"To master riding a horse is to master one's destiny"
Dobro, to sam ili izmislila ili iskompilovala od nekih pročitanih delova. Ali lepo mi je zazvečalo u glavi, baš na tom jeziku.
I kada to prenesem na vlastito iskustvo, mogu vam reći da je posao veći nego što sam zamišljala. Moja designated destiny, u oličenju nadasve mirne kobile kad zvanična lica gledaju, iskorištava svaku priliku da mi pokaže ko je šef.
Moja sudbina hirovito menja korak u sred koraka, brzinom svetlosti vata pravac prema štali i prosto oživi kad spazi bilo šta biljno u dohvatu nezajažljivih usta, drugim rečima, ona radi slične sitne nepodoštine, jer vidi da sam mekog srca i da, začudo, imam strpljenja.
Ali, ovo nije post o konjima. Ni o sudbini.
Razmišljam kako je sve u glavi. Na primeru ovog konja. Kada sam sa jednom instruktorkom, ajm mejking progres. Ili ona baš voli da viče "bravo!". Bilo kako bilo, dobro se osećam, ne izubijam se o sedlo, i imam osećaj da mejkingujem progres. Još je to eonima daleko od pravog nobles obligea i real elegancije jahačice. To je više "znak pitanja", ponekad "uskličnik", a najviše "nakostrešena mačka na plafonu" u sedlu. Ali vatam ritam!
Kada sam sa drugom instruktorkom, ništa mi ne ide. Manje-više zvučim i izgledam ko luda tetka koju su naterali da se popne na konja. Ko da sam zadigla suknju od tvida umerene dužine, pa mi je to razlog što odskakujem ko ping pong loptica od sedla. Cirkuska tačka, da, jahanje, ne.
I boli. Izubijam se o sedlo.
Kod jedne mi nikad ne ispadaju noge iz uzengija, kod druge, stalno. Treba bit opušten, kod jedne jesam, kod druge sam stegnuta.
A konj isti.
Sve je u glavi. Da mi ova druga vikne "bravo!" letela bi ko Zoro.
Ali ona to ne radi, pa sam ja počela sama sebi.
Bravo, nisi pala!
Bravo, kul si!
Vidi jašeš, budalo! Malo boli, daj mu thrusta!
I dobijem slabašno "dobro je..."
i pomislim
"To master one's head is to master one's destiny"
Što sam znala i ranije, ali pogled sa 2 mrdajuća metra u kružnom kretanju daje novu prespektivu.
Neću više da pišem o jahanju, obećavam!
Thursday, June 04, 2009
Saturday, May 23, 2009
novi početak
Ne prestajem da pričam o jednoj stvari ovih dana.
Krenula sam u školu jahanja.
Za vas neupućene, i mali refreshment za mene, i ja sam sa 4 (kao jedan ostvareni mladi gospodin sa kojim sam u srodstvu) znala šta želim da radim u životu. Htela sam da budem džokej. Samo to.
Konje nisam nešto mnogo viđala, ali ipak više od prosečnog deteta iz Subotice. Na TV-u, kod nekih komšija, na Dužijanci...
I valjda sam toliko insistirala, da smo se jedan dan spakovali u peglicu (tata 27, mama 25, ja 4, brat 2) i pravac Zobnatica. I ne sećam se mnogo čega, sem jedne pokretne slike, kao 10 sekundi krš filma na mobilnom, ja na leđima konja, visoko iznad glava i visoko mrdavo, držim se za grivu, a pored stoji čovek i gleda baš gore u mene, a metalne šipke boksa prolaze pored levo-desno-gore-dole u ritmu konjevog koraka, vrtoglavo rolerkosterski.
I kasnije saznah da je to bio najpoznatiji konj u Zobnatici. Kazanova. Ladno su me posadili na živog konja legendu (šampiona po kojem je Zobnatica poznata, koji sada ima svoj spomenik) i napravili krug po boksu.
Sad, pretpostavljam da je ideja bila da me malo "poplaše". Ali, jbg, nisu.
Onda su me upisali u školu jahanja.
I više nikada odveli na čas.
Potpuno razumem. Zobnatica je 25 km udaljena od Subotice. Mi smo onda živeli na 17 km od Subotice. Mama i tata su imali svoje dnevne puteve za preći da zarade leba.
I tako sam ja nekako odlutala od ideje. I dalje sam gledala konje na tvu i dalje zamišljala njihov miris i kakav je osećaj i zavidela romantičnim heroinama koje odjašu da nađu svoju ljubav i poni ekspresu i veterinarima i svima koji su mogli da pipaju konje na daily bases... i gledala kasačke i galoperske trke i zamišljala...
Ali nekako, prošlo mi vreme. Stavila sam to na svoju listu stvari za uraditi, ali onako...
I 30 godina kasnije... 29, dobro, godina kasnije, otkrih šta sam propuštala.
Koja tiha radost u osećaju snage i ritma, miris zelenog i rascvetale zove, miris prašine koja se diže kako prolazim, oblaci ko puslice na dugačkom ne tipično beogradskom nebu, mozak koncentrisan samo na glas trenera i ritam kopitnih koraka, moje omiljeno timarenje pre časa, kad ti se 500 kg života navali na ruku da je češkaš... neizdrž, želja da svaki dan radiš to...
I otkrila sam da moje noge ustvari služe da me drže na konju.
Dupe me boli, a duša mi peva, posle svakog od dosadašnja 3 časa.
Ne znam da li je normalno i koliko će trajati, al volela bih da mislim da je ovo moje sadašnje stanje svesti zauvek.
Ko u bajkama.
Sedmo nebo.
Krenula sam u školu jahanja.
Za vas neupućene, i mali refreshment za mene, i ja sam sa 4 (kao jedan ostvareni mladi gospodin sa kojim sam u srodstvu) znala šta želim da radim u životu. Htela sam da budem džokej. Samo to.
Konje nisam nešto mnogo viđala, ali ipak više od prosečnog deteta iz Subotice. Na TV-u, kod nekih komšija, na Dužijanci...
I valjda sam toliko insistirala, da smo se jedan dan spakovali u peglicu (tata 27, mama 25, ja 4, brat 2) i pravac Zobnatica. I ne sećam se mnogo čega, sem jedne pokretne slike, kao 10 sekundi krš filma na mobilnom, ja na leđima konja, visoko iznad glava i visoko mrdavo, držim se za grivu, a pored stoji čovek i gleda baš gore u mene, a metalne šipke boksa prolaze pored levo-desno-gore-dole u ritmu konjevog koraka, vrtoglavo rolerkosterski.
I kasnije saznah da je to bio najpoznatiji konj u Zobnatici. Kazanova. Ladno su me posadili na živog konja legendu (šampiona po kojem je Zobnatica poznata, koji sada ima svoj spomenik) i napravili krug po boksu.
Sad, pretpostavljam da je ideja bila da me malo "poplaše". Ali, jbg, nisu.
Onda su me upisali u školu jahanja.
I više nikada odveli na čas.
Potpuno razumem. Zobnatica je 25 km udaljena od Subotice. Mi smo onda živeli na 17 km od Subotice. Mama i tata su imali svoje dnevne puteve za preći da zarade leba.
I tako sam ja nekako odlutala od ideje. I dalje sam gledala konje na tvu i dalje zamišljala njihov miris i kakav je osećaj i zavidela romantičnim heroinama koje odjašu da nađu svoju ljubav i poni ekspresu i veterinarima i svima koji su mogli da pipaju konje na daily bases... i gledala kasačke i galoperske trke i zamišljala...
Ali nekako, prošlo mi vreme. Stavila sam to na svoju listu stvari za uraditi, ali onako...
I 30 godina kasnije... 29, dobro, godina kasnije, otkrih šta sam propuštala.
Koja tiha radost u osećaju snage i ritma, miris zelenog i rascvetale zove, miris prašine koja se diže kako prolazim, oblaci ko puslice na dugačkom ne tipično beogradskom nebu, mozak koncentrisan samo na glas trenera i ritam kopitnih koraka, moje omiljeno timarenje pre časa, kad ti se 500 kg života navali na ruku da je češkaš... neizdrž, želja da svaki dan radiš to...
I otkrila sam da moje noge ustvari služe da me drže na konju.
Dupe me boli, a duša mi peva, posle svakog od dosadašnja 3 časa.
Ne znam da li je normalno i koliko će trajati, al volela bih da mislim da je ovo moje sadašnje stanje svesti zauvek.
Ko u bajkama.
Sedmo nebo.
