02:00

Stignu u kuću 2 DVD-ja sa američkom serijom "Heroes" iz 2006.
Ne budemo lenji, bacimo oko. Pogledaćemo samo pilot.
Prvo veče pogledamo 5 epizoda. Pogledali bismo mi još al bilo kasno. Spavati, raditi ujutru. Sledeće veče 3. Zatim 4, za vikend ostatak (8).
I tako smo skrcali prvu sezonu, sa sve "premotavanjima" kada jedan od dva člana komisije zaspe i preskoči neke scene.
Serija je o običnim ljudima koji otkrivaju da superherojske moći koje su nastale genetskim mutacijama. Tako ima lik koji leti, lik koji čita misli, lik koji briše pamćenje, cica koja se spontano regeneriše, lik koji prolazi kroz zidove, lik koji slika budućnost u strip tehnici...

...lik koji je nevidljiv, lik koji je empata (pa ima sve te moći), devojčica koja je lokator ljudi, dečko koji priča sa mašinama/kompjuterima, cica koja menja fizionomije...
To nije sve odjednom, nego se novi heroji pojavljuju u novim epizodama, tako da na kraju dobiješ interesantan bućkuriš dragih likova.
Pored heroja, tu postoji i tajna kompanija koja ih lovi i proučava, kao i ubica koji ih ubija.
Postoji i genetičar iz Indije koji nastavlja tatin genetičarski posao (tata ih je prvi provalio), kao i najbolji lik u celoj seriji, Japanac koji manipuliše prostorom i vremenom.
Nije se teško poistovetiti sa njim, kada u pilot epizodi zaustavi kazaljku na satu i iskoči iz bezličnog kjubikla neke ogromne tokijske kompanije uz uzvik "Uspeo sam!!!".
Pola serijala Japanac priča/vriska na japanskom, što je super, jer su titlovi potpuno stripovski poređani u slici. I odma se teleportuje u Nju Jork i nastavi da juri svoju herojsku sudbinu. Jer treba spasiti svet!

"Save the cheerleader. Save the world."

Moto serije, koji Japanac (ime HIRO NAKAMURA u seriji) izgovara kada iz budućnosti dođe u prošlost, tj. našu sadašnjost. Hm, ima dosta te petljavine sa mogućim stvarnostima, što je uvek super.

Izađimo iz serije. Naravno da sam ih sve malo pretažila. Japanac je glumac Masi Oka i prilično je atipičan lik.

Date of Birth
27 December 1974, Tokyo, Japan

Birth Name
Masayori Oka

Height
5' 6½" (1.69 m)

Trivia
Graduated in 1997 from Brown University with degrees in mathematics and computer science and a minor in theatre arts.

He has a 180 plus IQ.

When he was 12, he was on the cover of the August 31, 1987 issue of Time magazine titled "Those Asian-American Whiz Kids".

In an interview with TV Guide's Michael Ausiello, he said that as of November 2006, he still works one or two days a week as a CGI artist for George Lucas's special effects company Industrial Light & Magic (at which Oka worked on the effects for such films as Pirates of the Caribbean: Dead Man's Chest (2006), War of the Worlds (2005), the three most recent Star Wars movies, and The Perfect Storm (2000)). He also still drives his old car, a 2000 Honda Accord.

Speaks fluent Japanese.

One of his hobbies is Kendo (Japanese sword fighting).

At age six, he moved to Los Angeles, California, USA, where he still resides.

Personal Quotes

You know, I've actually been very good about not going on the Internet, I only look at things that my publicist and my friends send me, although I did see this one thing that my publicist sent me, I went online and it said, "oh my god, Hiro Nakamura, I love him so much. I want to make him my pet. I want to lock him up, talk to him, kiss him, I want to make him literally my pet." You know what, as long as they feed me, I'm all for it.

(How becoming famous affected how people treat him) They treat me nicer. They don't say, "Yo, Asian dude." They say, "Hi Masi. We love your show."

(on being out in public): It is a great thing to have fans come up to you and say, 'Oh my God. We love your show. What is going to happen now?' Especially with the hiatus. It is pretty cool to go out, meet your fans and feel their passion for the show as we have for the show, as well. There was a guy walking by with a cell phone, he noticed me and turned his head and opened his mouth and dropped his cell phone, which I thought was a cool thing, because I had the power of a hot woman at that moment. I have had girls come up, hug me and kiss me and run away. I am like, 'Wow, don't run away.' It has been surreal. Last year at this time, I could be walking in to a Starbucks and people wouldn't look at me. Now I have to be well-groomed because people want to take pictures.

On why his mother chooses to stay in Japan rather than accompany him to the Emmy Awards: My mom is actually very superstitious. She tells me every time she's in Japan, she gets good news, like 'I got nominated for a Golden Globe,' or 'I got nominated for an Emmy.' Anytime she's in the states, she gets bad news, like, 'I want to be an actor.'

Duhovit!!!

Nazad u seriju.

Juče uveče smo spremili vino, pivo, inćune usoljeno obmotane oko kaparčića, marinirane kukuruzčiće, masline punjene bademom i purpur hleb, i častili se sa tri epizode novog serijala "Heroesa". Poslednja je emitovana u ponedeljak ove nedelje.
Osećaj je kod da ti je familija svratila u kuću. Gde ste drugari, šta ima?
Pogledali smo sve 3 bez daha, sa jednom pauzom.
I zahvaljujući bezimenim svetskim entuzijastima, posle emitovanja 4te epizode u sledeći ponedeljak uveče na američkom NBC-ju, u utorak ujutru će nova epizoda biti dostupna u matrici Interneta. U utorak uveče već mogu da je gledam.
Pravo savijanje prostora i vremena.

Sad mi pade na pamet - da li da se mučim sa jednom epizodom at the time, ili da sačekam da se nakupi za "Hiro večeri", pa da gledam uredno sakupljenu prošlost? Da li ću imati strpljenja da ne zavirim u budućnost?

Kako sam ispušila za ručak

2007-10-02T18:50:00.001+02:00

Potpisala sam ugovor o radu.
na neko vreme. na jednu platu.
Ugovor o radu samo firmu štiti
al radnik od plate može pivo piti...

živeli!
kapitalizmi, socijalizmi,
tranzicije, imigracije
i sve ostale devijacije.

moja firma je daleko
nema jelo da se kupi
al imamo telefone!
naručili mućkalice,
pomfrite i makarone.

Došo čile, za sat dva,
pomfrit pono nije,
rekli mu nisu -

nije mu žao,
do njega nije,
dal se negde u kesi krije?

kurac. nema, ni na računu.
seko, ti izedi ćunu.

popi kafu, zapali cigar -
i smisli reklamu ko 'to, tigar!'
tu je šef da te čuje i shvati
a najradije bi te poslao gaće prati.

rabota u kojoj su ovake poetese
nesumnjivo fantastične

kraj.

Pouka - ćuti i nosi goulash sa sobom.

Ponedeljak veče. Šta ja to radim pored šporeta, posle aerobika?

2007-10-01T21:19:00.000+02:00

Kuvam. Dolaze hladni dani, osećam u koskama. A i 2 sramotna pekarska produkta koja su zadovoljavala moje energetske potrebe danas spadaju u domen daleke, nepriznate prošlosti. Glad. Čista glad.

(nosiće se ćasica sa kuvanim na poso)

Prvi plan je bio rizi-bizi. Ima se i rizija i bizija na lageru, čak sam kupila i podravkine kockice za simulaciju pileće juhe u kojoj će se rizi i bizi savršeno spojiti.

A usput mi se jelo meso. Pa sam pitala mesara za meso od kojeg se prave kockice za hm, goulash recimo. I kupila parče svinjine noge.

Ko poručeno, iskočio mi Kotanyi dodatak u kesici za hm, goulash recimo, na nekom sniženju. I ima i recept na poleđini!

Povedena receptom, iako već imam grešku u koracima - u korpi se ne baškari telić već svinjica - provodim nekoliko dubokih kontemplirajućih minuta nad cenama i rokovima trajanja 3 vrsta paradajz pirea. I'll give zou a hint: Traju 2 godine. A proizvedeni su 2005, 2006, 2007. U Bosni, Sremu i Beogradu. Kome verovati, jebote? E, a i suva materija nije ista na sva 3. Al sva 3 su bez konzervansa. Šatro.

Na kasi kontam da nisam kupila vino - iako piše na receptu - al ako kupim vino, popiću ga dok kuvam. A to mi ne treba.

Snage sam imala samo za gulaš. Pilala sam svinju tupim nožem mnogo duže nego što sam mogla da zamislim, dok mi se luk, koji je dostigao zlatnožutu boju, po receptu, ladio i lepio u tavi. Onda sam burlala po ormariću sa začinima, otvarala brašno umotano u kesu i zatvoreno gumicom da mi se ne legu leptiri u njemu, kao što običavaju, merila pola kesice Kotanyi začina (super, ima za još jednom! sranje, ima za još jednom!), sipavala vodu i shvatila da me do jaja mrzi da seckam još luka, otvaram grašak i drkam se sa pirinčem, što je neophodno za jebeni rizi-bizi.

Alternative - testo!

(nema testa! Ima špagete, ali kako to)

Skuvala sam taranu u podravkinoj pilećoj juhici. Deluje demonski.
Gulaš se i dalje krčka. Ne verujem mu.

Trampim 1,5 kesicu krpica za supu, 1 vanilin šećer i 10 tegli kolekcionarskog pekmeza, u savršeno očuvanom stanju, hibernirali u Elektrolux fridžu, za pametan i svrishodan savet/pomoć/vođstvo u održavanju ekvilibrijuma domaćinstva.

(ubaciću i kesu zimskih dokolenica i grilonki i drugu kesu punu letnjih stvari, očuvanih. Uglavnom su modni krikovi, al me vezuju uspomene)

Ubaciću i knjige, ulaznice, flajere, rokovnike sa prošlih poslova, cde, dvdje, ovaj blog, nekoliko simpatičnih advertajzing poslova sa onako ljudima i jedan skori rođendan sa kojeg pamtim jedino rupe u pamćenju.

