Sedim na "za sezonu tek otvorenom brodiću" kod 25. maja, fokusiram ušće Save i Dunava, oko 8 je uveče, zemunskoj tvrđavi se polako, jedno za jednim, pale svetla i pretvaraju je u božićno drvce iz Hans Kristijan Andersenovskih priča.
Između moje klupe na brodiću i drvceta se valjaju tone vode nekim finim, ustaljenim, venoznim ritmom, a talasići pružaju video podršku Tindersticksima.
Slušalice u mojim ušima su isto čudesne, u njima se digitalno zapisani električni impulsi čistom magijom pretvaraju u zvučne talase koje dalje, neki delovi mog tela prepoznaju kao lepu muziku.
Nisam sama, jer imam sve te muzičke čarobnjake u ušima.
I mogla bi tako satima.
A i pivo je samo sedamdeset dinara.
To me vraća za još 6 dana u prošlost. Sad je subota i sedim na jednom splavu i cirkam fensi koktele okružena ljudima. Mi se družimo, a patke na reci se muvaju.
Našli smo neki zajednički ritam, pa svaki put kad naručimo novi koktel, jedna sivkasto smeđa patkica i crnoglavi kicoš patak se pojave, u vidljivom delu orbitiranja oko splava. Svaki put izgubim ton stone konverzacije. Vidim samo patke, njihove dugmetolike oke, tako jasna tela iznad i blur plovkastih kožica u brzom mlaćenju ispod.
Pošto sam ja rak u horoskopu, završavam uvek u nekoj uspomeni iz detinjstva. Preparirani patak na uskoj stepenici gipsa i mamin venčani veo koji čuvamo u rerni, za još jednu partiju bačkih Indijanaca.
3 comments:
pachetina!
pivo je bezobraznih 100 dindzzi u enesu. pelin ni ne spominjem, on se nosi u pljoskici sa sobom.
lepa si i dobra, al vecc postajem dosadna.
Pre mesec ili više dana sam se bavio posmatranjem patkiju na otprilike istoj lokaciji. Glavni je bio jedan pačor što je na svakih 15 minuta u niskom letu preletao iznad splava.
Moja koleginica, kao vrlo rapoložena prema jedenju divljači bi verovatno ponovila bezbrojeno puta: Eno ga ručak. Ili večera.
Post a Comment