Post morski blues post (Part 1.)

Ja sam u Puli domaća. Relativno često idem tamo, tako da sam i ovaj put, na službenom godišnjem odmoru, od celih 14 dana, ej, jebote, pola meseca... tamo negde pred kraj očekivala da naletim prvo na poznate peškire na plaži a onda na drugu sebe i drugog svog dečka kako izlazimo iz mora.

To bi bilo zgodno, jer bih mogla da vidim da li sam se tako zapustila kako primećujem na fotkama i ponekad u prolazu u izvesnim osvetljenjima nekih neprijateljskih ogledala.

(moje najveće lično dostignuće prethodne godine - uspešno sam se tapacirala)

Krivo je pivo

Ogledalce, ogledalce moje, čije je to salo palo?

Pihtijasto tvrda masa, reklo bi se, bela rasa?

Ke pasa? Otkud tu? Mislila sam, ni u snu!

Godine stigle i holesterol digle?!

Ili je kriva omiljena hrana u smiraj dana?

Čipkasto, hlađušno pivce za živce...

Jedno malo pivo da je krivo?!

Dobro, malo pivo ne-pod-no-si samoću

i odma za njim novi drugari klokoću!

I malo po malo, mic po mic,

imam trbu ko za vic.

Jebiga.


Na fotkama se nisam ni trudila da ga uvučem. Rekla sam sebi, tj. njemu, krofni (fanku) sa rupom u sredini ispod kojeg su zakopani tanki slojevi atrofiranih trbušnih mišića (tzv. adidas slanina, sa 3 reda mesa), neka, odmaraj se i ti. Uživaj u godišnjem moru, kupaj se, sunčaj se... a kad se vratimo kući, ima da padne postrojavanje.
Bolje da ne znaš šta ti se sprema.

*
I tako, danas stanem na vagu, vaga vaga i kaže 'error'.

Reko, znam, sestro, i ja sam mislila da ću malo da se stešem od plivanja...

Znaš, kad si u veselom društvu, jedeš u 22h, posle nekoliko piva. I to ćevape.

*

A bilo je svašta da se jede. Mi smo, kao što rekoh, tamo u domaćim gostima, pa smo bili vodani u poznata i proverena mesta. Hit stvari koje sam kušala su grdobina ('to nije riba!' twin peakovski mi saopštava teta konobarica) i salata od folpi (super začinjeno jato bebi hobotnica, toliko ukusno da smo i metalni oval skoro pojeli).
Ja sam veliki obožavatelj sira, tako da sam nemilosrdno tamanila zrnasti sir ('ukusan i zdrav obrok' sa upakovanom plastičnom zličicom) i livanjski sir (tvrd, žut trapist, može bez blama da traži francusko državljanstvo).
I naravno, moje omiljeno Karlovačko pivo. Popila sam verovatno zapreminu omanjeg zaliva.

*

Od druge vrste hrane, tamanila sam novog Orhana Pamuka (Muzej nevinosti) koji me ostavio, pa, nezadovoljenu. Meni je Sneg super, a Zovem se Crveno, onako. Najnoviji roman mu je baš baš onako nedojeban. Ili sam ja antiliteralna stoka koja čita samo na plaži.
Al to je samo moj problem. Koji andrak me terao da kupim 2 geopoetikine knjige kad mi se ne sviđa njihov ukus u literaturi? Onaj Haruki Murakami me tera na blagi pjuk.
A tek njegova koleginica, sa Shanghai Baby (unapred se izvinjavam svima kojima se svidela) - meni je to kao po receptu. Uzmi istočnjaka koji piše na zapadni način uz puno referenci iz popularne ZAPADNE literature, dodaj pregršt emocija sjebanih likova i udri! I ubaci seks... 'Polako sam mu skinula Dolce Gabana ili Ralph Lauren gaće i uz zvuke (napiši američku grupu iz 90-tih) smo se strastveno ljubili'!
Zašto citirati prolaznu pesmu prolaznog benda na početku poglavlja?
Zašto odma na početku knjige moram da provalim ko će tragično, mlado i neshvaćeno da umre pre kraju?!
AAaaaaaa!
Dobro, pa sam na svu sreću naletela na Murakamijevog prezimenjaka, neobjavljivanog u Srbiji, Ryu Murakamija, koji dobro koristi zapadnjačku radoznalost usmerenu na isto da napiše nešto univerzalno razumljivo, bez valjanja u plitkim barama opštih mesta. I ima muda da bude mračan u opisima ljudskih stanja i da pobije gomilu sveta na pola knjige, sa sve jezivim detaljima presečenih arterija i krkljanja...
Što ga ne prevedu u Srbiji?
Pa ko će to normalan da čita?
Kako takvu knjigu pokloniti za rođendan sa slatkom posvetom?
Bolji je Haruki, ko antibiotik širokog spektra. Ne radi za sve, al pokriva većinu.

Urgh.

Kupila sam i novu knjigu Vedrane Rudan "Strah od pletenja", da bih je otvorila i shvatila da sam je već čitala pod drugim naslovom. Reko, gruvi. Bačenih 10 evra.

Digestirala sam i "Tihi zov Australije" fantastičnu storiju o Aboridžinima, "Zejnija Barakata", "Jegulje, grah, bukake" (vodič kroz japansku pornografiju), nekoliko knjiga o pilotima iz 2 sv. rata...
Možda su mi i te silne reči otežale telo?

*

Prvi dan posle odmora je pri kraju, napisala sam veliki post i sada vodim salo na pivo, da se lepo, prijateljski pozdravimo.

Da ižljubimo kriglu i kažemo, ova veza ne vodi ničemu... sem nekoj formi frustracije.

Arivederči, pivkane, bili smo hit.
A ja hoću da budemo fit.
A ne kit.
Šit.
Ako primetite da rimujem, znači da mi nije dobro.