Any volunteers?

Organizam u Kući Reči

2007-09-11T18:50:00.000+02:00

Fina teta mi se smeši za dugim pultom punim štampanih materijala.

- Dobar dan! Pravo da Vam kažem, ja sam došetala sa ulice jer me interesuje koje jezike predajete ovde?
- Koji Vas interesuje?
- Mađarski.
- Oooo, to nemamo... Imamo engleski, francuski, nemački, španski, italijanski... baš ni jedan Vas ne interesuje?
Odmahujem glavom.
- Mene interesuju ti malo egzotičniji...
- A, te egzotičnije svi znaju, pa ih ne predajemo, he. A koji biste jezik još učili?
- Turski? (a istovremeno se mašta i o finskom i južnokorejskom)
- Jao, pa to je DIVNO! Ne znam gde ćete to naći...
- Hvala, doviđenja.
- Doviđenja i želim Vam puno sreće!
- Hvala.

Letovanje uz Telenor prepaid

2007-09-02T13:26:00.000+03:00

24-Aug-2007 22:07:00
Kukuric me pakuje i psuje. A pored mene niksicko i kesa cigara. Ojha!

25-Aug-2007 20:05:45
Ih, tetka se kupala u moru oko 4. Lokali efes, puno je engleza. I rusa. Ruzni, crveni. Sve ostalo ok. Stalno ocekujem da me neko posalje nazad...

27-Aug-2007 08:33:58
Doruckovo sam dzem od ruze! Roze, plivaju latice po njemu. Svideo bi ti se dorucak, od svega po malo, sir, jaja, masline, svez paradajz, krastavac i lubenica. Sad idemo da se kupamo!

27-Aug-2007 15:13:03
Naucila da plivam muski! Pijem 4 piva dnevno. Jedemo ko svinjice. Slikamo se u providnim bazenima. Sreli poznanika konobara iz istanbula. Milos slika sise i gujce po plazi.

28-Aug-2007 19:03:39
Danas smo bili do komsijskog zaliva bodruma. Vise ljudi, luka, lepa gradska plaza. Cista. Pili pivo i dremali u lezaljkama. Naucila kraul, sad ga usavrsavam da bude sa glavom ispod vode. Juce smo setali do nekih vetrenjaca, starih, gumbet znaci vetrenjaca, i sreli kamilu. Ovde duva vetar svako popodne, pa je voda sveza i cista.

28-Aug-2007 21:04:23
Ronjala, ronjala i zacepile mi se uske. Danas sam polugluva kaskala za milosem po bodrumu. Stomak i dalje bijeli. Efes i dalje zmija ladan. Pozdravi od turaka!

29-Aug-2007 17:40:31
Rucali tanjir pun kiselog mleka a po obodu stoje paketici pileceg belog u tankoj kori. I turci piju tursku kafu jednom u par dana, i ne veruju da mi to stalno. I sad shvatam otkud ta pavlaka uz sarmu.

29-Aug-2007 17:45:19
41 stepen u podne, vozimo se minibusom 15 min, pivo u kaficu, pa na gradsku plazu. A pored plaze kafici, svi izbace lezaljke (besplatne). More fino, vetar pocen da duva tacno u podne, ladje se klate u zalivu. Lepo!

30-Aug-2007 08:57:37
Dorucak (jela namaz od alve!) i prvo jutarnje kupanje obavljeni! Merkamo bilijar stolove na plazi, a planiramo hamam popodne, ko ona 2 brke sa razglednice pr godine. Aaah. Mogla bih ziveti ovako!

30-Aug-2007 13:44:23
Sad izasli iz turskog kupatila. Prvo steam room, pa sauna, tus, lezanje na kamenu, pa me teta istrljala lufom, izmasirala penom, kukiju je neki brka mrsio dlacice, pa nas umotali u po 3 peskira i poslali na lezaljke. Posle toga, 40 stepeni nije toplo, a pivooo, um!

30-Aug-2007 18:04:06
Postovani korisnice, na racunu trenutno imate manje od 50 dinara. Tu smo da Vas podsetimo. Vas Telenor.

30-Aug-2007 22:24:50
Ne bi verovo. Konobar i ja igramo '4 u red'. Jel se secas? Plavi plasticni okvir, zuti i crveni zetoni? Btw, pobedio je.

SMSi koje nisam poslala: Hotel sa 3 zvezdise bi sjajan, ispred terase rasle banane. I nar i hibiskus i kaktusi i palme raznih sorti. Turci sjajni vredni likovi. Masirao me neki snagator na plazi, uljem. Usi su mi se zapusavale i otpusavale. Carter kasnio 10 h, pa smo imali dan vise. Osula sam se od sunca, iako smo se mudro krili po hladovima kafica. Aaah. Mogla bih ziveti tamo.

Kako prepoznati ljigavca?

2007-07-13T19:31:00.000+03:00

PRVA NEDELJA

1. Svi ti kažu da je ljigav, a on fin prema tebi, pa ti ubeđuješ ljude da greše...

DRUGA NEDELJA

2. Na sastancima je najpametniji. Sva njegova mišljenja dolaze direktno iz Meke svakog validnog mišljenja - njegovog ličnog životnog iskustva. Kao primere, koristi priče o svojim srednjoškolskim uspesima kao npr. naučnofantastičnan broj opravdanih izostanaka koji ga nije omeo da bez po muke bude Vukovac i redovan seks sa petnaes', iako je od tog vremena prošlo dvaput 15.

3. Sve što ti, kao direktan saradnik, predložiš, je loše ili makar sumnjivo, infantilno, budalasto i naravno, bez ikakve, čak ni najudaljene, naznake nekog smisla

4. Sve on predloži je dobro

5. Sve što šef predloži je suuuper!

6. Čita tvoja pisanija preko ramena ili kad odeš od kompa, iako je redovan primalac svakog mejla koji šalješ timu. Kritikuje ideje na kojima radiš pred drugim ljudima, iako ih još nisi završila niti si sigurna da ćeš ih slati il bacati.

7. Opominje te da mu redovno šalješ mejlove sa idejama, bez blama

8. On sam saziva redovne interne sastanke koje počinje obraćajući se drugim članovima tima, 'ej, jesi pogledao one slogane što sam ti poslao?'. Ti nisi dobila taj mejl, a među izrečenim sloganima prepoznaješ svoje stare, malo našminkane, a on se zapenio objašnjavajući tananu simboliku...

9. Šef nešto predloži, ti predložiš izmene, on napiše dugačak mejl kao odgovor na tvoje predloge, apsolutno odbacujujući sve što si predložila. Koristi buđav humor, uvlakačke argumente i upitne teze o kojima bi se dalo raspravljati, da se ima vremena. O, naravno stavi šefa na cc. Ne brini ništa, Šefe, tu sam ja da čuvam kvalitet!

11. Ne zna ni jedan posao, niti se trudi da ga nauči. Kada slučajno nauči nešto novo, onda se razmeće tim znanjem ko muška beba pišom.

12. Posle svađe očekuje da idete na ručak zajedno, da mu namestiš tezge, da pišeš sa njim i pričaš sa njim. Pogotovo da pričaš, jer NIKO DRUGI NEĆE.

TREĆA NEDELJA

Čekamo

Neću mu dati da me ljubi za rođendan, to znam.

Najpametnija od svih

2007-07-04T23:08:00.000+03:00

Nisam išla na RHCP, jer sam bila na Bijelom Dugmetu.
Ako mi je sa BG Hipodroma trebalo 3 h da stignem kući, koliko li će mi trebati sa pola puta BG-NS?
I kretenka koja je smuvala mog prvog dečka, i osudila moje srce na nepoverenje, je svršavala na Entoni Kidisa.
A ja volim jedno 2 pesme. Andr d bridž i Zefir. Više Zefir.
Reko, Zefir sigurno neće pevati.
Al svejedno sam pobegla sa posla u 3. Reko, mislim, aman.

Jel moguće da imam životno iskustvo???

O, jeah!

Bolje rekao kolega

2007-06-26T18:13:00.000+03:00

Posuđeno sa zalihe.blog.hr

Danas, kad čovjek pokušava odrediti kako je u rasponu od toga da je loše što se plaća smanjila, ali je dobro što nije silovan, mučen i zaklan, ili da li je dobro jer mu kuća nije raketirana, ali nije jer ne može platiti ijedan račun koji mu zbog nje mjesečno pristižu, osjeća se zbunjen i izgubljen. I odjednom otkriva da ne može reći kako je jer raspon onoga prema čemu se pokušava ocijeniti obuhvaća istovremeno sve što je uopće moguće da se dogodi pojedinom pripadniku ljudskog roda u cijeloj povijesti. Pokušavajući ocijeniti svoju sudbinu u usporedbi sa sudbinama bližnjih ili onim što ga je zamalo snašlo, ali je srećom izbjegnuto, svatko tko stvarno razmišlja može odgovoriti samo da ne zna odgovoriti.

Čak i banalne svakodnevne prosudbe postavljaju nepremostive teškoće. Sastali se u inozemstvu stručnjaci iste struke iz Londona, Zagreba i Beograda. Kako se sva trojica znaju već godinama, uskoro su se našli za šankom i počeli razgovarati o privatnim stvarima. "Stari moj, kako si?" Prva stvar koju su utvrdili, premda rade isti posao i jednako su uspješni, da Englez zarađuje mjesečno koliko cijela smjena istovrsnih stručnjaka u Zagrebu, a nakon toga da zagrebački stručnjak zarađuje kao cijela smjena njegovih kolega u Beogradu. "Kako možeš preživjeti sa deset maraka mjesečno?", pitali Beograđanina. "Izvrsno! Ne plaćam struju, telefon, plin, ni nikakve račune i sve mi ostaje za hranu." Nato se Zagrebčanin prisjeti da on, doduše, ima plaću od četristo maraka mjesečno, ali da čim je primi mora platiti oko petsto maraka mjesečnih računa. Englezu je prema njima dobro, ali drugoj dvojici? Kome od njih je bolje? Ili gore?

