1.
Šetaš psa prema parku kroz vernike koji su običnog radnog dana u 11 ujutru napravili kilometarske kolone i opkolili malu crkvu na tvrđavi iz minimum 2 pravca. Kao uvod u priču, na putu prema njima, sitni preduzetnici su instalirali tezge sa svećama, crkvenim relikvijama i ušećerenim jabukama. Žene su umaramljene. Crno je kolor of d čojs. Pošto sam ja u ljubičastoj trenerci, a ker žut, prolazeći, razdvajamo red ko Mojsije Crveno more.
Pitanja:
Koji je to svetac okupio ove silne ljude u religioznoj opsadi tvrđave i šta tačno očekuju od posete istom? Kako bi reagovali da smo nas 2 zauzeli mesto u redu?
2.
Moja prijateljica piše seminarski rad na poslediplomskim studijama jednog državnog fakulteta. Katuje, prevodi i pejstuje. Meni je neverovatno da se dobijanje diplome svelo na minimum vremena i malo interneta, bez ijedne pročitane knjige.
Pitanja:
Šta svetac zadužen za obrazovanje misli o metodama široko u upotrebi u zemlji? Da li mu imponuje što je resavska škola je jača nego ikad? Šta uopšte znači ta diploma?
"Ja stvarno nikad nisam čula za tu Pandorinu kutiju..."
3.
Dobra sarajevska ćevapdžinica je izvela rokadu i od prekoputa se premešta na mesto restorana "Svetica", koji je životario par godina kao bleda senka kafane "Užička kremna". Naravno da nisu napisali kada počinju sa radom. Jednostavno obaveštenje, na a4 papiru bi uradilo posao. Rukom napisano. Dragi gosti, od tada, ćevapi!
I tako prolazim jedno veče, vidim ljude unutra i kucnem na staklo da se obavestim. Iznutra, žena sa kuhinjskom kapicom na glavi me odjebe jednim pokretom ruke.
Pitanja:
Zašto žena u Svetici nije učinila minimum napora i otvorila vrata, ljubazno me pozdravila i odgovorila na moje pitanje?
Wednesday, October 28, 2009
Wednesday, October 21, 2009
bez naslova
Teram kera ovih dana. On mi je najbolji drug i sa njim provodim najveći deo dana. Pored njega, imam samo jednu dvonožnu konstantu u životu, pa je naš trojac iz čiste obesti preuzeo umetnička imena iz poznatog hita novosadske grupe "Piknik", "Miš puž i ker". Tako se međusobno oslovljavamo kad smo dobro raspoloženi.
Ker je pas.
Puž je on.
Miš sam, po prostoj podeli uloga, ja. Iako ker više liči na miša od mene. Ali ima on još imena. Kad se popiša u stanu, zovemo ga 'govno', a kada jede 'mećava'.
Kako izgleda naša dnevna rutina? Puž radi preko dana, pa je preuzeo obavezu šetnje kera u sedam ujutru i hranjenje istog u 7 i 15. Ja se za to vreme valjuškam u krevetu. Oko pola 9 kera preuzimam ja.
Tj, oko pola 9 se doteturam do kompa, napipam šolju hladne kafe (puž i dalje pokušava da me probudi u 7.30), i pokušam da otpletem trepavice uz vesele vesti iz zemlje i inostranstva. Oko 9 sam već skoro budna, taman radna raja počne da lupa po tastaturama, pa se malo chatuje.
Za to vreme je ker shvatio da ga ignorišem baš kad mu se igra, pa počinje da pravi nepodobštine. Uz glasan tresak, spušta prvu patiku pored mene. Bam.
Ja ga kuliram.
Evo i druge. Bam.
Odlazi, nema ga. Šta radi? Pa, jede antenski kabl (abi, ne!), zaobljuje uglove stočića za tv (abi, ne!) ili gricka farbu sa radijatora (abi, neee!).
Da bih ga ispoštovala, malo mu bacam gospodina Kosku, gospodina Loptu, gospodina Ruperta ili gospodina Žabu. Kad iscrpim sve zalihe gospode za bacanje, prosto ga jurim po kući.
Pa se vratim kompu.
Onda donese svoje ćebence, sve od odeće što uspe da skine sa štrika, prljave čarape i majice. Najbolje je što to donese ispod stola, pa mirno sedi na tome i čeka da primetim.
