bez naslova

Teram kera ovih dana. On mi je najbolji drug i sa njim provodim najveći deo dana. Pored njega, imam samo jednu dvonožnu konstantu u životu, pa je naš trojac iz čiste obesti preuzeo umetnička imena iz poznatog hita novosadske grupe "Piknik", "Miš puž i ker". Tako se međusobno oslovljavamo kad smo dobro raspoloženi.

Ker je pas.
Puž je on.
Miš sam, po prostoj podeli uloga, ja. Iako ker više liči na miša od mene. Ali ima on još imena. Kad se popiša u stanu, zovemo ga 'govno', a kada jede 'mećava'.

Kako izgleda naša dnevna rutina? Puž radi preko dana, pa je preuzeo obavezu šetnje kera u sedam ujutru i hranjenje istog u 7 i 15. Ja se za to vreme valjuškam u krevetu. Oko pola 9 kera preuzimam ja.
Tj, oko pola 9 se doteturam do kompa, napipam šolju hladne kafe (puž i dalje pokušava da me probudi u 7.30), i pokušam da otpletem trepavice uz vesele vesti iz zemlje i inostranstva. Oko 9 sam već skoro budna, taman radna raja počne da lupa po tastaturama, pa se malo chatuje.
Za to vreme je ker shvatio da ga ignorišem baš kad mu se igra, pa počinje da pravi nepodobštine. Uz glasan tresak, spušta prvu patiku pored mene. Bam.
Ja ga kuliram.
Evo i druge. Bam.
Odlazi, nema ga. Šta radi? Pa, jede antenski kabl (abi, ne!), zaobljuje uglove stočića za tv (abi, ne!) ili gricka farbu sa radijatora (abi, neee!).
Da bih ga ispoštovala, malo mu bacam gospodina Kosku, gospodina Loptu, gospodina Ruperta ili gospodina Žabu. Kad iscrpim sve zalihe gospode za bacanje, prosto ga jurim po kući.
Pa se vratim kompu.
Onda donese svoje ćebence, sve od odeće što uspe da skine sa štrika, prljave čarape i majice. Najbolje je što to donese ispod stola, pa mirno sedi na tome i čeka da primetim.
U 11 idemo u šetnju, po Keju i po Kališu. Kada piša, vičem "bravo" i dajem mu nagradu. Kada sere, prvo pokupim njegovo govno u kesu vičući "bravo", a onda ga nagradim. U parku ga pustim sa povoca pa se igramo sa kestenjem i lišćem. Posle šetnje prvo spavaaamo, a onda, pogodite šta? Iiiigramo se. Onda u 5 zagrevam jednu porciju pilećeg mesa sa šargarepom i serviram. (Puž kontroliše da li sam proverila da slučajno neka koska nije ostala u hrani?! Jesam.)
15 sekundi kasnije...
Idemo u šetnju. Sad već pričam sve vreme sa kerom. Abi babi, kaži 'maaaa-ma'. Ma-ma. Ma-mmmmaaa. Kad zovem veterinara, predstavljam se 'Ovde Organizam, Abijeva mama...'
Tu se negde sretnemo sa pužem, pa mu ga ja uvalim. I tako dan za danoooom.

XXX

Čudan proizvod mog preteranog druženja sa kerom je da ljudi počinju da mi liče na pse. Jednog dana, na pilatesu, podigoh pogled i učini mi se da se instruktor pretvorio u mešanca podignutih ušiju. Brže-bolje spustila pogled i primetila dlake na trenerci. Nepogrešivo realno pseće.