Nestali su kriteriji za prosudbu vremena, jer kad obuhvaćaju sve moguće, čovjek se više nema prema čemu odrediti. Nema više općeprihvaćenih, za sve važećih i na sve primjenjivih parametara. Možda je već i to pokazatelj da je sve zajedno loše?

Odnosi se na prošli post.

Čitajte blogove, ljudi.

Kurvanje u varikina zemlji

2007-06-17T13:48:00.000+03:00

Početak rada u ovoj vrsti posla: 15. 09. 2005.
Početna plata: 400 jura

Moja prva agencija. Za mesec i po dana uspevam da dokažem i sebi i drugima da, kao početnik, mogu da radim pro posao (bar u traženim okvirima). Udovoljavam jednoj histeričnoj ex-manekenki kojoj je klijentov dobrobit važniji od kolega. Udovoljavam direktoru koji je nezreli iskompleksirani geek. Udovoljavam jednoj femme fatal klijentkinji koja se bambusa sa svojim direktorom. Eksperimentišem sa pisanjem reklama i ne verujem da su ciljne grupe glupe ko kurac. Prvi put prezentujem klijentu koji deli zemlje na 'varikina zemlje' i 'ne-varikina zemlje'. I pored dobrih predloga, vrhunac poslovnog uspeha je kopiranje turskih reklama, po izričitom zahtevu klijenta. Za našu 'varikina zemlju'. Upaliće i ovde, kažu mudri marketari. 'Šta to radite?! Uni-šti-će-te-je!'

Početak rada u drugoj agenciji: 01. 05. 2006.
Početna plata: 600 jura

Bolja agencija, bolji ljudi za sarađivati, bolji poslovi, kako se čini.
Kako je vreme prolazilo, tako se sve nekako smanjivalo, sjebavalo i ljudi su odlazili. Ljudi sa kojima je posao imao smisla. Na njihova mesta su dolazili ljudi bez iskustva i bez ikakve volje za unapređenjem, bilo sebe, bilo okoline. Oni za male pare. Kada su svi otišli, glavni kolovođa mi je dao najveći bonus, povišicu od 60 jura (uuuuu) i obećanje svetle budućnosti uz zajednički rad i zalaganje. Ja već počela da tražim drugi posao. E, sestro, ti sjebala, a ja da popravljam? Pa da ponovo osetiš moć i porušiš sve kockice?

Početak rada u trećoj agenciji: 21. 05. 2007.
Početna plata: 600 jura, 100 više za 3 meseca

U prvoj nedelji shvatim da to nije mesto za mene. Osećala sam se kao da gubim vreme.
Pre-birokratizovano, pre-ajkulasto. Toliko mudrosera na jednom mestu, okupiti i stimulisati da ostanu! Dosadno. Sjajno za CV, loše za živce. A i tamo ljudi odlaze. Ne odlaze jedino oni koji nemaju ideju gde da odu ili rodbinske veze da im omoguće ostanak. Reko 'meni ovo ne treba'. Oni kažu 'ostani, popravićemo'. Ja kažem 'kako?'. 'Pa, premestićmo te na drugo mesto'.
Ko fikusa kojem ne paše prostorija. Pffff...

Početak rada u četvrtoj agenciji: 01.07. 2007.
Početna plata: verovatno 600 jura, 100 više za 3 meseca

Šta očekujem od novog radnog mesta?
Da se podrazumeva da moj privatni život postoji, i da počinje svakim radnim danom oko 17 h i da traje svaki vikend. Da je presudno bitan za kvalitet mog poslovnog života.
Da moje kolege ne veruju da je klijent bog, ni da su njihovi radovi nešto najgenijalnije što je ljudska rasa sposobna da proizvede. Da nema samozvanih neprikosnovnih autoriteta. Da su egoi podnošljivi za hendlovanje.
Ako ćemo da se kurvamo, ustanovimo neka pravila.
Nemam vremena da se družim, oću da radim.
Eto.

Nađi svoj okvir i naslikaj se

2007-06-09T13:13:00.000+03:00

To vam je kao što je uvek bilo.
Samouki slikar dođe u veliku radionicu za koju misli da će mu pomoći u sticanju iskustva i profesionalnosti.
Prođe par nedelja, ne daju mu da slika, već prvo pohađa beskrajne sastanke koji se bave slikanjem uopšte i tehnikama koje se koriste u toj radionici.
Slikar zna većinu tehnika slikanja, al ne priča se o tim tehnikama. Priča se o ramovima koje kupci vole. Ramovima se posvećuje velika pažnja, jer ramovi nose sliku.
Novi slikar uči o ramovima i pravi ramove, iste kao što ih svi prave.
Slikaru ne daju da slika, već ga teraju da kopira majstore iznad sebe.
Kopirane motive, u lepom dosadnom ramu, slikar pokazuje velikim kupcima.
Kupcima se sviđa ili ne sviđa.
Dodaju još motiva, smanjuju ram.
Slikaru je dosadno. Oseća da gubi vreme.
Nije ni šegrt ni majstor. Ugrožava hijerarhiju svojom nedefinisanošću.
Ne želi da pravi ramove.

Slikar intenzivno razmišlja da li da ostane u radionici i ramuje i kopira godinu dana.
Kinta kaplje, može da se bavi drugim stvarima.
Ili da spakuje štafelaj i ode drugde?

(Kolege slikari tvrde da su radionice u Beogradu jako slične, izrada ramova je postala jako bitna, a lojalnost određuje majstore. Ćuti, bar ne pereš četkice)

Najlepši momenti prošlonedeljnog detinjstva

2007-06-02T12:03:00.000+03:00

Sedim na "za sezonu tek otvorenom brodiću" kod 25. maja, fokusiram ušće Save i Dunava, oko 8 je uveče, zemunskoj tvrđavi se polako, jedno za jednim, pale svetla i pretvaraju je u božićno drvce iz Hans Kristijan Andersenovskih priča.
Između moje klupe na brodiću i drvceta se valjaju tone vode nekim finim, ustaljenim, venoznim ritmom, a talasići pružaju video podršku Tindersticksima.
Slušalice u mojim ušima su isto čudesne, u njima se digitalno zapisani električni impulsi čistom magijom pretvaraju u zvučne talase koje dalje, neki delovi mog tela prepoznaju kao lepu muziku.
Nisam sama, jer imam sve te muzičke čarobnjake u ušima.
I mogla bi tako satima.
A i pivo je samo sedamdeset dinara.

To me vraća za još 6 dana u prošlost. Sad je subota i sedim na jednom splavu i cirkam fensi koktele okružena ljudima. Mi se družimo, a patke na reci se muvaju.
Našli smo neki zajednički ritam, pa svaki put kad naručimo novi koktel, jedna sivkasto smeđa patkica i crnoglavi kicoš patak se pojave, u vidljivom delu orbitiranja oko splava. Svaki put izgubim ton stone konverzacije. Vidim samo patke, njihove dugmetolike oke, tako jasna tela iznad i blur plovkastih kožica u brzom mlaćenju ispod.

Pošto sam ja rak u horoskopu, završavam uvek u nekoj uspomeni iz detinjstva. Preparirani patak na uskoj stepenici gipsa i mamin venčani veo koji čuvamo u rerni, za još jednu partiju bačkih Indijanaca.

Priča

2007-05-30T23:27:00.000+03:00

"...I tako ja u petak ujutro idem na posao, sedim u dvajsšestici, ona nova, eksperimentalna, ljubičasta - znaš? I stižem na Trg, i ustanem na vrata da izađem i onda, ne znam šta se desilo, vozač je baš lepo stao u stanicu,izravnao je i ja nezgodno stanem na stepenicu i zalepim se na lika ispred!
...I čekam ispred ordinacije sa snimcima sa rentgena i čekićam i pauza im je u pola 4, i prime me u tri i dvajs. I uđem ja i sestra kaže, ostavite torbu ovde, pokaže mi neki čiviluk pored vrata i ja ostavim torbu i cvike za sunce na nju, odem iza paravana i tamo sednem da mi doktor čekira nogu. I tu me oni lepo previju, hm, oće gips ili neće, neće, sad je leto. A iznad paravana je mali prorez i ja vidim kako je neko ušao pa izašao. Vidim samo kosu. To su ti oni likovi što uđu, da nešto pitaju, provere ili tako nešto. I ponovo vidim tu istu kosu kako je ušla, malo se zadržala i izašla.
...I pita me "šta je bilo u torbi?" i ja krenem da nabrajam... naočari, novčanik, mobilni, USB memorija i Ajpod... i ponovim Ajpod još 3 puta. Jer nije napisao! Jer ne zna! Znaš koji je rad u Majke Jevrosime? Mašine za kucanje! I on me pita, a šta je Ajpod? Reko, multimedijalni uređaj... Aaaa, može i muziku i slike? Ima mali ekran?! Reko, da!!! I onda je, bog zna kako, napisao Ajpod. Kaže "Proizvođač?" Reko "Epl. A P P L E." I onda se setim da sam u torbi imala i taman obnovljenu šminku, korektor, puder... reko i šminka! I setim se parfema, reko i Dior! A i pasoš... I ovaj lik me pogleda, ne veruje, isto kao i ćale i ponovi isto što je ćale rekao, "I pasoš si nosila sa sobom?!" A ja, veruj mi, nisam izvadila pasoš još iz Pariza, zajedno sa slipovima i kartama i koječime.
...I vratimo se mi u stanicu, stoji njih nekoliko okupljenih oko stola, znaš kakvi su super likovi, a na klupi moja torba sa razbacanim stvarima.. I ja se odmah bacim da kopam i fale naočari, novčanik, mobilni, USB memorija i Ajpod. Ali šminka je tu!!! I Dior. Kažem ja šta fali, i oni me pitaju, onako na gomili, za Ajpod i ja im kažem... Aaaa, multimedijalni, može i muzika i slike?! I još kažu, znate, jedna naša koleginica je videla parfem, i ona ga koristi, i kaže da u Beogradu nigde ne može da se nađe!
...I preturam po torbi, i kažem, fala Bogu.
Kartu za Kemikalse nije uzeo!!!"