U 11 idemo u šetnju, po Keju i po Kališu. Kada piša, vičem "bravo" i dajem mu nagradu. Kada sere, prvo pokupim njegovo govno u kesu vičući "bravo", a onda ga nagradim. U parku ga pustim sa povoca pa se igramo sa kestenjem i lišćem. Posle šetnje prvo spavaaamo, a onda, pogodite šta? Iiiigramo se. Onda u 5 zagrevam jednu porciju pilećeg mesa sa šargarepom i serviram. (Puž kontroliše da li sam proverila da slučajno neka koska nije ostala u hrani?! Jesam.)
15 sekundi kasnije...
Idemo u šetnju. Sad već pričam sve vreme sa kerom. Abi babi, kaži 'maaaa-ma'. Ma-ma. Ma-mmmmaaa. Kad zovem veterinara, predstavljam se 'Ovde Organizam, Abijeva mama...'
Tu se negde sretnemo sa pužem, pa mu ga ja uvalim. I tako dan za danoooom.
XXX
Čudan proizvod mog preteranog druženja sa kerom je da ljudi počinju da mi liče na pse. Jednog dana, na pilatesu, podigoh pogled i učini mi se da se instruktor pretvorio u mešanca podignutih ušiju. Brže-bolje spustila pogled i primetila dlake na trenerci. Nepogrešivo realno pseće.
Monday, September 21, 2009
Uputstvo za upotrebu kera
Šetnje:
Potreban materijal: kesa (ispod sudopere), papirne maramice (kupatilo, najviša polica), nekoliko zrnaca njegove hrane (za nagradu).
- Prva jutarnja kratka šetnja. Idealno oko 7 - 8h, krug po ulicama oko zgrade, 15 min.
- U toku dana duža šetnja, pola sata, sat, više sati, radimo na kondiciji! Može grad, Kališ, atelje, kafa na terasi kafića (provereno mirno sedi ispod stola)... Može i 2 šetnje, sve zavisi kakav ti je raspored i kako ti odgovara.
- Šetnja pre spavanja. Idealno oko 21h. Može i kratka, kao jutarnja, može i duža.
*Videćeš i sama, može dosta da hoda, sa manje ili više entuzijazma. Ako zastane, povuci ga ili ga pozovi. "Abi, idemo" bi trebalo da radi. Stalno njuška i pokušava da jede nejestive stvari.
Klopa:
Potreban materijal: kesa sa hranom i merica (ispod sudopere), sveža voda u posudi svaki dan.
- Ujutro, posle prve šetnje. Oko 8h. 50 grama Mini Juniora.
- Popodne, otprilike 4 h pre šetnje pre spavanja. 17-18h. Isto 50 grama Mini Juniora.
- U jedan od obroka ubaci pola tablete Cal-D-Phosa (pored sudopere).
*Ako slučajno ne bude hteo da jede, samo mu ostavi hranu u tanjiru. I nama je u subotu ceo dan štrajkovao glađu**, ali je na kraju tanjir bio olizan. Obično prožedere sve, al je moguće da će te zezati jer te još ne poznaje. Ne podleži pritisku gladnih suznih očiju. Nemoj da se brineš. Da je stvarno gladan, pojeo bi sve. I čak i ako bude "slabo jeo" dok nas nema, biće savršeno fizički zdrav kad se vratimo.
**Štrajk glađu je uobičajen kod kučića. Kad moja mama ode negde na par dana, Elvira i Erika ponekad prestanu da jedu. Kad se mama vrati, prvo oduševljenje! onda spontano ćišćenje tanjira.
Higijena:
Potreban materijal: četka (pored WC šolje), beli peškir (visi na vratima kupatila), narandžasta frotirska rukavica, Pampers Baby vlažne maramice.
- Iščetkaj ga ponekad, to je više u domenu maženja nego higijene...
- U zavisnosti od stepena uprljanosti (tvrdokorne fleke ili obično) raspolaži tušem, rukavicom, vlažnim maramicama za šapice ili iskuliraj.
Čišćenje:
Žuti trulex, plava krpa (ispod lavaboa u kupatilu), Domestos, vlažne maramice (DM ispod lavaboa).
