novi početak

Ne prestajem da pričam o jednoj stvari ovih dana.

Krenula sam u školu jahanja.

Za vas neupućene, i mali refreshment za mene, i ja sam sa 4 (kao jedan ostvareni mladi gospodin sa kojim sam u srodstvu) znala šta želim da radim u životu. Htela sam da budem džokej. Samo to.

Konje nisam nešto mnogo viđala, ali ipak više od prosečnog deteta iz Subotice. Na TV-u, kod nekih komšija, na Dužijanci...

I valjda sam toliko insistirala, da smo se jedan dan spakovali u peglicu (tata 27, mama 25, ja 4, brat 2) i pravac Zobnatica. I ne sećam se mnogo čega, sem jedne pokretne slike, kao 10 sekundi krš filma na mobilnom, ja na leđima konja, visoko iznad glava i visoko mrdavo, držim se za grivu, a pored stoji čovek i gleda baš gore u mene, a metalne šipke boksa prolaze pored levo-desno-gore-dole u ritmu konjevog koraka, vrtoglavo rolerkosterski.
I kasnije saznah da je to bio najpoznatiji konj u Zobnatici. Kazanova. Ladno su me posadili na živog konja legendu (šampiona po kojem je Zobnatica poznata, koji sada ima svoj spomenik) i napravili krug po boksu.
Sad, pretpostavljam da je ideja bila da me malo "poplaše". Ali, jbg, nisu.
Onda su me upisali u školu jahanja.
I više nikada odveli na čas.
Potpuno razumem. Zobnatica je 25 km udaljena od Subotice. Mi smo onda živeli na 17 km od Subotice. Mama i tata su imali svoje dnevne puteve za preći da zarade leba.
I tako sam ja nekako odlutala od ideje. I dalje sam gledala konje na tvu i dalje zamišljala njihov miris i kakav je osećaj i zavidela romantičnim heroinama koje odjašu da nađu svoju ljubav i poni ekspresu i veterinarima i svima koji su mogli da pipaju konje na daily bases... i gledala kasačke i galoperske trke i zamišljala...
Ali nekako, prošlo mi vreme. Stavila sam to na svoju listu stvari za uraditi, ali onako...
I 30 godina kasnije... 29, dobro, godina kasnije, otkrih šta sam propuštala.

Koja tiha radost u osećaju snage i ritma, miris zelenog i rascvetale zove, miris prašine koja se diže kako prolazim, oblaci ko puslice na dugačkom ne tipično beogradskom nebu, mozak koncentrisan samo na glas trenera i ritam kopitnih koraka, moje omiljeno timarenje pre časa, kad ti se 500 kg života navali na ruku da je češkaš... neizdrž, želja da svaki dan radiš to...

I otkrila sam da moje noge ustvari služe da me drže na konju.

Dupe me boli, a duša mi peva, posle svakog od dosadašnja 3 časa.

Ne znam da li je normalno i koliko će trajati, al volela bih da mislim da je ovo moje sadašnje stanje svesti zauvek.


Ko u bajkama.

Sedmo nebo.