Saturday, April 25, 2009
Psihičke pripreme za supernatural
(za sutrašnji jednodnevni muzičko-ekološki festival u srcu šume u Beogradu, ulaznica je 400 dinara ili 3 limenke plus 3 plastične flaše (prazne, iako su neki mislili suprotno). Za dve glave to je 6 limenki i 6 plastičnih flaša, još treba i vremena da se popije)
Ona otvara fridž i kaže, imamo 2 limenke, moram da kupimo još!
On se smeje, kakav sjajan izgovor!
U fridžu se baškari jedno nepopijeno Nikšićko pivo i mala Coca Cola. Druga Nikšićka ambalaža je bačena juče, pre saznanja o ulaznici.
Moguće strategije su:
1. Platiti 2 karte, 800 din
2. Skupiti još 1 limenku Nikšićkog (70), 1 Coca Colu od po litre (50) i 2 male vode (70) i platiti drugu ulaznicu. To onda izađe 590 dindži zajedno.
3. Meni lično najlepša: 4 limenke Nikšićkog (4X70 jednako 280) i 2 Coca Cole od po litre (100 din) i 4 male vode (140). Nećemo platiti ulaznice, pićemo pivo, varićemo ručak uz CC, hidriraćemo se uz Rosu. A sve zajedno 520 din.
Samo što ćemo klopotati sa 6 limenki i 6 plastika uzbrdo...
4. Kontejner dajving. Pranje ambalaže. 0 dinara.
5. Da sam znala za ulaznicu dok sam se prošli vikend šetala po prirodi, mogla sam bez velkog napora da sakupim 10X kartu i da prodajem ambalažu kod Hajdučke česme. Zamišljam izmarketirane paketiće, "đubre iz Borača, uspomena na seoski turizam", "đubre sa Lisinskog vodopada", "đubre sa Oplenca" ili "đubre sa vrha Kablara". Fensi, brendi. Oprano, namirisano đubre sa stikerom za nagradnu igru. Kupi i biraš destinaciju putovanja, gde je sledeće mesto na svetu na kom ćeš "zaboraviti tetrapak", na kom će ti "ispasti plastika" ili gde ćeš "zabosti limenku" i "zafrljačiti prazno pakovanje pljuga" koje će prvo uveseljavati zeleniš svojom nenormalnom hemijskom bojom a onda samo od sebe vratiti zemlji, odakle je i poteklo.
6. Godinu dana ranije, šipčim ja uzbrdo, Divčibare. I nikako da stignem do vrha. Prolaze pored mene fensi brendi planinske kućice ko iz bajke, sveže omalane i ulickane, sa cvećem u saksijama. Ko negde drugde.
Dođem na vrh brda, ispred mene pukne deponija.
Grede, šut, kante potrošene boje, valjci tona potrošenog silikona.
Stari nameštaj i veš mašine u grmlju i drveću planinske staze.
Nisam nešto preterano ekološki svesna, al nekako duboko u sebi mislim da je lepše da nema otpadaka. Ja svoje pikavce skupljam i na plaži i nosim u damskoj torbici u prirodi. Ja tuđe đubre skupljam i na plaži i u prirodi. Ne znam zašto.
Duboka misao za kraj: Ambalaža ne laža.
Ona otvara fridž i kaže, imamo 2 limenke, moram da kupimo još!
On se smeje, kakav sjajan izgovor!
U fridžu se baškari jedno nepopijeno Nikšićko pivo i mala Coca Cola. Druga Nikšićka ambalaža je bačena juče, pre saznanja o ulaznici.
Moguće strategije su:
1. Platiti 2 karte, 800 din
2. Skupiti još 1 limenku Nikšićkog (70), 1 Coca Colu od po litre (50) i 2 male vode (70) i platiti drugu ulaznicu. To onda izađe 590 dindži zajedno.
3. Meni lično najlepša: 4 limenke Nikšićkog (4X70 jednako 280) i 2 Coca Cole od po litre (100 din) i 4 male vode (140). Nećemo platiti ulaznice, pićemo pivo, varićemo ručak uz CC, hidriraćemo se uz Rosu. A sve zajedno 520 din.
Samo što ćemo klopotati sa 6 limenki i 6 plastika uzbrdo...
4. Kontejner dajving. Pranje ambalaže. 0 dinara.
5. Da sam znala za ulaznicu dok sam se prošli vikend šetala po prirodi, mogla sam bez velkog napora da sakupim 10X kartu i da prodajem ambalažu kod Hajdučke česme. Zamišljam izmarketirane paketiće, "đubre iz Borača, uspomena na seoski turizam", "đubre sa Lisinskog vodopada", "đubre sa Oplenca" ili "đubre sa vrha Kablara". Fensi, brendi. Oprano, namirisano đubre sa stikerom za nagradnu igru. Kupi i biraš destinaciju putovanja, gde je sledeće mesto na svetu na kom ćeš "zaboraviti tetrapak", na kom će ti "ispasti plastika" ili gde ćeš "zabosti limenku" i "zafrljačiti prazno pakovanje pljuga" koje će prvo uveseljavati zeleniš svojom nenormalnom hemijskom bojom a onda samo od sebe vratiti zemlji, odakle je i poteklo.
6. Godinu dana ranije, šipčim ja uzbrdo, Divčibare. I nikako da stignem do vrha. Prolaze pored mene fensi brendi planinske kućice ko iz bajke, sveže omalane i ulickane, sa cvećem u saksijama. Ko negde drugde.
Dođem na vrh brda, ispred mene pukne deponija.
Grede, šut, kante potrošene boje, valjci tona potrošenog silikona.
Stari nameštaj i veš mašine u grmlju i drveću planinske staze.
Nisam nešto preterano ekološki svesna, al nekako duboko u sebi mislim da je lepše da nema otpadaka. Ja svoje pikavce skupljam i na plaži i nosim u damskoj torbici u prirodi. Ja tuđe đubre skupljam i na plaži i u prirodi. Ne znam zašto.
Duboka misao za kraj: Ambalaža ne laža.
Saturday, March 21, 2009
Kondorov let preko kukavičijeg gnezda
Već 3 puta sam nosila torbu sa opremom za fizičko na posao, i tri puta sam je vraćala netaknutu. Toliko o poštovanju odredbi prethodnog posta.
Što se nerviranja tiče, imala sam minimum 2 verbalna konflikta sa šeficom, jer sam reagovala na "naređujem ti" i "moraš". Naravno da sam se povinovala naredbama, al sam, pre toga, lajala ko ker na poštara. Da se zna da se ne plašim.
Nemam kome da se žalim, jer je vlasnica firme jedva dočekala seku da uvede vanredno stanje uz drastična smanjenja plata. Sada sedimo na poslu mnogo duže za mnogo manje pare. Vikendi i godišnji su zabranjeni da bismo bili stalno na raspolaganju. A brutalnost menadžmenta je najzad u potpunosti opravdana.
Vojsku postrojavaju.
Doveden je novi komandant koji se predstavio pričom o 30 mil kineza koji posle nove godine nisu došli na posao.
One helluva party, mislim se ja, ne kontajući ideju priče.
Kome nije dobro, nek odma ide, nastavlja on. Usput orlovskim pogledom skenira naša bezizrazna lica.
Kolko li je kondorovo govno i dal ga je iko preživeo da priča, mislim se ja.
On priča i šabana o zbijanju redova i uspostavljanju procedura i efikasnosti, a ja razmišljam da li je iko primetio taj slavodobitni kez na licu šefice kada nam je saopšteno da nam se svima skida po petina plate. Zauvek.
Ko izgubi posao za vreme recesije, teško će naći drugi, a ko zadrži posao, eee, taj će posle krize samo da odleti gore, njega će tržište da izgura napred, piruetira i poentira novi gm.
I onda će medo da napravi mehuriće a svizac da mu umota čokoladu, jel'da?
A vi, sada, do juna, morate da se pokažete da bi klijent bio zadovoljan, i da bi ostao sa nama, jer ako ode, svi dobijate otkaz!
O, mislim se ja, o. Još samo 3 meseca i slobodna sam.
Što se nerviranja tiče, imala sam minimum 2 verbalna konflikta sa šeficom, jer sam reagovala na "naređujem ti" i "moraš". Naravno da sam se povinovala naredbama, al sam, pre toga, lajala ko ker na poštara. Da se zna da se ne plašim.
Nemam kome da se žalim, jer je vlasnica firme jedva dočekala seku da uvede vanredno stanje uz drastična smanjenja plata. Sada sedimo na poslu mnogo duže za mnogo manje pare. Vikendi i godišnji su zabranjeni da bismo bili stalno na raspolaganju. A brutalnost menadžmenta je najzad u potpunosti opravdana.