Disclaimer
Ovo se desilo mojoj dobroj prijateljici koja je sama platila za sve goodiese koje joj je zlotvor oteo (i NEMA pare za nove, al ja verujem da će imati uskoro) i ispričala sjajnu priču sa osmehom.

Proglašavam prvu ŽENU ZMAJICU na ovom blogu.

Rispekt od Organizma i izvin za traljavi transkript i remiks.

(I nemojte joj reći da sam ovo napisala.)

Ke pasa

2007-05-28T23:24:00.000+03:00

Nemam ništa novo.
Čekam da me ukebaju za fabrikovanje/huškanje urbanih glasača.
Čekam da se moj 'i dalje dečko al sad sam već zainteresovana za produbljivanje poznanstva' vrati iz gastarbajta da ne ni ko luda Nasta zvala da mu čujem glas, posle oficijelnog čujenja, longdistantično.
I trošila pare uludo. Pa reko je već da me voli.
Na poslu čekam da mi se vrati glas. Da mi daju da pišem. Da me ne zavlače sastancima i socijojalizovanjem do besvesti. Za 6 radnih dana sam uspela da upoznam 2+1,5 odlazećih, 2 koja dolaze da rade i da proslavim minimum 2 rođendana.
Svako malo stiže mejl, 'dotični/a doneo posluženje povodom...'
Zaustavite, silazim.
Možda sam nesocijalni ladni kučak, al mnogo mi je.

Hm, možda mogu da pišem i negde drugde sem na poslu?!
Mislim, blog.
Al ne o poslu.
Idemo u čistu fantaziju.

Ona je volela da kuva, on je voleo da jaše. Nikada se nisu upoznali.

Koučing versus astrologija - ko je zajebo? I dal je popravljivo?

Stres je lek za celulit!

Uporedni test stvarnosti. Ili test uporedne stvarnosti.

Šta su vrednosti za koje biste umrli? I da li biste umrli, da ne morate jednom?

Da li imate 1000 dinara mesečno da sponzorišete 1 psa u prihvatilištu?

Meri Smajling Šerif uči Megatrend, pa zna. I ima dijamant u očnjaku, jebote.

Da li bi je neko usvojio da je u prihvatilištu? Ja ne bi.

Slavery, freedom

2007-05-22T22:23:00.000+03:00

Posle drugog radnog dana, novi posao se čini ušminkanim, negostoljubivim, fake, glupavim, neukim, dominirajućim, blebetavim na sastancima, agresivnim u nerazumevanju, karicama na i ispod stola.
A usput svi preslatki.

Mislim se, jebite se svi.
Tri meseca ću sigurno da izdržim sa monalisa osmehom, a posle ću da vam kažem šta mislim o vama.

al možda je to zato što sam hormonalna
al možda je to što zato što je rano
al možda je to zato što je tako.

Novosti, o, novosti

2007-05-15T10:16:00.000+03:00

Saveti za poslovne razgovore koje je mudri Organizam dao (skrol down) su upalili. Bubuljice i cepajući farmerački tur su prava stvar jer rade posao i ostavljaju dobar dojam. Mlada i siromašna. Gladni mladunac. Će da grize i radi i kroz neprimetnu višemesečnu metamorfozu postane prelepa štiklasta biacha.

Regular Elajza Dulitl.

'Džast ju vejt, Henri Higins, džast ju vejt, jol bi sori bat jor tirs vil bi tulejt...'

Elem, od ponedeljka novi poso i verovatno novi zapisi na tu temu.

Još jedna novost je da sam dobila državljanstvo o kojem sam pisala na davnom blogu hr.
Znači, putovnica uskoro. Jupi!

Preživela sam davanje otkaza i Belgrade design week.

Ne sviđa mi se ni Mavija ni Movitva. Ni Tijanić (tata erteesa) ni Hrustanovićka (mama grada) ni njihova ničim izazvana megalomanija na naš račun.

Vrlo sam srećna što ću imati godinu dana razloga sreće.

A najbitnija vest, od svih, je da je Elvira, Zemunka na radu u Subotici preživela delikates sa otrovom za pacove kojim je počastio neki sjajan komšija čak i uz veštu misdijagnozu neke sjajne veterinarke, regular veterinar mengelea, posle čije stručne pomoći naš pas nije mogao da hoda i krvario je više nego što se od otrova krvari.
Puno suza. Očekivanje najgoreg. Kasna prava dijagnoza pravog veterinara. Njena četiri deteta. Šesnaest malih šapa oko nje koja leži. Mirne šapice leže oko mame. Čuvaju je. Tiho, tiho...

Naredno jutro, dvadeset šapa u stampedu po dvorištu i veseli telefonski pozivi u Beograd i Zagreb. Kamenje se kotrlja sa srca. Olakšanje i zahvalnost.

Idem u Suboticu sada.

Opaučena

2007-05-07T22:04:00.000+03:00

Vizualizovala sam velike planove. Ponedeljak posle posla mi se činio ko pozlaćen ram oko plazme jarkih boja na kojoj se prikazuju sledeće scene

a) ulazim u stan, ali prvo ne prilazim frižideru, sem da bacim spanać koji sam tako dobro skuvala da sam bljuvala zeleno juče uveče, ta prva scena je 'ja ulazim prepuna radnog optimizma u stan koji me prosto vabi da ga očistim'...

b) vitlam usisivačem ko da sam rođena tako, muziciramo zajedno, brum i ja

c) briskam prašinu, rasterujem grinje, mace i kotrljaljuće grmove iz uglova stana, ostavljam iza sebe trag antiseptičnih i antistatičnih plavih cvetova, paukove ne diram iz sentimentalnih razloga.

d) kratki kadrovi - ruka u lavabou, ruka u kadi, ruka u šolji, Politika na ogledalu = kupatilo se sija

e) onda, tako vesela i zagrejana radim olimpijsku turu trbušnjaka i svega ostalog što mi padne na pamet.

f) zasluženo prilazim frižideru i niblujem jagodice koje me čine presrećnom, blistavom i zdravom.

g) Onda još malo pozitivnih misli, pene u kadi, italijanskih antirid testera koji se razvlače pored kompa nedeljama i veoma zasluženi odmor. Bujili pajili, lepotice vrednice!

Ha, prvo sam spremila špagete koje se razvlače po fridžu od subote, onda sam telefonirala, onda sam čitala blogove i izbedačila se, jer moji ljudi više nisu tu. Pa sam malo prilegla, al sam i dalje mislila da ću da 'vitlam i briskam'. Ležeći u sumraku, vizualizovala sam sebe kako koprcam u aerobičnim vežbama po neusisanom podu i kako se oblažem slojem ko šnicla pred pohovanje.
Ta nemila slika me odvela do vizije 'parcijalnog spremanja'. Večeras 'Politika + ruka', sutra 'brum + gaće u poslednjoj upotrebi'. A u kupatilu nema mesta za vežbu, pa sutra trbušnjaci.

Al, sad dok sam pisala post, osetih da me boli desna nadlaktica. Biće da sam je istegla dok sam se presvlačila i zamišljala kako ću da vežbam.

Odustajem i od kupatila, kasno je. Stavila sam vodu za kafu, al me mrzelo da je pijem, pa sam skuvala čaj.

(baš me interesuje šta ću jesti umesto jagoda i šta ću smisliti umesto masaže grudi ladnom vodom iz tuša, što sam planirala kao novu praksu)

Pauče (mali pauk) u opanci, mlogo mi nedostaješ, bre.

Pahulja

2007-05-06T11:53:00.000+03:00

"Ništauživotučovjekanemožeusrećitiosimljubavi...ninjeg
oviromaniniputovanja...jakosamusamljen...kadbihvamreka
odabihdokrajaživotaželioostatiovdjeuovomegradukrajvasšto
bistemiodgovorili?"

475

"Okrenuo sam se Fazilu jer više nisam mogao gledati u lijepe oči njegove žene te ga pitao je li smislio rečenicu koju bih mogao staviti u svoj roman smešten u Karsu, ako ga jednog dana napišem. Šta bi htio poručiti mojim čitaocima?
"Ništa", odgovorio mi je odlučnim glasom.
Vidjevši da sam se razočarao, predomislio se. "Mislio sam nešto, ali ne znam, možda vam se neće svidjeti...", reče. "Ako napišete roman koji se događa u Karsu i ako u njega stavite i mene, vašim bih čitaocima htio poručiti da ne povjeruju ni u jednu riječ koja bude govorila o meni ili o nama koji ovdje živimo. Niko ko živi daleko od nas ne može nas razumjeti."
"Pa ionako niko ne bi vjerovao takvom romanu."
"A ne, povjerovali bi, sigurno bi povjerovali", zajapuri se Fazil. "Da bi sebe mogli smatrati pametnim, nadmoćnim i humanim, nas će pokušati doživjeti kao smiješne i simpatične; čak će sami sebe uvjeravati da nas razumiju i vole. Ali ako negdje stavite ove moje riječi, možda će ostaviti mjesta za sumnju."
Obećao sam to učiniti."

482

Orhan Pamuk
SNIJEG

Slepo lepo

2007-05-04T19:54:00.000+03:00

Sami nismo sposobni da vidimo lepotu, a samim tim ni da je zapamtimo. Brzo se navikavamo i prihvatamo oblike i boje zdravo za gotovo. A kada pogledamo slike koje je pažljiviji drugi napravio, vidimo da smo sve vreme bili okruženi lepim. Al ga nismo videli dok je bilo oko nas. Ili i nije bilo lepo, nego ga je gledanje kroz druge oči učinilo takvim.