Ostalo:
Kad god imaš vremena i želje, igraj se sa njim. Posle jutarnje šetnje je obično 'luuud'. Bacanje zmajeva itd. Videćeš i sama. Znači, velika je maza i verovatno će kaskati za tobom po kući.
Predlog satnice:
Čitava priča sa satnicom je u svrhu navikavanja mladog gospodina na red. Kada bude malo veći, moći ćemo da računamo na njegovu dobru volju, ali za sada, ovo su obavezni dnevni rituali. Otprilike ovako:
7h - buđenje, navlačenje trenerke preko pidžame i krmeljava šetnja po kraju. Od njega se očekuje da piški i kaki.
8h - 50 gr Mini Juniora i pola Cal-D-Phosa, sveža voda.
10 - 17h - šetnja ili šetnje.
17h - 50 gr Mini Juniora.
21h - šetnja pre spavanja. Od njega se očekuje da piški i kaki.
Najbitnija je ta jutarnja šetnja. Sve ostalo može i da porani i okasni, po sat vremena ili pola sata, nije frka. Ako negde izlazite i ne planirate da se vratite do vremena za njegov obrok, slobodno ponesi dozu hrane.
PS. Pelene polako izbacujemo iz upotrebe, ali u slučaju nužde, ako slučajno ne uspeš da ga izvedeš pre spavanja, stavi mu pelenu na pod u predsoblje. Tako bar nećeš morati da čistiš.
Potreban materijal: kesa (ispod sudopere), papirne maramice (kupatilo, najviša polica), nekoliko zrnaca njegove hrane (za nagradu).
- Prva jutarnja kratka šetnja. Idealno oko 7 - 8h, krug po ulicama oko zgrade, 15 min.
- U toku dana duža šetnja, pola sata, sat, više sati, radimo na kondiciji! Može grad, Kališ, atelje, kafa na terasi kafića (provereno mirno sedi ispod stola)... Može i 2 šetnje, sve zavisi kakav ti je raspored i kako ti odgovara.
- Šetnja pre spavanja. Idealno oko 21h. Može i kratka, kao jutarnja, može i duža.
*Videćeš i sama, može dosta da hoda, sa manje ili više entuzijazma. Ako zastane, povuci ga ili ga pozovi. "Abi, idemo" bi trebalo da radi. Stalno njuška i pokušava da jede nejestive stvari.
Klopa:
Potreban materijal: kesa sa hranom i merica (ispod sudopere), sveža voda u posudi svaki dan.
- Ujutro, posle prve šetnje. Oko 8h. 50 grama Mini Juniora.
- Popodne, otprilike 4 h pre šetnje pre spavanja. 17-18h. Isto 50 grama Mini Juniora.
- U jedan od obroka ubaci pola tablete Cal-D-Phosa (pored sudopere).
*Ako slučajno ne bude hteo da jede, samo mu ostavi hranu u tanjiru. I nama je u subotu ceo dan štrajkovao glađu**, ali je na kraju tanjir bio olizan. Obično prožedere sve, al je moguće da će te zezati jer te još ne poznaje. Ne podleži pritisku gladnih suznih očiju. Nemoj da se brineš. Da je stvarno gladan, pojeo bi sve. I čak i ako bude "slabo jeo" dok nas nema, biće savršeno fizički zdrav kad se vratimo.
**Štrajk glađu je uobičajen kod kučića. Kad moja mama ode negde na par dana, Elvira i Erika ponekad prestanu da jedu. Kad se mama vrati, prvo oduševljenje! onda spontano ćišćenje tanjira.
Higijena:
Potreban materijal: četka (pored WC šolje), beli peškir (visi na vratima kupatila), narandžasta frotirska rukavica, Pampers Baby vlažne maramice.
- Iščetkaj ga ponekad, to je više u domenu maženja nego higijene...
- U zavisnosti od stepena uprljanosti (tvrdokorne fleke ili obično) raspolaži tušem, rukavicom, vlažnim maramicama za šapice ili iskuliraj.
Čišćenje:
Žuti trulex, plava krpa (ispod lavaboa u kupatilu), Domestos, vlažne maramice (DM ispod lavaboa).