Vojsku postrojavaju.
Doveden je novi komandant koji se predstavio pričom o 30 mil kineza koji posle nove godine nisu došli na posao.
One helluva party, mislim se ja, ne kontajući ideju priče.
Kome nije dobro, nek odma ide, nastavlja on. Usput orlovskim pogledom skenira naša bezizrazna lica.
Kolko li je kondorovo govno i dal ga je iko preživeo da priča, mislim se ja.
On priča i šabana o zbijanju redova i uspostavljanju procedura i efikasnosti, a ja razmišljam da li je iko primetio taj slavodobitni kez na licu šefice kada nam je saopšteno da nam se svima skida po petina plate. Zauvek.
Ko izgubi posao za vreme recesije, teško će naći drugi, a ko zadrži posao, eee, taj će posle krize samo da odleti gore, njega će tržište da izgura napred, piruetira i poentira novi gm.
I onda će medo da napravi mehuriće a svizac da mu umota čokoladu, jel'da?
A vi, sada, do juna, morate da se pokažete da bi klijent bio zadovoljan, i da bi ostao sa nama, jer ako ode, svi dobijate otkaz!
O, mislim se ja, o. Još samo 3 meseca i slobodna sam.
Tuesday, February 24, 2009
Zdravlje
1. Neću da se nerviram više nikada zbog OVOG posla.
2. Neću da se nerviram više nikada zbog ljudi sa kojima SADA radim.
3. Izlazim sa posla svaki dan u 17.30 da napravim pauzu od minimum 2 h, makar i morala da se vratim nazad. To je moje vreme, koje služi da bih uopšte mogla da radim u bolesnim uslovima koji vladaju OVOJ firmi.
4. Čim nađem drugi, makar i manje plaćeni posao od OVOG, bežim i ne gledam preko ramena.
5. Ako i ne nađem drugi posao, čim dođe do ucenjivanja ili bilo kakvog svaljivanja bilo kakve krivice na mene (ekipica je sklona tome), zahvaljujem se na saradnji, ljubazno. Zdravlje je, ipak, najvažnije.
2. Neću da se nerviram više nikada zbog ljudi sa kojima SADA radim.
3. Izlazim sa posla svaki dan u 17.30 da napravim pauzu od minimum 2 h, makar i morala da se vratim nazad. To je moje vreme, koje služi da bih uopšte mogla da radim u bolesnim uslovima koji vladaju OVOJ firmi.
4. Čim nađem drugi, makar i manje plaćeni posao od OVOG, bežim i ne gledam preko ramena.
5. Ako i ne nađem drugi posao, čim dođe do ucenjivanja ili bilo kakvog svaljivanja bilo kakve krivice na mene (ekipica je sklona tome), zahvaljujem se na saradnji, ljubazno. Zdravlje je, ipak, najvažnije.
Tuesday, February 03, 2009
Ručak iz novina
Pilići su izgledali malo sumnjivo, kao da se još nisu oporavili od nedavno preležane žutice. Ali narednik je smotao dva za kući.
Medinske sestre su zaverenički pekle batake u sterilizatoru, miris kožice se mešao sa mirisom hemikalija koje su zidovi ambulante godinama upijali.
Ekipa u advertajzing firmi je bila preglasna pre, a kakofonija njihovih glasova je dostigla skoro nepodnošljivu jačinu za vreme ručka. Posle su se smirili u zajedničkom varenju nagetsa sa kari sosom. Mir je najzad zavladao, okrznut povremenim...
Burp.
Medinske sestre su zaverenički pekle batake u sterilizatoru, miris kožice se mešao sa mirisom hemikalija koje su zidovi ambulante godinama upijali.
Ekipa u advertajzing firmi je bila preglasna pre, a kakofonija njihovih glasova je dostigla skoro nepodnošljivu jačinu za vreme ručka. Posle su se smirili u zajedničkom varenju nagetsa sa kari sosom. Mir je najzad zavladao, okrznut povremenim...
Burp.
Monday, February 02, 2009
Crtice iz savremenog života
Jednog dana će mi neki web arheolog biti jako zahvalan, jer je ideja ovog posta da uhvatim malo od savremene Srbije, baš onakve kakvu je kusam svaki dan. Nema laži, nema prevare. Isključujem emocije, al ne mogu radoznalost. Pokušavam da je držim pod kontrolom da se ne bi stmeknula sa krova na kičmu kao mačor istrošenih života. Džaba. Krčag na vodu. A i emocije ulete, ponekad.
Srbija. Subota, rano popodne. Pošta.
Ulazi se pravo na jedini šalter na kojem piše "Prijem i preuzimanje pošiljki", koji mi je sticajem okolnosti potreban. A tamo, pupoljak mladosti, nestvaran podmladak folkmajke Cece (crna peglana kosa, orlovski nos, puć usne) ćućori na telefon, i ne prekidajući razgovor, grakne na mene, drugasalašalter4. Tamo su dobro poznati šalteri za uplataisplatu, i ja dobro poznato stojim i čekam na jednu od službenica koja očigledno popizdi kada joj turnem podizno pisamce. Ona je jedno pola sata burlala po raznim sveskama i upisivala moje brojeve, imena, pošiljaoce, primaoce, i gunđala najbližoj koleginici nešto tipa, zašto uvek ja moram? A cecoklon se šetao iza nje i dovikivao, vamo-vamo sa uplatama! Alo, stranke, alo vamo!
Iza nje je šetala i mlađahna šefica, koja se dogovarala pogledima sa cecoklonom. Obe su delovale dobro raspoložene. A, reko, stara garda (cica koja upravo peni nad gomilama registara) upravo trpi koleginicu na obuci (cecoklona), koja još nema dovoljno iskustva da se uhvati ukoštac sa pošiljkama! Znam tu vrstu nepravde. Ti sve znaš i nije ti teško, a mlada će da ukači kad se stvore uslovi. Za sada neeema dovoljno iskustva da nauči nešto novo, a i bole je dupe, jer je dobila posao preko tetke. I to je to. Samo 20 minuta čekanja više, jer nema dovoljno obučenih koji bi da završe posao.
Srbija. Subota, rano popodne. Tehnomarket.
Nađemo zvučnike, gledamo ih. Suzimo izbor na dva modela. Sad samo navatati nekog da nam ih proda. Bacimo laso daleko, prošetamo se malo, i uhvatimo jednog junca (prodavca).
Kreće sledeća vrsta ping-ponga. (malo ću da sažmem sve figure, razumećete)
- Dobardan, ovi i ovi zvučnici, koja je snaga, koje priključke imaju?
On gleda zvučnike ko da ih je neko bacio pored puta.
- Aaaa, ništa ne piše. Ne znam. Mogu da pogledam na netu, a sve njihovo stoji u kutiji... pa ne znam koji...
- A jel možemo da ih probamo? Poneli smo ajpod?
- A, ne, ne, ne možete. A i ne mogu ti zvučnici na ajpod. Može samo kompjuter. Imate druge zvučnike za ajpod, evo ove tu ili ove tu...
Moj dečko pokušava očiglednom nastavnom metodom da demonstrira neverovatne mogućnosti banane koja fituje u svaku rupu za koju je napravljena, bez obzira na pol, boju ili veroispovest uređaja. Al prodavac mu baš ne veruje.
Mi ga zamolimo da ode da pogleda na netu. I nađe on snagu itd, i na osnovu te informacije mi se odlučimo za jedne zvučnike. One jeftinije.
- Oni koštaju XXXX dinara.
- Ali piše XXXX-1500 dinara!
- XXXX je cena. Oćete da ih uzmete, ili da ja odštampam pravu cenu za policu? Ovo su vam poslednji...
- Jel ima neki popust? Rasprodaja i tako to?
- Ne, niko ne kupuje takve zvučnike...
Ipak mi hoćemo. Iako je odštampao novu cenu, mukica.
On ode 'po kutiju', da ga nema 15 minuta. Već smo se pogledavali, kad eto njega sa kutijicom. U pomoć mu priskače stariji kolega, zajedno raspakuju kutiju ko da je najveća plazma u njoj, a ne 200 gr hifi-ja.
Zajedno ga glave i prikačuju na komp. Puste muziku, demonstrativno. Mi uskačemo sa ajpodom, i puštamo muziku. Vidi, radi i na kompu i na ajpodu.
Prodavac nas gleda, skrušeno.
- Pa, onda, oćete da ih uzmete?