Dve mačke hoće da se maze, krotko prilaze i udvorički se rastežu. Miris hrane je svuda oko nas. Treća mačka, mače, munjevito diže prednje šape i posle uspešne odbrane ostaje u nakrivljenom dvonožnom napetom obliku. I u tom slučajnom evolutivnom skoku u istanbulskom sokaku, ona je manje čovek, a više mačka od koleginica.

Podne je i pada kiša. Sedim iza Sultanovog mesta za vreme svečane ceremonije. Iznešen je zlatan presto optočen rubinima i smaragdima. Obezbeđenje budno nadgleda uzvišene goste dok se klanjaju zajedno sa pokvašenim granama palmi. Liče na polegle lale, puna ih je bašta. Gomila evropskih, američkih i azijskih turista u istim providnim kabanicama prolazi preko te slike uz šuškanje. Gaze lale u odurnim sportskim-čičak-sa dve trakice- sandalama ispod kojih su obuli čarape.
Pobite ih, sve, naređujem pogledom.
Sevaju jatagani. I beonjače.
Tiho, tiho...

Šaljem ekipicu Tajne policije da mi donese glavu izumitelja bezbožnih sandala.

Moskva torta

2007-04-27T22:13:00.000+03:00

Vreme pripreme: 2,5 h

Kore:

Katarina Aleksandrovna, moskovski dodž dođoš. Po ruskom pps-u (principijelna, plemenita, skromna). Deli sobu u domu leta gospodnjeg iljadudevetstotinapedesetisedmekodajejučebilo sa još dve devojke. Želi da studira tehnologiju, a vredno i samopregorno radi u fabričkom pogonu.

Ljudimila Jebemliga, -II-, cimerka. Po ruskom ppps-u (pare, partijanje, perspektivna svadba). Najlepša pekarska radnica, a pravi se da studira (da bi ulovila pravog Moskovljanina). Sjajan manipulator.

Treća, -II-, -II-. Po ruskom ps-u (prava sreća je u nalaženju pripadnika svog, radničkog staleža i svetla kreditna budućnost). Stidljiva pripadnica. Simpa paorka.

Fil:

20 godina prijateljstva i samoupravljanja u jednom rezu, 4 muškarca i 4 dece (ovih 8 nenormalno raspoređeno po korama). Mnogo humora i alkohola, parcijalno plakanje. Malo podočnjaka i razočarenja iz samovara. Jedan radnički princ. Jedna filmska tuča. Roštiljanje sa velikim R. Prijateljstvo i ljubav rađaju hepiend i nadu.

Ukrasiti:

Zamišljanjem pink Moskve od pre 30 godina i zamišljenog former presidenta Ronalda Regana prilikom drugog ili trećeg gledanja. Nancy, I tell you, those Russians are wonderful! Let's give them an Academy Award!

Uz ovu poslasticu preporučujemo šampanjac, votku ili makedonsko vino.

Nazdarovlje!

I za kraj...

Pouka koja proizilazi iz naziva torte, a čiji smisao je neočekivan i skriven u poslednjem, trećem satu pripreme, je vrlo primenjiva na sve gradove i sva vremena. Use it well.

Moskva slezam ne verit

2007-04-26T20:57:00.000+02:00

(Samoorganizujuća akcija Organizma)

Nadala sam se da me prijatelj s kojim sam se dogovarala za viđenje to veče ne nazove.
Nisam ni ja zvala, ni slala smsova. Nekako se sve nadžidžilo i prepunilo me ko pijano sipanu čašicu rakije. Ljuta Lukić. Previše svega, a ništa se ne dešava.
Samo me nemoj zvati.
Ako nazoveš, neću biti krpica.
Reći ću, e, ne mogu večeras.
U jednoj od karica :) lanca supermarketa sam obilazila dobra i ništa mi se nije jelo. Al mi se pilo crno vino.

Suđe, prljavo. Odeća, pobacana. Krevet, nespremljen od jutra.

Ja u nečemu što možemo nazvati foteljom, ušuškana plavim ćebićem, cigare, vino, đus, pepeljara, daljinski.

DVD specijalan jer sadrži moju jedinu želju sa bezobrazno ogromnog spiska jednog profi narezivača.

"Moskva suzama ne veruje"

Taj film me čeka od devedesprve, kada sam ga prvi put pogledala i zaljubila se u nj na čudnim časovima ruskog jezika u srednjoj školi. I od pre par godina, kada je narezan i kada sam pokušala da ga gledam, pa sam zaspala u 'lošem delu'. Prvom od 2,5 sata.

Prvi (jedini?!) ruski Oskarovac iz 1980.
Regan ga je gledao više puta da bi razumeo 'rusku dušu'.
Il gledo ruske sise, mislim se ja, posle scenografije tuširajućih radnica u pekari.

Ako niste gledali, taj film je pitka drama/komedija, vrlo moderno izrežirana i montirana. Ima ta 2,5 sata trajanja i 2,5 glavne junakinje, kao i emociju "Nije lako sa muškarcima" kad Milenu Dravić vozaju 3 ćerke i Ljubiša Samardžić.

Moderan, optimističan. A usput uopšte ne naivan. I smešan do jaja!
Jako drag.

Elem, popila vino, pogledala film, lego mi, onako, duševno.
Slala smsove, ostala bez cigara, otišla do dragstora.
Kupila gastronomske novine "Debeli ali srećni"
featuring receipes

"Marsovske palačinke"
"Musaka za udaju"
"Maneken iz rerne"

...

.

Jel gledao neko 'Moskvu' il da prepričavam?

A INAČE, SVE 5!

2007-04-20T21:00:00.000+02:00

Subject: Fw: Protest pojedinca - Cokoladne bananice - Svaka mu cast i posalji dalje!!!

P.S. Ovo je vrsta gradjanskog protesta.. pravno ne mozete nista ..
vec sam se raspitao . emailovi su vam javno ostavljeni na sajtu .

NO PASARAN

Posle 3 mejla ove sadrzine, prvi put sam se izrazila.

mailed-by gmail.com

"mali problem mi je sto se ne radi o Skupstini, ratnim zlocincima, onom jebenom parkiccu ili necem stotom. Mislim, stvarno, jebe mi se dal se smoki zove smoki ili se pelinkovac zove gorki list."

Elem, super je sto je lik podigao glas protiv menjanja imena slatkisa.
Aman, What The Fuck? Jel to stvarno najvise sto mozemo?
Prvi korak ka...? Nadmudrili smo multimilionera SOKO STARKa?

Call me what you want, as long as you call me.

Mislim... stvarno... jel ti bitno da se to zove tako a ne znas aktuelno ime glavne ulice u gradu, jer se menja svako malo?

Sta je bitnije?

Prolećna priča

2007-04-20T19:14:00.001+02:00

Došlo je proleće, miriše cveće...
...mirišu i ljudi.

Pošto sam visoko netolerantna životno trenutno, želim da se osvrnem na pojavu koju nećete naći u meteorološkim izveštajima domaćih medija.

Lepo vreme - visoke temperature - smrad u prevozu.

Da se razumemo, Beograd nije najmirišljaviji grad na svetu. Na putu prema poslu/gradu ne osetim miris zelenog niti mi behar uleće u kosu. Moj Beograd smrdi na izduvne gasove i prljavštinu. Lipe još nisu uskočile. (officer down, officer Lipa, come in! It's an emergency! Repeat...)

Tako da mi nos nije posebno osetljiv. Ali danas sam, uobičajeno, ušla u uobičajen gradski prevoz i umrla.

Živote moj, dva put san umraaa...

Smrdela su 2 muškarca i 1 žena. Oko mene. Jasno sam razlikovala pojedinačne smradove. Stariji muškarac (50ish) trenerka, patike, miris slatke kolonjske i užeglog znoja. Perut. Mlađi muškarac (20te) farmerice, sluške u ušima, miris truleži u kombinaciji sa odstojalim. Žena (40-50) građanski obučena, mirisala na kontejner.

U takvim situacijama dišem na usta. I malko razmišljam. Setim se priče jedne drage starije osobe koja često spomene smrad naroda u prevozu. Mislila sam da preteruje.
Now I'm a believer.

Razmišljam, pička vam materina. Nemate para za najjeftiniji sapun i šampon? Ne verujem. Vidim kako ste obučeni, kakvi su vam cvikeri za sunce i kako imate dnevne novine u rukama. Nemate toplu vodu? Ne verujem ni to. Popili ste jebenu kafu jutros. Bez toga ne može. Živite u najvećoj stambenoj oblasti prestonice, u smrdljivim podrumima Suterenske Kraljevine? I ja sam ponekad, višemesečno. I njuškala sam se ko ludak i provetravala odeću i terala ljude da me mirišu. I bacala odeću koja je podlegla pritisku. O, i tuširala se ladnom vodom. Više puta u karijeri. Ima i varijanta sa mokrim peškirom i varijanta sa alkoholom. Ako astronauti mogu, što ne bismo i mi?

Nisu čak ni zanemoćali, stari, bolesni.
Viđam i takve, i uglavnom ne smrde. Oni koji smrde, smrde drugačije.

Kakvi su vam mozgovi, ako tako održavate tela?

Ne znam. Kako onda da se ljutim na reklame sa ulošcima, praškovima, sredstvima za održavanje kuće?

Dajte sve nacrtano. Dajte legendu za uloške. Prašak je dobar, od njega naša odeća miriše.

Jel moguće da su bezimeni marketing wizovi u pravu? Da je opšti/prosečni nivo taj? Da smo mi malobrojni živeli pod staklenim zvonom, a da se većina kupa o Uštapu?
I oni su ljudi? I ovo je zemlja?

Srednji vek u Srbiji.

