Buba u glavi

Sa mora sam se vratila zapušenog uveta.

To mi je uobičajen morski suvenir, svako leto nekoliko dana provedem polu ili skroz gluva, zahvaljujući anualnoj nenormalnoj želji za amaterskim ronjenjem na pušački dah. Obično to i prođe tako, samo od sebe, neko otpuši kadu, čuje se "plak", iscuri malo tople vodice i ponovo čujem kao i pre.

I ovaj put sam izvela uobičajenu kućna apoteka koreografiju i gurala u desno (začepljenije) uvo prste, maramice, štapiće, vode, alkohole i mlačila ga zagrejanom solju.

I ništa.

Pošto mi je malo dosadilo da slušam svoj glas izmodulisan do neprepoznavanja, da krivim glavu ko tužni cuko i lelečem sagovorniku "ne čuje baba na to uvo", odlučila sam da je pravo vreme da odvedem uvo do specijaliste ORL medicine.

I pošto NEMAM ZDRAVSTVENO OSIGURANJE, imam sreće. Dogovorila sam pregled, (uz male poteškoće... Molim? Aha? Molim?) pojavila se na vreme i promptno bila uvedena kod Dr.

Kaže ona, autoritativna žena u 50tim, rutinski, šta je bilo, na šta se žalite?

A ja, (šeret, takvu me nana rodila), mislim da sam donela parče Jadrana u uvetu... zapušeno... nije to ništa čudno, i ranije se dešavalo!

Turne ona meni mali metalni levak u uvo i zvirne uz pomoć proka pronalazač skalamerije koju nosi na glavi, i kaže, da, zapušeno i nateklo jedno, a i drugo poluzapušeno, ne propusti priliku da mi pogleda i grlo i nozdrvice, to joj je valjda bilo BO, aj ti mala na ispiranje, pa se vrati da ponovo pogledamo.

Ja odem u drugu ordinaciju, tu mi teta nabije veliki špric u uvo levo, držim metalni bubreg i smeškam se. Napuni mi levo uvo vodom, i sad sam potpuno gluva, a ona nešto priča o fiskalnoj kasi i tome kako ona ovo radi samo zbog Dr. jer druga sestra koja to radi nije tu i kako pred penziju ona neće biti kasirka dok puni špric i nabija mi ga ponovo, i levo završi (voda u bubregu je bistra), ja i dalje gluva, isto sa desnim, desno malo neprijatno dok ga puni, i čitam joj sa usana, gotovo, aj kod Dr.

Mokrouha stupam kroz poslovično punu čekaonicu koja romori, al ja od vode u oba uveta ne čujem šta. I Dr mi pogleda uši ponovo, probije mi vodenu barijeru u levom, pa čujem, to je čisto ki suza, desno, ima još. Aj nazad na ispiranje.

Ponovo kroz čekaonicu, sad čujem da mi jebu kevu jer sam bezobrazna pa ulazim bez poziva u čak 2 ordinacije, dok napaćeni čekaju. Isključujem ton, sestra mi ljubazno stuče još 2 ogromna šprica vodice u desno i pošalje me nazad do Dr.

Dr. gleda. I gleda. I gleda. Kaže, ovo još nije ok. Čeprka vaticom, suši, čeprka pincetom. Kaže, nije to cerumen. Izgleda kao kamičak...

Kamičak?!
Da, ima i šare i teksturu i sve...

Kako sam uspela da fasujem KAMEN u uvetu? Da li mi ga je neki zli galeb ubacio?

Dr. kaže, saćemo mi to da usisamo! To ništa ne boli, to i deci radimo...

Sestra ulazi u ordinaciju i hvata mi glavu u klinč dok doktorica startuje R2D2 usisivač na koji je nakalemila tanku metalnu iglu dugačku 10 cm. Znojim se.

Ne osećam ništa dok mi usisava uvo.

- Bouuoiiii? - čujem iz daljine.

Pokušavam da nadjačam buku aparata.

- Ne boli, ako ste to pitali!

- Da, tooo saaa pitaaaaaa! Bouuoiiii?

- Ne!

Gasi mašinu i ponovo mi zagleda uvo.

Vidim da je raširila oči. Kaže, to je maaaalaaaa pijavica! Malli pužić!

Aaaaaa!!! Jel živa?!

Nije živa, ne bojte se.

Reko, ja odma zamišljam filmove strave i užasa, znate.

Ma, hajte, nije živa.

Još jedna tura usisivanja.

Trznem glavom.

- BOLI!

Ona gasi mašinu. Smireno me pogleda i kaže...

IC ALAJV! Prikačena je na vašu bubnu opnu i kad je povučem, drži se! Sestro, ajte i vi da pogledate, ovo se retko vidi!

Gledam ih dok montiraju skalameriju na sestru, odjednom živahne. Sestra se približava mojoj glavi sa znatiželjnim osmehom i širom razrogačenim očima.
Čujem glasove.

Dr: Jeste je videli?
Sestra: Jesam, tako se presijava...
Dr: Šteta što nemamo kameru da je slikamo!



Ja ne verujem. Njih dve zatim prave strategiju kako da izvuku čudo napolje, spominju antibiotike, kombinuju bočice, one će da mi smute smrtonosni koktel omame koji će da proradi, pa da se ja vratim za 2 dana...

A prvo, idite u apoteku, uzmite 4 ampule ovog i 1 ovog i flašicu.

U apoteci brbljam sa apotekarom. Ja imam pijavicu, živu, u uvetu!

Izgleda kao da misli da ga zekim.

Elem, pošto se ovo oteglo, smutila mi je koktel kojim treba da punim uvo 3 X dnevno. Da omamimo skota. Da se otkači. Jer je prikačena. Biće krvi, ali malo.
Biće rupa na bubnjiću, ali će zarasti. Ih, kolke rupe su zarasle...

Dođi u četvrtak ujutro da je izvadimo.

Hvala, doviđenja.

Ne verujem i dalje. Povremeno pogledam u lek i u recept za apoteku, da se uverim da nisam sanjala. Još nisam počela sa terapijom.

Mislim da je prvo omamim pivom, pa da je udavim antibiotikom.

Nekako sam se navikla na ejlijena u sebi.

A i red je.