- OĆEMO!!!!!!!!!! (budalo jedna kilava)
Za njega stvarno ne znam ništa. Nemam blage veze ni ideje kako i zašto radi kako radi. Vidim da u radnji imaju pano sa slikama radnika meseca. Nisam primetila njegovu sliku. Težak život, mrzovolja, sve mu se skupilo, a mi još hoćemo da kupujemo... možda.
Srbija. Subota, kasno popodne, radnja kozmetike široke potrošnje.
Doklatim se do kase, nije gužva. Ispred mene su 2 žene. U tom momentu se otvori druga kasa, i ja, skoknem prva na nju. Reko, ima Boga. Taman se nisam istopila u radnji i palim.
Jok.
Ispred mene se naguzi jedna gradska građanka, mlađa, gura svoj staf i kaže 'Izvinite, ali ja sam bila pre vas'.
Arjufakintokintumi? Ne kontam. Tek onda kontam da se prva kasa pokvarila, pa su zato otvorili novu, al šta?! Nije neki red. Ima nas TRI. Ko prvi na novoj kasi, njegova kasa. Ali uspem da procedim, pa šta?
'Valjda se zna neki RED', moralno me poduči ona i gurne svoju (smrdljivu) karticu kasirki.
Nisam joj ništa rekla, ali 30 sekundi kasnije sam poludela. Na ulici. Ne u radnji.
Da, ako ništa, zna se red. Ona ga prva ne poštuje, i još ima snage da mi propoveda. A ja ćutim. Svi se ponašaju isto - i babe i dede i majke i deca i radnici i seljaci i menadžeri i prodavci i direktori i televizije. Nema razlike. Svi hoće da te zajebu, odjebu i spuste, jer su teška vremena i nema se milosti.
Reko, sledeći put ćuteći čupam za kosu i zarivam nokte u lice onome ko me startuje na taj način. Nek robijam, al bar ću imati momenat za sećanje. I pristojno obeštećenje. Biću ludak ko i oni, jer ne može drugačije.
Srbija. Subota, rano popodne. Pošta.
Ulazi se pravo na jedini šalter na kojem piše "Prijem i preuzimanje pošiljki", koji mi je sticajem okolnosti potreban. A tamo, pupoljak mladosti, nestvaran podmladak folkmajke Cece (crna peglana kosa, orlovski nos, puć usne) ćućori na telefon, i ne prekidajući razgovor, grakne na mene, drugasalašalter4. Tamo su dobro poznati šalteri za uplataisplatu, i ja dobro poznato stojim i čekam na jednu od službenica koja očigledno popizdi kada joj turnem podizno pisamce. Ona je jedno pola sata burlala po raznim sveskama i upisivala moje brojeve, imena, pošiljaoce, primaoce, i gunđala najbližoj koleginici nešto tipa, zašto uvek ja moram? A cecoklon se šetao iza nje i dovikivao, vamo-vamo sa uplatama! Alo, stranke, alo vamo!
Iza nje je šetala i mlađahna šefica, koja se dogovarala pogledima sa cecoklonom. Obe su delovale dobro raspoložene. A, reko, stara garda (cica koja upravo peni nad gomilama registara) upravo trpi koleginicu na obuci (cecoklona), koja još nema dovoljno iskustva da se uhvati ukoštac sa pošiljkama! Znam tu vrstu nepravde. Ti sve znaš i nije ti teško, a mlada će da ukači kad se stvore uslovi. Za sada neeema dovoljno iskustva da nauči nešto novo, a i bole je dupe, jer je dobila posao preko tetke. I to je to. Samo 20 minuta čekanja više, jer nema dovoljno obučenih koji bi da završe posao.
Srbija. Subota, rano popodne. Tehnomarket.
Nađemo zvučnike, gledamo ih. Suzimo izbor na dva modela. Sad samo navatati nekog da nam ih proda. Bacimo laso daleko, prošetamo se malo, i uhvatimo jednog junca (prodavca).
Kreće sledeća vrsta ping-ponga. (malo ću da sažmem sve figure, razumećete)
- Dobardan, ovi i ovi zvučnici, koja je snaga, koje priključke imaju?
On gleda zvučnike ko da ih je neko bacio pored puta.
- Aaaa, ništa ne piše. Ne znam. Mogu da pogledam na netu, a sve njihovo stoji u kutiji... pa ne znam koji...
- A jel možemo da ih probamo? Poneli smo ajpod?
- A, ne, ne, ne možete. A i ne mogu ti zvučnici na ajpod. Može samo kompjuter. Imate druge zvučnike za ajpod, evo ove tu ili ove tu...
Moj dečko pokušava očiglednom nastavnom metodom da demonstrira neverovatne mogućnosti banane koja fituje u svaku rupu za koju je napravljena, bez obzira na pol, boju ili veroispovest uređaja. Al prodavac mu baš ne veruje.
Mi ga zamolimo da ode da pogleda na netu. I nađe on snagu itd, i na osnovu te informacije mi se odlučimo za jedne zvučnike. One jeftinije.
- Oni koštaju XXXX dinara.
- Ali piše XXXX-1500 dinara!
- XXXX je cena. Oćete da ih uzmete, ili da ja odštampam pravu cenu za policu? Ovo su vam poslednji...
- Jel ima neki popust? Rasprodaja i tako to?
- Ne, niko ne kupuje takve zvučnike...
Ipak mi hoćemo. Iako je odštampao novu cenu, mukica.
On ode 'po kutiju', da ga nema 15 minuta. Već smo se pogledavali, kad eto njega sa kutijicom. U pomoć mu priskače stariji kolega, zajedno raspakuju kutiju ko da je najveća plazma u njoj, a ne 200 gr hifi-ja.
Zajedno ga glave i prikačuju na komp. Puste muziku, demonstrativno. Mi uskačemo sa ajpodom, i puštamo muziku. Vidi, radi i na kompu i na ajpodu.
Prodavac nas gleda, skrušeno.
- Pa, onda, oćete da ih uzmete?
- OĆEMO!!!!!!!!!! (budalo jedna kilava)
Za njega stvarno ne znam ništa. Nemam blage veze ni ideje kako i zašto radi kako radi. Vidim da u radnji imaju pano sa slikama radnika meseca. Nisam primetila njegovu sliku. Težak život, mrzovolja, sve mu se skupilo, a mi još hoćemo da kupujemo... možda.
Srbija. Subota, kasno popodne, radnja kozmetike široke potrošnje.
Doklatim se do kase, nije gužva. Ispred mene su 2 žene. U tom momentu se otvori druga kasa, i ja, skoknem prva na nju. Reko, ima Boga. Taman se nisam istopila u radnji i palim.
Jok.
Ispred mene se naguzi jedna gradska građanka, mlađa, gura svoj staf i kaže 'Izvinite, ali ja sam bila pre vas'.
Arjufakintokintumi? Ne kontam. Tek onda kontam da se prva kasa pokvarila, pa su zato otvorili novu, al šta?! Nije neki red. Ima nas TRI. Ko prvi na novoj kasi, njegova kasa. Ali uspem da procedim, pa šta?
'Valjda se zna neki RED', moralno me poduči ona i gurne svoju (smrdljivu) karticu kasirki.
Nisam joj ništa rekla, ali 30 sekundi kasnije sam poludela. Na ulici. Ne u radnji.
Da, ako ništa, zna se red. Ona ga prva ne poštuje, i još ima snage da mi propoveda. A ja ćutim. Svi se ponašaju isto - i babe i dede i majke i deca i radnici i seljaci i menadžeri i prodavci i direktori i televizije. Nema razlike. Svi hoće da te zajebu, odjebu i spuste, jer su teška vremena i nema se milosti.
Reko, sledeći put ćuteći čupam za kosu i zarivam nokte u lice onome ko me startuje na taj način. Nek robijam, al bar ću imati momenat za sećanje. I pristojno obeštećenje. Biću ludak ko i oni, jer ne može drugačije.
Friday, January 30, 2009
Praktična primena WWW-a
- Šta to radiš?
- Hoću da naručim Izvod iz matične knjige rođenih i Uverenje o državljanstvu preko neta, pa da pravim LK i pasoš.
- Hej, pa mogla bih i ja!
- Evo, samo ja da završim...