I tako je hučila i bučila i mračila... i onda je otišla po pivo.

Laku noć, deco. Odo da ribam kuću da miriše ko pravo proleće.

Par saveta

2007-04-16T17:19:00.000+02:00

'za kad idete na razgovor za posao':

- Idite da se šišate u 'sweet afteru', danu posle frizerkinog rođendana, da biste sami izjednačavali zulufe makazama za sečenje papira.

- Presvucite se.

- Farbajte se Garnijerrrom da bi vam jedna strana glave bila tamnija od druge. Gospodin Marić/Jović to sigurno nije probao. Topla preporuka.

- Presvucite se.

- Cedite nove izdajničke bubuljice 2 sata pre poslovnog sastanka, da bi bile nadražene.

- Presvucite se.

- Strčite do najbliže parfimerije i kupite prvi korektor i tečni puder koji vam promoterka namaže na ruku.

- Namažite i utapkajte sve na lice da bi ste sakrili sitne nepravilnosti na licu (oči, nos, usta). Nađite najmanje ogledalo u kući i gledajte se pod raznim vrstama svetla. Maštajte.

- Presvucite se.

- 25 minuta pre sastanka podelite svoje sumnje da izgledate ko Kleopatrin leš preko gtalka ili messengera sa nekim na netu. Poslušajte savet i skinite šminku.

- Nemojte se presvući. Obavezno ostanite u tim farmericama sa zamorom materijala na dupetu.

- posle sastanka pipajte dupe dok izlazite i nadajte se da vas ne gledaju 3 žene, kao što rade.

- kupite limenku Nikšićkog pifca i smeškajte se kasirki koja misli da ste alkos.

- napišite post sa savetima jer su regularni lažni i dosadni.

- mislite na lepše stvari od procena. Nisu vredne.

Fešn retard

2007-04-14T14:18:00.000+02:00

Ovih dana intenzivno razmišljam o make-overu. Posle obilaska dragulja u kruni Kmez Nihajlove u subotnjem šopoholičarskom smislu, razmišljam da unajmim nekog profesionalca da me odene.
Ili udene u odgovarajuće pakovanje.
Jel treba se malo nuditi okolo, kako mi je filozofski objašnjen moj dosadašnji niz bezuspešnih najamničkih pregovora, u poslovnom smislu.

Fešn retard je slaba definicija za mene. Treba nešto jače. Inače, tim sočnim komplimentom je jedna osoba u mojoj firmi počastila drugu. Nije mene, al mislim da nije jer sam ja u njenoj nomenklaturi u kategoriji fešn nedodirljivih, u 'indijske kaste' smislu.

Ta osoba što 'fešn osvešćuje' druge je u stanju da svaki dan nosi druge cipele. Zvaćemo je Imelda. Imelda je u stanju da svaki dan nosi druge jebene cipele, druge boje, životinje, stila al besprekorne izrade, a nije u stanju da skine fluorescentnu nalepnicu sa cenom iz pazuha štikle. Pa mi ponekad uspemo da vidimo da je dala trećinu neke plate za neki 'božanstveni' par hajhiild opančića.

Imelda voli i nove krpice. Njeni odmori se vrte oko europski modnih centara. Mislim, to nije godišnji odmor, već godišnji šoping. Pa onda obuče nešto prugasto. Kad ostavite bajaderu na sobnoj temperaturi neko vreme, pa se onako malo opusti i zasija ko hormonalno masna T-zona propupele omladinke, e, takvu satensku košuljicu fura.
I izgleda tres Kraš.

A ja bi da kupim nešto novo, al mi se ne da. Evo, pogledala sam. Zig-zagovala sam ko pijana muva između obećavajućih izloga Kmeza. Ulazila, pipala i zamišljala.

Plavo, roze. Neću. Militari neću. Mis siksti halucinacije neću. Neću spušteni prugasti struk. Neću šorc koji ima manje materijala od mojih regular gaća. Neću, o, neću baletanke. Ni rajf. Neću neduhovitu prežvakanu odeću. Maknite te leptire, vezove, cvetna polja, suncokrete i sunca. Neću krpaste suknje u slojevima i haljine inpirisane semiramidim vrtovima. I šarene kaiševe. I pelena košulje. I đins.

Hoću jednostavo, ravno, jednobojno ako može.
Hoću prugastu crveno-roze majicu.
Hoću odeću koja je od prirodnih materijala i koja može da se kombinuje. Neću da me svojim besprekornim fešn ukusom siluju sweat shop dizajneri trikotaže i Imelde koje naručuju robu po radnjama, i koje svaki put uvezu nešto što ni pijana ne bih obukla.

Još nisam na antidepresivima al ta odeća me svojim lažnim veseljem boja i oblika baca u iskušenje. Možda, ako krknem neki bens ili hors, shvatim da mogu da se obučem ko sav normalan svet.

Ili da potrošim ušteđevinu na unajmljivanje jedne sjajne kostimografkinje? Ništa od kola, onda...

2007-04-06T12:52:00.000+02:00

A juče uveče, veliki centrirani mesec, bus stanica u centru, i sladak dečko koji drži flašu vinjaka pored uveta i otegnuto tuli "tududu...tuuuduuuuduuuuduu...."
Smejemo se glasno.
'Juhuuu, za mene je!'.
Kikot. On ućuti.
Prolazimo pored njega.
'Tuuududuudu...' zazvoni mu vinjak ponovo.

Snimamo dvojicu sa plastičnom flašom piva.
'Ajde da prođemo pored njih, možda i njima zazvoni!'

Nije.

Uskršnji lux komplet

2007-04-06T11:18:00.001+02:00

uključuje 7 farbi za jaja, nalepnice, kristale, termosakupljajuće folije i parafinsku olovku (uuuuu!). Običnim jezikom, parafinska olovka je voštana bojica.
Jaja će biti divlje bizarno šarena. Lux uputstvo spominje lukovinu, al nije obezbedila kesicu sa tom spec oker bojom, ni listiće peršuna za aplicirati. Naša jaja će pratiti glit glamour svrakasti trend. Biće preintenzivna za gledati u!

Pridružujem se masovnoj migraciji iz glavnog grada. Juče odgledah prilog na erteesu koji je grandiozno predstavio ovu običnu pojavu. Verovatno nije baš bilo mnogo toga za snimati, pa su tete novinarke hučile i bučile ko da stanovništvo beži od najezde ekstraterestrijalaca ili zombija. 'Mnogi naši sugrađani su odlučili da 4 neradna dana iskoriste za putovanja, uglavnom u unutrašnjost Srbije. 2 leta za Egipat su popunjena!'

Medijski javni servis evropske Srbije je i blinkao da 'pravoslavni vernici slave'... gledam taj isključivi kajron i naravno, mislim, kao što se nadam da svi normalni ljudi misle... već kad i pravoslavni i katolički slave na isti dan, to je savršena prilika da pokažeš da si tolerantan uzduž i popreko ove okrnjene teritorije... Moj kajron bi glasio ovako: 'pravoslavni i katolički slave zajedno isti praznik, a čestitamo i komšijama muslimanske, budističke, šintoističke i svih ostalih vera i pozivamo da dođu na kafu i vide naša jaja...'

Sa reči na delo: Odo da farbam. Možda svrate oni fini budisti sa finim tigrovima.

Ho'work!

2007-04-03T21:29:00.000+02:00

Ima ta jedna firma u koju ja već duže vremena pokušavam da se uhlebim. Počelo je pre godinu dana, vrlo korektan početak to beše. Ja poslala CeVe i friški Portfolio, oni nazvali i poslali zadatak. (kao, uobičajena praksa, mejliraju ti word u kojem ti je objašnjen klijent/proizvod, i traže ti da napišeš/opišeš kampanju, slogan, medije..., da bi videli da li ti to možeš/znaš i kako razmišljaš).
Nedelju dana kasnije, cica me zove i potresena mi govori da je 'drugi kandidat bio za nijansu bolji'.

Ža dlaku, šinko!

Ja to prihvatim sportski, pogotovo što sam tek počela da radim na novom poslu. Ali vrag mi ne da mira. Pošaljem ja još par puta Portolijo i neka propratna pisamca, otprilike svaki put kad su imali i neimali objavljene konkurse. Ne zovu, ni zadatak ne šalju. Prolaze dani, nedelje, meseci, ja i dalje nemirna. Odlučim da im šaljem vesele mejlove, pa kad vide kako sam uporna ('šinko, šamo uporno! Kapitalci še ne love šami od šebe!' rekla jedna teta iz posla), shvatiće da sam sirovi dijamant koji samo njihova mašinerija može da izbrusi...
Pošaljem jedan uporan i lep mejl. Mamac.

Ništa, nada, zip!

Kada je prošlo još nekoliko meseci i kada sam potpuno zaboravila koliko sam želela da me zovu, e, onda su me nazvali. Ko kec na jedanaest. Nebesa su se nasmešila.
Bila na prijatnom sastanku, malo se iznenadila kad su izvadili otprintan word, i rekli da moram da radim zadatak. I da imam tri dana. I da mora da bude na engleskom i u powerpointu. Ali ja sam the One!
Naredna tri dana su bila ko priprema za kopitajtersku Olimpijadu. Na poslu pišem, trčim kući, klikeri rade, ideje pljušte. Pišem, proveravam, konsultujem se, učim. Prevodim. Onda je išlo estetsko jebavanje sa powerpointom, užasnulo me što sam na to potrošila više vremena nego na samo pisanje (a pisanje bi trebala da bude poenta, valjda).

Ja sam Verdana Deset!

Još više me užasnulo kada sam shvatila da je prezentacija prevelika za slanje mejlom. Poslednjih par svesnih sati te finalne-dedlajn-večeri sam eksperimentisala u photoshopu.
Smanji sliku, izbaci sliku, pomeri sliku. Gotovo. Šaljem!
Fju. Laknulo. Stigla sam. Nije loše. Mislim, nije najbolje što mogu, ali je simpatično i ima smisla. Nisam dugo čekala na odgovor.
Sledeće veče me je nazvao neki prethodno neupoznati čovek...