Ostalo:
Kad god imaš vremena i želje, igraj se sa njim. Posle jutarnje šetnje je obično 'luuud'. Bacanje zmajeva itd. Videćeš i sama. Znači, velika je maza i verovatno će kaskati za tobom po kući.
Predlog satnice:
Čitava priča sa satnicom je u svrhu navikavanja mladog gospodina na red. Kada bude malo veći, moći ćemo da računamo na njegovu dobru volju, ali za sada, ovo su obavezni dnevni rituali. Otprilike ovako:
7h - buđenje, navlačenje trenerke preko pidžame i krmeljava šetnja po kraju. Od njega se očekuje da piški i kaki.
8h - 50 gr Mini Juniora i pola Cal-D-Phosa, sveža voda.
10 - 17h - šetnja ili šetnje.
17h - 50 gr Mini Juniora.
21h - šetnja pre spavanja. Od njega se očekuje da piški i kaki.
Najbitnija je ta jutarnja šetnja. Sve ostalo može i da porani i okasni, po sat vremena ili pola sata, nije frka. Ako negde izlazite i ne planirate da se vratite do vremena za njegov obrok, slobodno ponesi dozu hrane.
PS. Pelene polako izbacujemo iz upotrebe, ali u slučaju nužde, ako slučajno ne uspeš da ga izvedeš pre spavanja, stavi mu pelenu na pod u predsoblje. Tako bar nećeš morati da čistiš.
Friday, September 18, 2009
Low profile
Šetam kera Abija (6 meseci, mops) po Zereku, Dorćolu i Kališu danas prvi put (4 puta) i sretnem i razmenim iskustva sa svetom:
1. Komšinica mačkarka (80 godina) koju ne voli cela zgrada jer je UDBA + BACANJE KLETVI + VOLIM MAČKE AL NE MOGU BAŠ O SVIMA DA SE BRINEM, PA ĆU IH PUSTITI U NAŠ ZAJEDNIČKI PODRUM scena, koju bi Houston SPCA i sudija Dejl Gorzinski (izvinjavam se ako nisam zapamtila) humano osudili na lomaču. Jaaaao, pa jel to vaša kuca? Radite? Ne radite? Jeste trudni? A gde ste radili? A koji fakultet?
2. Komšinica kul, ima psa, obraduje se što smo doveli još jednog K9 warriora na mačju teritoriju.
3. Kučkar br. 1, ima dogu. Doga prijateljski ošnjufa mopsa, mops se uvukao u sebe ko mala kornjača.
4. Kučkarka br. 2, ima onog belog terijera sa Black and White labela. Terijer jebe mater mopsu, a ona me ubeđuje da 'mali psi bla bla bla'. Ja se pravim kul a mops se sakriva iza klupe. Ustvari, pravi se da je deo klupe.
5. Nekoliko slučajnih prolaznika X 10 sa zaustavljanjima (jaaao, što je sladak! Koliko je star? Šta je to?! Jel to mops? Šećeruuu...)
6. Kučkarka br. 3, Moj mops ima 6 meseci, njen 6 godina. Njen ima 10 kila, moj ima 5, pokazuje mi sliku na mobilnom, preporučuje mi hranu i lajfstajl. Izjavljuje 'da bi ga pojela, koliko je sladak!'. Prisutni mops se uvlači u sebe, od ćevapčića postaje kanapeičić.
7. Kučkarka br. 2, ima onog belog terijera sa Black and White labela. Bez terijera.
7 i po. Grupu kolega sa bivšeg posla. 'Sad imaš vremena i za psa!'
8. Mamu i dete. 'Najgore je dok ne nauče...'
9. Trojku predadolescenata sa 2 psa. 'Znate, kad gurnete to na povocu, onda vam se zakoči!'
10. Zgodnog omladinca koji poseduje francuskog buldoga. 'Dobro je, zna da pogleda gore. Imam ortaka koji ima psa koji ne zna da pogleda gore!'
11. Dedu koji je imao rotvajlera kog su zli ljudi otrovali.
12. Nekoliko slučajnih prolaznika X 10 sa zaustavljanjima (jaaao, što je sladak! kako se zove? Jel to MOPS?)
13. Komšiju koji ima tigrastog buldoga pa mu ga mama šeta.
Zaključak.
Od sada, šetamo noću.