On ide na
http://www.savskivenac.org.yu/start.php?pageid=6
Virim mu preko ramena, strana mi izgleda natrpano i neprivlačno. Onako, birokratski nedizajnirano. Obrazac. Ćirilica, za koju razumem da je zakonom propisano pismo, ne izgleda lepo u ovom elektronskom obliku. Ako su je već propisali, što nisu dali pare dizajnerima za pravilan rast i razvoj fonta? Za gomilu lepog ćiriličnog fonta... Kao što je RTS sada uradio, ali što se RTS-a tiče, to je više PR stunt, nego prava briga za. Al možda se i varam...
Ukuca on JMBGove i sve... i završi.
Onda ja odem na prvi, gornji link na sajtu mog hometowna, piše Servis građana. Pa ja sva srećna, jao, kako su ga lepo stavili da se vidi na VRH BRATE STRANE. Onda mi on izlista "Virtualnog matičara". Sve mi građanski toplo oko srca, virtualni matičar, pitam gradonačelnika, birački spisak, eeee... klik.
- Oćeš da se udaješ? Hehehehehhehee
U malim mestima kao što je ono iz kojeg dolazim, matični ured je zadužen za sva građanska dokumenta, i ja znam da MATIČARI izgledaju svakako (čak su i mladi, bradati i obučeni u tregerice na poslu) i da je samo deo njihovih dužnosti da venčavaju zaljubljene, trudne i weding cakes krinoline. A ostatak vremena izdaju potvrde.
http://www.subotica.rs/cgi/virtualni_maticar/index.php?lg=sr
I pred mene iskoči gomila nekih potvrda umesto 2 (slovima DVE) koliko mogu da se uzmu na sajtu Savskog Venca i ima da se bira domaći, dvojezični ili internacionalni obrazac! Prava Alibabina pećina lepe birokratije.
I ja ukucam šta mi treba.
Odma mi stigla 2 mejla.
1.
Uspešno ste naručili dokument:
Izvod iz matične knjige rođenih - domaći obrazac
Stanje Vaše narudžbe možete proveriti na adresi:
http://www.subotica.rs/cgi/virtualni_maticar/check_form.php?lg=sr
Zahvaljujemo se što koristite našu uslugu.
Odsek za lična stanja građana Grada Subotice
i opet, 2.
Uspešno ste naručili dokument:
Uverenje o državljanstvu - domaći obrazac
Stanje Vaše narudžbe možete proveriti na adresi:
http://www.subotica.rs/cgi/virtualni_maticar/check_form.php?lg=sr
Zahvaljujemo se što koristite našu uslugu.
Odsek za lična stanja građana Grada Subotice
*
Ne budem lenja, nego proverim. Piše sve. Primili porudžbinu. Obrađuje se.
On gleda moj mejl, gleda svoj mejl.
- Meni ništa nije stiglo...
*
Moji dokumenti su stigli prvi.
Za njegove ne znamo.
Dobro, malo likujem. Mališno. Zašto može TO da radi TAMO a ne može tu?
Kako su moji friški dokumenti prevalili 200 km za 2 dana?
Kad će njegovi da prevale 2 km?
U svakom slučaju, javljam.
Subotica rocks!!!!!!
- Hoću da naručim Izvod iz matične knjige rođenih i Uverenje o državljanstvu preko neta, pa da pravim LK i pasoš.
- Hej, pa mogla bih i ja!
- Evo, samo ja da završim...
On ide na
http://www.savskivenac.org.yu/start.php?pageid=6
Virim mu preko ramena, strana mi izgleda natrpano i neprivlačno. Onako, birokratski nedizajnirano. Obrazac. Ćirilica, za koju razumem da je zakonom propisano pismo, ne izgleda lepo u ovom elektronskom obliku. Ako su je već propisali, što nisu dali pare dizajnerima za pravilan rast i razvoj fonta? Za gomilu lepog ćiriličnog fonta... Kao što je RTS sada uradio, ali što se RTS-a tiče, to je više PR stunt, nego prava briga za. Al možda se i varam...
Ukuca on JMBGove i sve... i završi.
Onda ja odem na prvi, gornji link na sajtu mog hometowna, piše Servis građana. Pa ja sva srećna, jao, kako su ga lepo stavili da se vidi na VRH BRATE STRANE. Onda mi on izlista "Virtualnog matičara". Sve mi građanski toplo oko srca, virtualni matičar, pitam gradonačelnika, birački spisak, eeee... klik.
- Oćeš da se udaješ? Hehehehehhehee
U malim mestima kao što je ono iz kojeg dolazim, matični ured je zadužen za sva građanska dokumenta, i ja znam da MATIČARI izgledaju svakako (čak su i mladi, bradati i obučeni u tregerice na poslu) i da je samo deo njihovih dužnosti da venčavaju zaljubljene, trudne i weding cakes krinoline. A ostatak vremena izdaju potvrde.
http://www.subotica.rs/cgi/virtualni_maticar/index.php?lg=sr
I pred mene iskoči gomila nekih potvrda umesto 2 (slovima DVE) koliko mogu da se uzmu na sajtu Savskog Venca i ima da se bira domaći, dvojezični ili internacionalni obrazac! Prava Alibabina pećina lepe birokratije.
I ja ukucam šta mi treba.
Odma mi stigla 2 mejla.
1.
Uspešno ste naručili dokument:
Izvod iz matične knjige rođenih - domaći obrazac
Stanje Vaše narudžbe možete proveriti na adresi:
http://www.subotica.rs/cgi/virtualni_maticar/check_form.php?lg=sr
Zahvaljujemo se što koristite našu uslugu.
Odsek za lična stanja građana Grada Subotice
i opet, 2.
Uspešno ste naručili dokument:
Uverenje o državljanstvu - domaći obrazac
Stanje Vaše narudžbe možete proveriti na adresi:
http://www.subotica.rs/cgi/virtualni_maticar/check_form.php?lg=sr
Zahvaljujemo se što koristite našu uslugu.
Odsek za lična stanja građana Grada Subotice
*
Ne budem lenja, nego proverim. Piše sve. Primili porudžbinu. Obrađuje se.
On gleda moj mejl, gleda svoj mejl.
- Meni ništa nije stiglo...
*
Moji dokumenti su stigli prvi.
Za njegove ne znamo.
Dobro, malo likujem. Mališno. Zašto može TO da radi TAMO a ne može tu?
Kako su moji friški dokumenti prevalili 200 km za 2 dana?
Kad će njegovi da prevale 2 km?
U svakom slučaju, javljam.
Subotica rocks!!!!!!
Saturday, January 24, 2009
Eu Bastards 2
Zaboravila sam da spomenem da je u Parizu bilo jako, jako hladno. Pogotovo kada ugledam ljude u starkama. Ali, to je dobra ideja - patike, bilo kakve patike mnogo bolje greju nego čizme, bilo koje čizme. Moje "patike za kišu" crne, ružne reebok skalamerije su više nego opravdale svoje korišćenje mog pasoša, što ne bih mogla da kažem za full leather dr martens - tvrde i hladne - al paradoksalne, noge ti se istovremeno kuvaju i odumiru bez cirkulacije ko u igmanskom maršu - čizme, koje bih rado ostavila u pariskom đubretu da mi nije bilo žao para koje sam dala za njih.
Te čizme će biti udobne za jedno dvajs godina, ako ih budem nosila redovno, i u njima budem plivala u okeanu, te ih budem sušila na suncu Sahare, i naizmenično bum upadala u kotao sa mašću i kotao sa vrelom rakijom. I ponovo okean, pa pustinja. Otprilike. Dok to ne uradim, neću ih vući u svet. Ukor pred isključenje.
Berlin je bio još hladniji. To je ona vrsta hladnoće kada imaš multilejernu odeću na sebi i fino ti je. Onda pređeš 50 metara i ok ti je. U sledećih 50 m ti se sledi lice i pripiški ti se. I onda skontaš da se krećeš usporeno, kao kroz vodu, jer ne osećaš udove. Onda utrčiš u kafić-restoran-muzej. Ali to je malo teže kada si u izbirljivom društvu. Jedno oće da se šeta (ne moš joj objasniti da -10 baš i nije vreme za nonšalantnu šetnjicu kao pored aprilske Sene), drugo oće taxi, treće izigrava turistu Japanca i klikće fotoaparat dok može da pomera prst... bilo koji prst... jedan se sledi, drugi čudesno proradi...
Na skoro demokratskom glasanju pobedio onaj sa taxijem. I idemo kod njegovog drugara.
Drugar ispadne simpa neger (mađarska reč za afrikance), Francuz, rodom iz Burkine Faso. Kaže čovek da je eto u Berlinu već mesec dana i da snima taj film, i da je reditelj veliki profesionalac koji traži mnogo.
I ja pitam, čisto da se uključim, a ko je reditelj?