Moj mali zeka-đoka!

...i rekao mi... 'da im se jako svidela moja prezentacija i da sam ušla u najuži krug od dva... da su nijanse odlučivale... i da su izabrali drugog'.

Gulp.

...i još je rekao 'da je bila teška odluka, da sam napravila dobru prezentaciju, da oni vide da sam talentovana... i da će me preporučiti za prvi sledeći posao u narednih nekoliko meseci'.

Super.

'Ne govori on to samo tako - on to stvarno misli!', ne da se omesti taj neki bestelesni potencijalni kolega.
Malo šmrcam posle razgovora, razneveselim neke drage ljude, al uspem da saniram izgubljene elektolite toplom kupkom i šarenim koktelima. Ža dlaku, šinko, ponovo. Al ovaj put je bilo dobro, a sledeći put je done deal.

Fiju-fiju-fiju-fić! U lov sad idemo mi!

Deset dana kasnije, kada sam potpuno zaboravila kako sam žarko želela da dobijem taj posao tamo, brišem sve čime se opsednem u kratkom roku, uspešno* hik! zvoni mi telefon. Zove me jedan od upoznatih u TOJ firmi na onom prijatnom sastanku. 'Alo, hihihi, kako si ti? Zovem da ti kažem da ima mesto! I mi smo tebe preporučili. Aha, tebe i još tri kandidata!'

Scratch. Igla preko ploče. Nokti preko table.

'I sad će neko da te zove! I poslaće ti zadatak!'

Ček, ček... mislila sam da smo prošli zavođenje. Sad intimno popričamo kod tebe/vas, jedna stvar vodi drugoj...

'Znam da ti se ne radi zadatak ponovo, ali eto trt-mrt... tvoj zadatak je bio second-best, mislim ne, ne drugi, nego su nijanse odlučivale, eto. Primili smo jednu devojku i sad se ispostavilo da je ona pravi izbor! Ona je tako...'

Vadi bre to iz gaća!!!

'...GLADNA!'. A iskustvo? Nema nikakvo prethodno iskustvo...

Drvlje, kamenje, munje, gromovi, zemljootvorise.

'aha, razumem. Dobro, dobro, to je tvoj stav. Ćao.'

Tresem se. Tresem. Da bih prestala, okrećem se onome što me smiruje. Pisanje! Pada ljubazan mejl, u kom elanboriram razloge svog nepristajanje na još jedan zadatak. Reko, ja radim ovaj posao. Za pare. Dobro. Lepo. Pametno. Ja sam pro. Daj mi šipku, odigraću. Pokaži krilo iznad kojeg treba da mašem guzicom. Sve mogu i znam da radim, jer to volim da radim i radim svaki dan. A ako vi to do sada niste pali na moje striperski performans i odabir muzike, ja stvarno ne mogu i neću više da se nudim.

Nemam ništa protiv novih ljudi u strukci. I ja sam tako počela, dobar dan, zvekete-zadatak, and the winner is! Ali sam radila i radila i sada sam apgrejdovana u noviji, pametniji, vredniji, brži Organizam. Kako ne vidite da nisu 'nijanse u pitanju?' Ako su vama svi dobri, a prepoznajete samo nijanse, pa vi ne znate razliku između dobrog i lošeg, crnog i belog, gornjeg i donjeg, patke i mace, dana i noći koje provodim tripujući u poslovne svrhe. Eh. No more homework, no more for you.

Reagovanja javnosti

Naravno da nisam dobila odgovor na mejl. Zašto bih? Moj stav niko nije tražio, niti je bitan. Njima. Jedna bezobrazna konfliktna, sto gladnih. Ako gladni pobednik nije dobar, ako su njegove prave nijanse previše neodgovarajuće, uzmeš drugog. Leb bez motike, ihahaj. Pa šta uopšte treba za taj posao - to svako može da radi!

To znam. Upoznala sam mnoge svake koji vredno rade sa interesantnim slovima, žuljajući bulju dvanaest ili dvadeset sati dok savršeno ne izbrišu sve što su napisali, pa ispočetka. I one sa čuvenim glavoboljama od buljenja u monitor, i one sa neposlušnim osnovnim sredstvom za rad, žuljajućim mozgom koji se vrti samo oko jednog problema i nijednog načina prezentovanja njegovog sjajnog rešenja potrošačima/ciljnim fikus grupama. I ispravke, ispravke, prepravke i cinculiranja. I tako danima i vikendima i praznicima. I još hoće još!

Baš nas ima. To je taj rudarski glamur.

Plašila sam se reakcije bliskih. Ali oni su me oduševili. Neka si, ako si! Rezistons, Mudonjice.

Nisam očekivala reakciju jednog kolege koji mi je rekao da je moje mejlanje 'zatvaranje vrata dupetom.'

To znači da oni mogu da me cimaju i da mi pokazuju bulju kad god požele, a ja moram da trpim, jer kroz jedva odškrinuta vrata nazirem mogućnost... vidi, mašu mi, lepo im je!
I samo treba da sačekam da se svemir poređa i da moje nijanse prevagnu, pa kad uđem u tvrđavu Firmu, da odštipam svoje prijemne frustracije po tuđim bezobrazima?

Ža debelu pletenicu sa neverovatnim volumenom i umecima od prave koše, šinko!

Kostur

2007-03-27T22:26:00.000+02:00

ZG

1. dan dosla, spavala, prosetala se, senka spageti
2. dan setala, Tkalciceva kava Nemci, Blank, Medvedgrad pogacice
3. setnja sa Ivanom, vrecice za usisac, telefonski poziv, Ivo, Ivina mama, auto, usisavanje, heljda + masala
4. Ivan, baletska skola, kava stok, videli najavu za Ajkule, dosli kuci, 3 h spavanjac, nasli se sa kuksom, Karamba, Funk, biska, sedmica
5. nasla se sa Blankom, Funk, Ajkule, radnje, piletina u kokosu, Matanic, sedmica, jabuka
6. Jarun sa Anci, cevapi, back

Rascvetale magnolije, mopsovi, pekinezeri, bebe na 3 tocka, sloboda, sunce, fini ljudi, mir, da li se vidi da ja nisam odavde?

BG

1. dosla, poso, intervju, zadatak
2. tezga-zadatak, vino
3. zadatak, pivo
4. zadatak, kokakola - šaljem, jebe mi se, iako je na stranom jeziku
5. posle posla - ništa od posla, al bila si super, koktel, koktel, dosla ljubav
6. i 7. dodje i ode ljubav
8. vidi traže - evo me, intervju sutra
9. danas je sutra, bio intervju, zadatak, cedim suve mandarine u votku
10. vec znam tezga-zadatak-glavobolja
11. zadatak-koga bole kurac?
12. 13. i 14. mislim na i diram ljubav

Zagrebe i oparena nezaposlenosti u prolece, ima li sta bolje od vas?
Yammat. sami u tami. i lice se promijenilo. aj i prebrza.

sami.

Kehna Hi Kya - Chitra, A.R. Rahman & Chorus

2007-03-10T23:54:00.000+02:00

Moja omiljena pesma. Na jabučaru muzičaru.

Devojka sa bisernim pazuhom ili Kmez

2007-03-09T23:40:00.000+02:00

Ili šta ste dobili za osmijeg marta?
Ja, vaučer za jebenu knjižaru. Al pre nego što se oduševimo idejom o kreativnosti, sumom

i činjenicom da je moje vaučer mesto na Kmez Nihajlovoj! da razmislimo o kontekstu, jer

kontekst je bitan.

Ja b više volela da imam vaučer za nešto drugo, a ne knjige

Ja b više volela da imam vaučer za nešto drugo, a ne Kmeza

Ja b više volela pare

Evo, da su mi uplatili vaučer u koktel baru, koji obilazim metikulosli ove nedelje...
Šta piju pičke?
Bitch on wheels.
I Long Island Iced Tea. Nisam znala da ima 4 alkohola u sebi. Ju!

Nebitno. Tog knjižarskog osmog marta sam zalutala posle posla u Kmez da kupim

kozmetiku, bez koje sam ostala na kvoti pre 4 dana. Zube perem vimom. Sem gužve koju

sam zatekla tete-tete, mame-ćerke, ćerke-ćerke, drugarice-drugarice, muževi, drugari,

potencijalna braća itd., tete su me sumnjičavo gledale jer sam u korpi, sem ostalih

bisernih kozmetikalija, imala imalin i četku. Neženstveno.
Zabranjeno.
Kako misliš?
Eeeee.
Roso, izborila si se za vidljive bisere pod pazuhom. I za gotovanke govananke koje rađaju

mesto da rade, il rade mesto da rađaju... isti kurac.

I dalje smo isti majmuni ko pre 100 godina, moje dame.
I ono, i tako nas niko DOVOLJNO ne jebe.
I nemojte mi onu, evo je, sere! rutinu.
Samo razmislite... ako imate nečim drugim do emocijama koje vam drže gluteuse.
A nemate.

Savršeno proleće

2007-03-06T23:36:00.000+02:00

Već nekoliko dana cvetaju drveta, sve me se smeta i čudna sam.
Nekako s proljća je čudno mis-understateovano, i ako je to oznaka srednjovečnostivi, tu sam. Imam bubuljicu na bradi da pokažem!!!
Čudesno, i dalje nepušim.
Proleće je proleće je a u meni zuuuma, zauvek je ostala.