Njih 4 se zablenu u mene, jer pričaju o njemu već po sata, al na francuskom (prokleta jezička barijera).
Tarantino.
Ne seri. Ti glumiš u novom filmu KTarantina koji se snima as we speak?
Oui.
Gledam čoveka drugim očima jer ću ga gledati na teveu.
A ko još glumi?
Pa, Bred Pit... e, danas je na set svratila Rosario Doson!
Gledam čoveka trećim očima.
A o čemu se radi u filmu?
Pa, radnja se dešava u WW2, to ti je kao drti dazn, kao grupa savezničkih vojnika, koji se zovu inglorijas bastrds, pa je svako specijalizovan za nešto, kao, znaš...
A kako se zove film?
Inglorijas bastards.
Aha.
Pošto sam ispucala sva "SandraRTSBiljanaexPINK pitanja", shvatila sam da nemam više šta da pitam. Na svu sreću, moj sledeći nalet inspiracije je došao kada samo bili u jermenskom restoranu sa još 2 glumca iz istog filma.
Ko u vicu, za stolom sede Francuz, Nemac i Amerikanac. Visoko simbolično, za ekipicu koja radi na istom WW2 filmu i druži se posle posla.
Sedi i Irkinja i Francuz. A sa nama je i Srbija! - objašnjava domaćin, Francuz glumac.
Dragi i ja sinhronizovano kličemo i mašemo, ko klizački parovi kad čekaju ocene.
Simpatični smo.
Krkamo mesence i slušamo razgovor 3 glumca. Nemac glumi Nemca, a Amerikanac je jedan od bastarda, onaj što skalpirava. Nije baš mnogo zanimljivo, jer su oni ipak u centru pažnje. I oseća se mali rivalitet. Nemac ne zatvara usta, otprilike se izvinjava što je Nemac i što su pobili tolke ljude pre ček, 60 i kusur godina. Ja mu objašnjavam da mi imamo mnogo svežiji rat na plećima i da su Roma people u lošem položaju u našoj zemlji jer smo rasisti, samo da bi se osećao bolje. Amerikanac nas posmatra ispod oka, jer je kuuul, a i nije siguran koji mi andrak radimo tu. Možda nas Kventin poslao da provociramo?
Nemac i dalje insistira da je ww2 veliko zlo, Amer priča anti PC vic o Jevrejima da bi zajebavao Nemca, ali Nemac u tome prepoznaje nepravdu. On ne može da priča viceve o Jevrejima, jer je Nemac! Ja mu objašnjavam da mi i dalje pričamo viceve o Bosancima, i čak poželim da ispričam neki, al se suzdržim.
Sedeli smo tako, zaglibljeni u četrdesete godine prošlog veka, sa svim nepravdama koje nismo uspevali da ispravimo. Ali našli smo načina da ih zaobiđemo.
Otišli smo još ranije.
U Rum trader baru, 2X2, koji drže 2 ekscentrična lika, sluša se samo muzika iz '20 i '30, a šanker je obučen kao gospodin iz tog perioda - bela košulja, crni prsluk i pantalone, cvikeri koji nemaju gornji ram, zlatni lanac koji se završava u džepiću prsluka (koji skriva otvarač, ne sat).
Dragi prepoznao muzički set Rine Keti, čime je zaslužio zvezdicu kod šankera, a ja sam pala u kratkotrajnu nemilost, jer sam se setila jedinog koktela koji kao pijem (Long Island Ice Tea), ali taj koktel šanker ne priznaje. I smatra 'pokazivanjem vrlo lošeg ukusa kada mu se to .... traži'. I ode.
Dovabila sam ga nazad i dobila koktel koji bi pila jedna dama, u recimo, '30 godinama prošlog veka, dama u, recimo, '30 tim godinama svog života.
White Lady je bio savršeno kiseo (džin, tripl sek, limun), a ja pozvana da svratim ponovo, da bi mi odredili tačan razmer sastojaka damske tekućine. Jer, svaka lejdi mora da zna kakav koktel voli.
Nismo se vratili ponovo, za ta tri preostala dana, ali kad sledeći put dođem u Berlin, planiram da posetim Monsieur Scholla i nastavim sa edukacijom. I to kostimirana u epohu. Čisto da mu udovoljim, jer zaslužuje.
Ostatak vremena smo obišli još par restorana, koji nisu zadovoljili naše istančane ukuse, svi sem jednog malog libanskog delija gde smo jeli savršenu Lentil soup (čorbuljak od sočiva ili leće).
I videli smo malo delova Berlina, malo turističkih must see spotova, malo moderne umetnosti (Paul Klee i Jeff Koons), malo DDR muzeja koji je ličio na kuću (nemojte meni da pokazujete školske kecelje i marame i kape, sećam se).
Stvarno ne očekujući, ušetali smo u još jednu epohu. Sećanje na DDR. Ghost zemlja paralelno egzistira kao senka turističkog Berlina. Sem muzeja, posetili smo i bar iz DDR '70 - '80 tih u kojem se muzika pušta isključivo sa singlica, a psihodelične tapete ukrašavaju 'kao 3D' poklopci bombonjera sa umiljatim životinjama.
I sva ta mesta u kojima vreme stoji, jer su ljudi odlučili tako. A mi upravo došli iz zemlje koja je cela takva, zaglavljena u limbou čekanja bolje budućnosti. A ne želimo to. Mislim, želimo da se zemlja promeni.
Hoću, bre, da putujem jeftino i lako, bez čekanja na gospoja vize, bez planiranja puta 6 meseci unapred. Zašto sam morala da zapanjim domaćine informacijom da mi je ovo prvi put stvarno u Evropi?
Tek kad se vratiš, shvatiš gde si bio...
I hoćeš da ideš dalje.
Te čizme će biti udobne za jedno dvajs godina, ako ih budem nosila redovno, i u njima budem plivala u okeanu, te ih budem sušila na suncu Sahare, i naizmenično bum upadala u kotao sa mašću i kotao sa vrelom rakijom. I ponovo okean, pa pustinja. Otprilike. Dok to ne uradim, neću ih vući u svet. Ukor pred isključenje.
Berlin je bio još hladniji. To je ona vrsta hladnoće kada imaš multilejernu odeću na sebi i fino ti je. Onda pređeš 50 metara i ok ti je. U sledećih 50 m ti se sledi lice i pripiški ti se. I onda skontaš da se krećeš usporeno, kao kroz vodu, jer ne osećaš udove. Onda utrčiš u kafić-restoran-muzej. Ali to je malo teže kada si u izbirljivom društvu. Jedno oće da se šeta (ne moš joj objasniti da -10 baš i nije vreme za nonšalantnu šetnjicu kao pored aprilske Sene), drugo oće taxi, treće izigrava turistu Japanca i klikće fotoaparat dok može da pomera prst... bilo koji prst... jedan se sledi, drugi čudesno proradi...
Na skoro demokratskom glasanju pobedio onaj sa taxijem. I idemo kod njegovog drugara.
Drugar ispadne simpa neger (mađarska reč za afrikance), Francuz, rodom iz Burkine Faso. Kaže čovek da je eto u Berlinu već mesec dana i da snima taj film, i da je reditelj veliki profesionalac koji traži mnogo.
I ja pitam, čisto da se uključim, a ko je reditelj?
Njih 4 se zablenu u mene, jer pričaju o njemu već po sata, al na francuskom (prokleta jezička barijera).
Tarantino.
Ne seri. Ti glumiš u novom filmu KTarantina koji se snima as we speak?
Oui.
Gledam čoveka drugim očima jer ću ga gledati na teveu.
A ko još glumi?
Pa, Bred Pit... e, danas je na set svratila Rosario Doson!
Gledam čoveka trećim očima.
A o čemu se radi u filmu?
Pa, radnja se dešava u WW2, to ti je kao drti dazn, kao grupa savezničkih vojnika, koji se zovu inglorijas bastrds, pa je svako specijalizovan za nešto, kao, znaš...
A kako se zove film?
Inglorijas bastards.
Aha.
Pošto sam ispucala sva "SandraRTSBiljanaexPINK pitanja", shvatila sam da nemam više šta da pitam. Na svu sreću, moj sledeći nalet inspiracije je došao kada samo bili u jermenskom restoranu sa još 2 glumca iz istog filma.
Ko u vicu, za stolom sede Francuz, Nemac i Amerikanac. Visoko simbolično, za ekipicu koja radi na istom WW2 filmu i druži se posle posla.
Sedi i Irkinja i Francuz. A sa nama je i Srbija! - objašnjava domaćin, Francuz glumac.