Par razmišljanja na koje nemam odgovor.

a. ako sanjaš celu noć seks/maženje, da li se to računa kao prava stvar?
Mis'm, jel moš ostat trudan od take ljubavi? Trebalo bi da može. Moralo bi da može. Iako ti omiljeni lik u snu kaže "a šta ti je sa sisama, zašto su tako neraspoložene?" al sve bude ok...

b. 10 sati sanjaš smarača. jebaća-ća-ča

c. odeš na posao.

d. ostaneš tamo. Nekih ejtish. Iskuliraš većinu poslova, a one koje moraš, odradiš kroz micanje rečenica 1 umesto 2 i 3 umesto 4. Ja sam trandža u duši.

e. ovo je poslednje slovo koje znam uREDU.

f. Jel me voliš? Evo, jebemo se sada i rodim dete u plodnom decembru.

ge. moram da menjam posao.

ha. posao, pol i zemlju.

om. srbijo, balakanu, liverpulu, barso, kurcu od kurchevog kurcoa.

CSI: Belgrade

2007-02-28T09:16:00.000+02:00

- Ko je sledeći vik, dok?

- Samsung, 20 i kusur godina star... pošto se jedna televizorska godina računa kao deset ljudskih, žrtva je imala preko 200 godina... Nema očiglednih znakova nasilne smrti... skoro da uopšte nema razloga da pomislimo da nije umro od starosti...

- Ali?

- Obrati pažnju, prvo - dugme za uklj/isklj ne radi.

- To bi mogla da bude odbrambena povreda. Refleksno, svaki televizor okreće dugme za uklj/isklj prema napadaču!

- Da, ali sudeći po iskrzanosti ivice plastike, dugme je pokvareno pre mnogo vremena. Ovaj televizor je pretrpeo tešku raniju traumu, i preživeo. On je praktično bio invalid.

- A što je ovo?

- Njegov siroti pohabani utikač koji je preuzeo fukciju dugmeta za uklj/isklj. Izgleda da su ga tako uključivali. Čekamo identifikaciju otisaka.

- Ali, zašto su to radili? Čak i ako je bio uključen u struju, mogao je da bude na stand byu, i da nikome ne smeta! Zašto su to radili NA SILU?

- Moguće je da je vlasnika izluđivala inkontinencija televizora. Ako je nekada slučajno nestalo struje u toku dana, kada se vrati, ona je zbog nepostojeće uklj/isklj barijere automatski palila sirotog mališu, pa je bezkanalno šuštao satima...

- Nekim ljudima bi trebalo zabraniti da poseduju televizore.

malo kasnije

- Dok, imamo saspekte u onom TeVe slučaju. Muški i ženski otisci sa utikača. Muški se u slojevima ponavljaju, a ženski su sveži. Muški su okrenuti ka struji a ženski od. To znači da...

- Znači da je muškarac godinama isklj/uklj iz struje. Muškarac ga je ZNAČI isključio zauvek - nehotice, ali to ne umanjuje njegov zločin.

- A žena?

- Jeste našli tragove nasilnog brisanja prašine oko leša?

- Da! Kako ste samo znali!

- Rigor mortis je prošao, znači Samsung je mrtav duže od 24 h... a šta je bilo od bitnih TV emisija na TV-u juče uveče? Repriza dodele Oskara na drugom! I ona je pokušala da ga O ž i v i! Drndala ga je gore dole, otkačinjala od devede plejera i videa i kačila na druge štekere... Ali uzalud.

- Ali Oskari su bili sranje ove godine! Minimum dva glupa filma su dobila zbirno 5 nagrada... i sve je bilo vrlo očekivano, zar ne?

- Naravno. Ali to ne umanjuje tragediju jedne nepotrebne smrti. Njega hapsimo čim se vrati u grad.

- Dok?

- Da?

- A kako će ona da gleda CSI: Las Vegas, New York, Miami, Honolulu, Kinshasa, Cairo, Tashkent, Bangalore i donji Tavankut?!

- Hm...

Piškota vs. patišpanj

2007-02-19T21:57:00.000+02:00

Danas sam ustala, istuširala se, obukla okougodnu čistu odevnu kombinaciju, pogledala kroz prozor dva puta, spremila kišobran i štapiće od dve šargarepe, pored narandže i jabuke (ne smeti podebeliti Organizmu alavi!), prebacila sve što mi treba za opstanak u džungli iz vikend torbe u radnu, odvojila ključ i ajpod, smestila ih u šake, džepovi sa žvakama i labelama su željno čekali da se odlučim gde ću turnuti jabučara muzičara, valjda zbog društva u kenjkavi mokri ponedeljak, dakle spremna, istimarenafenirana, uglačanih beonjača i pobedničkog osmeha sam, stojeći ispred vrata stana, ubacila metalni kljun osiguravajućeg lančića u prorez i onda podigla ključ da zaključam i onda sam ne verujem! shvatila da sam uzela ključ koji otvara vrata od kuće ali u jednom drugom gradu i dalje ne verujem! i da sam uspravo zaključala prvu od 3 brave, koju sad moram da razvalim ako hoću da dođem do jedinog ključa, jer limuzina koja nosi mog dečka i njegov ključ upravo hita ka glavnom gradu ali jedne druge države, i aupičku šta ću sad?

Moj je dragi sad na oceaaanu, tamo nema, nema nikog svog...

O jebote, jebote, pa nisam Ajnštajn ni Openhajmer ni Alchajmer da imam izgovor što sam rasejana. O, šta sad? Razvaljuj? NYPD! Drkam vrata al lančić je stabilan. Seli, putuj, u zemlju propadni šupljomozga biljko? O, da li ima još jedan ključ? Sms pita što. Ja se stidim. Sms kaže ima. U jednom delu grada, otići posle posla. Sms gura kamen sa srca.

Na na na na na na na na na, da ne bude srca kamenoog, moj je dragi sad na oceaaanu, tamo nema, nema nikog svog...

Ništa nije izgubljeno, sem malo vere u svoje sposobnosti. Čestitamo! U tridesetoj imate pamćenje devedestogodišnjakinje! Bako, bako, kako je to bilo kad si ti bila mlada? Sine, nemam pojma... uostalom, jesam ti ja baka ili deka?
Ili oboja!

Na poslu me čeka simpatično okrenuto kolo sreće - An interviewee is an interviewer - dajem sve od sebe da se možnobitkolege osećaju neproučavano. Ne znam šta da ih pitam. Pitam ih koje im se reklame sviđaju i koje filmove gledaju, odgovori su očekivani, pitam ih da li rade, kažu ne sada, pitam ih da znaju da pišu, kažu znaju.
Poslednji me, zabrinuto i sa nevericom, posmatra. Kako misliš, ostavljaš pušenje? Pa kako pišeš bez šestog prsta?!
Reko, ne dobro i ne lako. I to nije sve - osula sam se po licu, okrastavila među vjeđama kao da mi se otvara treće oko i reko ako dobijem psorijazu zbog zdravog života, to stvarno nije feeer, dva puta me je bolelo grlo i zapatila sam infekciju jezika od stalnog grickanja privezaka sa lančića i povremenog lizanja tastature a i tužna sam često, malo paranoična i veoma zaboravna.

A i često poželim da prespavam celu nedelju i da se probudim u petak uveče, kada se moj mornar vraća za vikend.

Jer ja sam sad jebeno sama u luci, razapeta na svetioniku, ukotvljenog mozga i zaparangaljenog osmijeha, a na kratku mi kosu pišaju veseli delfini.

I tek je ponedeljak.

A i oko je slepo...

2007-02-15T00:01:00.000+02:00

Sedamnaesti dan. Phone conv.

2: E, samo mi reci zašto je ono dobro što sam ostavila pušenje? Šta si mi ono nabrajao prošli put? Možeš ponovo?

1: Odeća ti miriše bolje. Ne kao pre. Jel tako?

2: Ali... usmrdi se kad izađem u grad. I onda miriše isto kao pre...

1: Ali ne svaki dan!

2: M-hm. Ne...

1: Jel ti otpao kamenac?

2: Pa... zubarka ga je skinula. Zubi su mi uobičajeno... žuti.

1: Dobro, ali osećaš da zubi nemaju naslage, onako, ravni su?

2: Jezik mi je nešto sjeban ovih dana...

(1 i 2, zajedno: Hehhehehehe...)

1: E, aj me nazovi kad ti jezik ozdravi.

***

Izvinjavam se registered savetodavcu zbog pesničke slobode. Moja memorija se često poigrava sa SVIMA NAMA. Takođe, mislim da su u ovom dijalogu bitne mnoge pauze koje su se desile, al ja ne znam tačno gde, pa nisam htela da izmišljam više nego što je potrebno. Vi sami stavite pauze gde vam milo.

Hedwig crtice

2007-02-11T12:36:00.000+02:00

Wikipedia kaže: Hedwig and the Angry Inch is an off-Broadway musical theater play (1998) and film (2001) about a fictional rock and roll band fronted by a transsexual singer. And it's one of Organizam's favorite films.

1. "To be free one must give up a little part of oneself"

"My sex change operation got botched
My guardian angel fell asleep on the watch
Now all I've got is a Barbie doll crotch
I've got an angry inch!"

"I was left with one inch mound of flesh
Where my penis used to be
Where my vagina never was"

2. "You, Cunt, Always Get What You Want."

How did some slip of a girly boy from communist East Berlin become the internationally ignored song stylist barely standing before you?

One day in the late mid-eighties, I was in my early late-twenties. I had just been dismissed from University after delivering a brilliant lecture on the aggressive influence of German philosophy on rock'n'roll entitled 'You, Kant, Always Get What You Want.' At 26, my academic career was over, I had never kissed a boy, and I was still sleeping with mom. Such were the thoughts flooding my tiny head on the day that I was sunning myself... in an old bomb crater I had discovered near the Wall. I am naked. Facedown, on a broken piece of church, inhaling a fragrant westerly breeze. The new McDonald's has just gone up on the other side... my God I deserve a break today. All I ever get is the unhappy meal.

3. "This site is best viewed wearing a large blonde wig"

Hedwig: That song was by a young mister Kurt Cobain - now that kid's got a future!

Tommy: Do you accept Jesus Christ as your personal Lord and Saviour?
Hedwig: No, but I love his work.