Dragi i ja sinhronizovano kličemo i mašemo, ko klizački parovi kad čekaju ocene.
Simpatični smo.
Krkamo mesence i slušamo razgovor 3 glumca. Nemac glumi Nemca, a Amerikanac je jedan od bastarda, onaj što skalpirava. Nije baš mnogo zanimljivo, jer su oni ipak u centru pažnje. I oseća se mali rivalitet. Nemac ne zatvara usta, otprilike se izvinjava što je Nemac i što su pobili tolke ljude pre ček, 60 i kusur godina. Ja mu objašnjavam da mi imamo mnogo svežiji rat na plećima i da su Roma people u lošem položaju u našoj zemlji jer smo rasisti, samo da bi se osećao bolje. Amerikanac nas posmatra ispod oka, jer je kuuul, a i nije siguran koji mi andrak radimo tu. Možda nas Kventin poslao da provociramo?
Nemac i dalje insistira da je ww2 veliko zlo, Amer priča anti PC vic o Jevrejima da bi zajebavao Nemca, ali Nemac u tome prepoznaje nepravdu. On ne može da priča viceve o Jevrejima, jer je Nemac! Ja mu objašnjavam da mi i dalje pričamo viceve o Bosancima, i čak poželim da ispričam neki, al se suzdržim.
Sedeli smo tako, zaglibljeni u četrdesete godine prošlog veka, sa svim nepravdama koje nismo uspevali da ispravimo. Ali našli smo načina da ih zaobiđemo.
Otišli smo još ranije.
U Rum trader baru, 2X2, koji drže 2 ekscentrična lika, sluša se samo muzika iz '20 i '30, a šanker je obučen kao gospodin iz tog perioda - bela košulja, crni prsluk i pantalone, cvikeri koji nemaju gornji ram, zlatni lanac koji se završava u džepiću prsluka (koji skriva otvarač, ne sat).
Dragi prepoznao muzički set Rine Keti, čime je zaslužio zvezdicu kod šankera, a ja sam pala u kratkotrajnu nemilost, jer sam se setila jedinog koktela koji kao pijem (Long Island Ice Tea), ali taj koktel šanker ne priznaje. I smatra 'pokazivanjem vrlo lošeg ukusa kada mu se to .... traži'. I ode.
Dovabila sam ga nazad i dobila koktel koji bi pila jedna dama, u recimo, '30 godinama prošlog veka, dama u, recimo, '30 tim godinama svog života.
White Lady je bio savršeno kiseo (džin, tripl sek, limun), a ja pozvana da svratim ponovo, da bi mi odredili tačan razmer sastojaka damske tekućine. Jer, svaka lejdi mora da zna kakav koktel voli.
Nismo se vratili ponovo, za ta tri preostala dana, ali kad sledeći put dođem u Berlin, planiram da posetim Monsieur Scholla i nastavim sa edukacijom. I to kostimirana u epohu. Čisto da mu udovoljim, jer zaslužuje.
Ostatak vremena smo obišli još par restorana, koji nisu zadovoljili naše istančane ukuse, svi sem jednog malog libanskog delija gde smo jeli savršenu Lentil soup (čorbuljak od sočiva ili leće).
I videli smo malo delova Berlina, malo turističkih must see spotova, malo moderne umetnosti (Paul Klee i Jeff Koons), malo DDR muzeja koji je ličio na kuću (nemojte meni da pokazujete školske kecelje i marame i kape, sećam se).
Stvarno ne očekujući, ušetali smo u još jednu epohu. Sećanje na DDR. Ghost zemlja paralelno egzistira kao senka turističkog Berlina. Sem muzeja, posetili smo i bar iz DDR '70 - '80 tih u kojem se muzika pušta isključivo sa singlica, a psihodelične tapete ukrašavaju 'kao 3D' poklopci bombonjera sa umiljatim životinjama.
I sva ta mesta u kojima vreme stoji, jer su ljudi odlučili tako. A mi upravo došli iz zemlje koja je cela takva, zaglavljena u limbou čekanja bolje budućnosti. A ne želimo to. Mislim, želimo da se zemlja promeni.
Hoću, bre, da putujem jeftino i lako, bez čekanja na gospoja vize, bez planiranja puta 6 meseci unapred. Zašto sam morala da zapanjim domaćine informacijom da mi je ovo prvi put stvarno u Evropi?
Tek kad se vratiš, shvatiš gde si bio...
I hoćeš da ideš dalje.
Wednesday, January 14, 2009
EU Bastardi 1
Kud svi Turci, tu i mali Mujo. Tako sam i ja poslušala zov gospoja Europe i otišla da se uverim svojim očima u prednosti pristupanja svetu. Moj prvi put u EU, uopšte, ako ne računamo Mađarsku i *Tursku.
*ja je računam
Mesta: Paris, Berlin.
Vreme: Teškom mukom iskukanih slobodnih 10 dana.
Spakovala sam naramak opasno istanjenih živaca i toplih čarapa jer su mi najavili neuobičajeno oštru zimu. Tačnije, spakovala gunj i opanci i sela na volujsku zapregu do komšijskog sela.
Slika prva -
Ne moš isterat selo iz devojke.
U metrou do grada Parisa, nazvanog po šnicli, nisam mogla da prestanem da paranoišem kako me svi gledaju. Iako nisu. Mislila sam da me gledaju jer se guram sa ogromnom torbom, guram ja nju, ali i ona mene, ali dragi mi objasni da je normalno da od aerporta ili ž stanice ljudi vuku torbe, pa sam se smirila, ali i dalje prilično neadekvatna sama sebi. Verovatno to vuče korene iz dolaska u selo beograd, kad sam velikom metalno-uokvirenom českom torbom, na koju sam bila tako ponosna, cepala čarape gospođama po prevozu, pa su se drale na mene, nezadovoljne jer umesto materijalnog obeštećenja, dobijaju moralno...
Slika druga -
Rođak sa sela.
Naši domaćini su dugogodišnji prijatelji sa kojima smo već pokušali zajednički boravak, pa znamo da smo samo minimalno disfunkcionalni - kako povezati Crnog Ruskog Francuza koji voli da jede i puši, Engleskinju svilenog zdravlja alergičnu na gluten koja ne pije i ne puši, Tavankutskog mrguda koji voli da pije pivo i puši i Dragog Difisilastog koji voli da jede i pije?
U pokušaju da nađemo šta nas spaja, popeli smo se na vrtešku. Prvih 5 dana smo obilazili kulturne znamenitosti preko dana, a uveče su nas hranili i pojili na smenu drugari, drugari drugara i restorani. U Luvru su mi se najviše svideli ostaci stare Persije - pogotovo kapitel sa volovima visok 5 metara. Ako je samo glava stuba 5 m visoka, koliko je bio hram-palata čija je tavanica počivala na njima? Zamislila sam kako će biti dobro kad naprave neku hologramsku projekciju koja će probijati jednog dana providni krov Luvra i ostavljati nas otvorenih usta, satima zabalavljene u nebo, kako se divimo umeću i viziji jedne davne civilizacije.
...I Pikasove zajebancije na temu Delakroaovih "3 žene iz Alžira".
U Orseju mi se svidela zgrada muzeja i neki fini art deko i nuvo nameštaj.
...I Pikasove zajebancije na temu Maneovog "Doručka na travi".
Nisam ni znala da se Pikaso tako fino igrao sa kolegama.
Na Montparnasu mi se svideo pogled na grad i miris crkve.
U Notrdamu mi se svidela nedeljna misa i 3 projektora koja bojama oživljavaju duboki reljef Hristovog rođenja na zidu.
Na Ajfelovoj kuli mi se svidela Ajfelova kula.
Slika treća
Žurnal o omladini na selu, zimi.
Dosta sa kulturom, ajmo na hranu:
Svidelo mi se:
1 savršen spor obrok (nekoliko vrsta ostriga, belo vino, mesence, šunkica i crno vino, sirevi i jače crno vino, salata za varenje i čokoladni trufli)
1 savršen kuvani spor obrok (beouf bourguignon - gulaš u vinu sporo kuvan na vatri, triput sa vađenjem i umakanjem mnogo savršenog bageta! selection of cheese, kolač od jabuka... ljudi, dokle? kažu, čekaj! još šnenokle!)
mali kishovi iz pekare uz kroasan punjen čokoladom
činija japanske supe sa limunovom travom i toliko rezanaca da sam ostavila sramotnu polovinu.
suši od jegulje, japanska supa od ribe (fish tea)
NIJE MI SE SVIDELO
Predjelo od morskih ježeva sa jajetom i foie gras, moguće zato što sam bacala peglu i tresla se od jeze sledeće jutro.
Umesto voljenog piva, s mukom sam se navikavala na najfinije crno vino i na zabranu pušenja u kafićima i restoranima. U Parizu je prvi put posle 10 godina pao sneg, pa sam imala i privilegiju viđenja tog čuda. Francuzi su se lomatali na engleskom oko mene, fini ljudi, ali najviše sam se plašila upoznavanja novih finih ljudi, što mi se dešavalo svako veče. Zašto?
Vide te ljudi PRVI PUT, oma, opa cmok-smok, u oba obraza. A ja nenavikla.
Dođe vreme da se rastajemo, ja već vidim zlehudu sudbinu i brojim, njih 7X2, četrnaest obraza!!! i počinjem da se hrabrim, ajde, nije to ništa, ali svaki put me zateknu, opa, cmok cmok.
A kad sam pokušavala da se otarasim tog dela i prekinem "ko će da načini prvi korak" neizvesnost, onda je izgledalo ko da sam pobegla iz kolhoza, prava leđa, muško rukovanje i ljubljenje najrođenijeg ko da oboje imamo raskošne brkove. Harašo, junače!
I nikako nisam uspevala da odredim pravi intenzitet poljupca. Ili je bio vlažan, već spomenuti votka ruski, ili sam podmetala obraz ovlaš damski, krijući usne, pa je izgledalo kao da se druga osoba trudi, a ja kuliram.
Na kraju sam se zaletela i u jednom restoranu iscmokala čoveka koji mi je pružio ruku. Nije očekivao.
Ali, šta je, tu je. I dalje mi je neprijatno, ali ljubila sam mnoge obraze u Parizu.
Al nekako preživesmo taj prvi deo privikavanja na zimski turizam diktiran tempom stare egocentrične dame (Pariz je žensko, nema sumnje) i uništavanje hranom, kad je već došlo vreme da se pakujemo za posetu Berlinu.
I tako, Turci krenuše dalje. Tačnije, obukoh se toplo u najtoplije opanke i ponesoh samo bošču, jer na jeftinu zapregu nosiš samo ručni prtljag. U pakao minusa 10.
(nastavak možda sledi. a mora. tek sam zagrebala površinu. Kolko smo samo jeeeliii)
*ja je računam
Mesta: Paris, Berlin.
Vreme: Teškom mukom iskukanih slobodnih 10 dana.
Spakovala sam naramak opasno istanjenih živaca i toplih čarapa jer su mi najavili neuobičajeno oštru zimu. Tačnije, spakovala gunj i opanci i sela na volujsku zapregu do komšijskog sela.
Slika prva -
Ne moš isterat selo iz devojke.
U metrou do grada Parisa, nazvanog po šnicli, nisam mogla da prestanem da paranoišem kako me svi gledaju. Iako nisu. Mislila sam da me gledaju jer se guram sa ogromnom torbom, guram ja nju, ali i ona mene, ali dragi mi objasni da je normalno da od aerporta ili ž stanice ljudi vuku torbe, pa sam se smirila, ali i dalje prilično neadekvatna sama sebi. Verovatno to vuče korene iz dolaska u selo beograd, kad sam velikom metalno-uokvirenom českom torbom, na koju sam bila tako ponosna, cepala čarape gospođama po prevozu, pa su se drale na mene, nezadovoljne jer umesto materijalnog obeštećenja, dobijaju moralno...
Slika druga -
Rođak sa sela.
Naši domaćini su dugogodišnji prijatelji sa kojima smo već pokušali zajednički boravak, pa znamo da smo samo minimalno disfunkcionalni - kako povezati Crnog Ruskog Francuza koji voli da jede i puši, Engleskinju svilenog zdravlja alergičnu na gluten koja ne pije i ne puši, Tavankutskog mrguda koji voli da pije pivo i puši i Dragog Difisilastog koji voli da jede i pije?
U pokušaju da nađemo šta nas spaja, popeli smo se na vrtešku. Prvih 5 dana smo obilazili kulturne znamenitosti preko dana, a uveče su nas hranili i pojili na smenu drugari, drugari drugara i restorani. U Luvru su mi se najviše svideli ostaci stare Persije - pogotovo kapitel sa volovima visok 5 metara. Ako je samo glava stuba 5 m visoka, koliko je bio hram-palata čija je tavanica počivala na njima? Zamislila sam kako će biti dobro kad naprave neku hologramsku projekciju koja će probijati jednog dana providni krov Luvra i ostavljati nas otvorenih usta, satima zabalavljene u nebo, kako se divimo umeću i viziji jedne davne civilizacije.
...I Pikasove zajebancije na temu Delakroaovih "3 žene iz Alžira".
U Orseju mi se svidela zgrada muzeja i neki fini art deko i nuvo nameštaj.
...I Pikasove zajebancije na temu Maneovog "Doručka na travi".
Nisam ni znala da se Pikaso tako fino igrao sa kolegama.
Na Montparnasu mi se svideo pogled na grad i miris crkve.
U Notrdamu mi se svidela nedeljna misa i 3 projektora koja bojama oživljavaju duboki reljef Hristovog rođenja na zidu.
Na Ajfelovoj kuli mi se svidela Ajfelova kula.
Slika treća
Žurnal o omladini na selu, zimi.
Dosta sa kulturom, ajmo na hranu:
Svidelo mi se:
1 savršen spor obrok (nekoliko vrsta ostriga, belo vino, mesence, šunkica i crno vino, sirevi i jače crno vino, salata za varenje i čokoladni trufli)
1 savršen kuvani spor obrok (beouf bourguignon - gulaš u vinu sporo kuvan na vatri, triput sa vađenjem i umakanjem mnogo savršenog bageta! selection of cheese, kolač od jabuka... ljudi, dokle? kažu, čekaj! još šnenokle!)
mali kishovi iz pekare uz kroasan punjen čokoladom
činija japanske supe sa limunovom travom i toliko rezanaca da sam ostavila sramotnu polovinu.
suši od jegulje, japanska supa od ribe (fish tea)
NIJE MI SE SVIDELO
Predjelo od morskih ježeva sa jajetom i foie gras, moguće zato što sam bacala peglu i tresla se od jeze sledeće jutro.
Umesto voljenog piva, s mukom sam se navikavala na najfinije crno vino i na zabranu pušenja u kafićima i restoranima. U Parizu je prvi put posle 10 godina pao sneg, pa sam imala i privilegiju viđenja tog čuda. Francuzi su se lomatali na engleskom oko mene, fini ljudi, ali najviše sam se plašila upoznavanja novih finih ljudi, što mi se dešavalo svako veče. Zašto?
Vide te ljudi PRVI PUT, oma, opa cmok-smok, u oba obraza. A ja nenavikla.
Dođe vreme da se rastajemo, ja već vidim zlehudu sudbinu i brojim, njih 7X2, četrnaest obraza!!! i počinjem da se hrabrim, ajde, nije to ništa, ali svaki put me zateknu, opa, cmok cmok.
A kad sam pokušavala da se otarasim tog dela i prekinem "ko će da načini prvi korak" neizvesnost, onda je izgledalo ko da sam pobegla iz kolhoza, prava leđa, muško rukovanje i ljubljenje najrođenijeg ko da oboje imamo raskošne brkove. Harašo, junače!
I nikako nisam uspevala da odredim pravi intenzitet poljupca. Ili je bio vlažan, već spomenuti votka ruski, ili sam podmetala obraz ovlaš damski, krijući usne, pa je izgledalo kao da se druga osoba trudi, a ja kuliram.
Na kraju sam se zaletela i u jednom restoranu iscmokala čoveka koji mi je pružio ruku. Nije očekivao.
Ali, šta je, tu je. I dalje mi je neprijatno, ali ljubila sam mnoge obraze u Parizu.
Al nekako preživesmo taj prvi deo privikavanja na zimski turizam diktiran tempom stare egocentrične dame (Pariz je žensko, nema sumnje) i uništavanje hranom, kad je već došlo vreme da se pakujemo za posetu Berlinu.
I tako, Turci krenuše dalje. Tačnije, obukoh se toplo u najtoplije opanke i ponesoh samo bošču, jer na jeftinu zapregu nosiš samo ručni prtljag. U pakao minusa 10.
(nastavak možda sledi. a mora. tek sam zagrebala površinu. Kolko smo samo jeeeliii)
Subscribe to:
Posts (Atom)