1. Komšinica mačkarka (80 godina) koju ne voli cela zgrada jer je UDBA + BACANJE KLETVI + VOLIM MAČKE AL NE MOGU BAŠ O SVIMA DA SE BRINEM, PA ĆU IH PUSTITI U NAŠ ZAJEDNIČKI PODRUM scena, koju bi Houston SPCA i sudija Dejl Gorzinski (izvinjavam se ako nisam zapamtila) humano osudili na lomaču. Jaaaao, pa jel to vaša kuca? Radite? Ne radite? Jeste trudni? A gde ste radili? A koji fakultet?
2. Komšinica kul, ima psa, obraduje se što smo doveli još jednog K9 warriora na mačju teritoriju.
3. Kučkar br. 1, ima dogu. Doga prijateljski ošnjufa mopsa, mops se uvukao u sebe ko mala kornjača.
4. Kučkarka br. 2, ima onog belog terijera sa Black and White labela. Terijer jebe mater mopsu, a ona me ubeđuje da 'mali psi bla bla bla'. Ja se pravim kul a mops se sakriva iza klupe. Ustvari, pravi se da je deo klupe.
5. Nekoliko slučajnih prolaznika X 10 sa zaustavljanjima (jaaao, što je sladak! Koliko je star? Šta je to?! Jel to mops? Šećeruuu...)
6. Kučkarka br. 3, Moj mops ima 6 meseci, njen 6 godina. Njen ima 10 kila, moj ima 5, pokazuje mi sliku na mobilnom, preporučuje mi hranu i lajfstajl. Izjavljuje 'da bi ga pojela, koliko je sladak!'. Prisutni mops se uvlači u sebe, od ćevapčića postaje kanapeičić.
7. Kučkarka br. 2, ima onog belog terijera sa Black and White labela. Bez terijera.
7 i po. Grupu kolega sa bivšeg posla. 'Sad imaš vremena i za psa!'
8. Mamu i dete. 'Najgore je dok ne nauče...'
9. Trojku predadolescenata sa 2 psa. 'Znate, kad gurnete to na povocu, onda vam se zakoči!'
10. Zgodnog omladinca koji poseduje francuskog buldoga. 'Dobro je, zna da pogleda gore. Imam ortaka koji ima psa koji ne zna da pogleda gore!'
11. Dedu koji je imao rotvajlera kog su zli ljudi otrovali.
12. Nekoliko slučajnih prolaznika X 10 sa zaustavljanjima (jaaao, što je sladak! kako se zove? Jel to MOPS?)
13. Komšiju koji ima tigrastog buldoga pa mu ga mama šeta.
Zaključak.
Od sada, šetamo noću.
Monday, September 14, 2009
Preko trnja do zvezda
Poštovani posetioci, zaljubljenici plavih visina... hvala vam što ste u ovolikom broju došli na airshow batajnica 2009! Više od 100.000 ulaznica je prodato što airshow batajnica 2009. čini najmasovnijom manifestacijom ove vrste u zemlji!
...ali do tog dela morate da sačekate.
Ponavljanje je majka učenja, practice makes perfect, na greškama se uči - sve ove izreke su dolazile u obzir kada smo se nećkali da li da idemo na aeromiting u bataji. Opekli se već 100 puta na manifestacije koje ukuljučuju veliki broj ljudi na istom mestu u Srbiji, pa onda baba da dinar da uđe u kolo, a dva da izađe... u smislu RHCP-a, Bijelog dugmeta, aeromitinga u Batajnici...
Ali, ne! Mi smo ipak izgleda optimisti! I kad nas prizor omanjeg (aero)mitinga od 200 ljudi na Zelenom Vencu nije omeo u ideji da sačekamo famoznu 706-icu, nego smo rado pohitali ka njima, kao svaka normalna ptica svom jatu...
Razlog je i bio taj, što smo se baš divili optimizmu zaljubljenika plavih visina koji su zbog mase svojih tela i brojnosti dospeli čak do drugog kraja Zelenog Venca, na stanicu 53-jke. Blokirali ljudi saobraćaj, uplašili čak i žute autobuse koji su se nanizali ko biseri na bezbednom rast(r)ojanju. Razlog je bio i taj, jer je ispred nas umetnica upravo improvizovala instalaciju od delova kartonskih kutija. Ajmo bliže, reko, kad potrčim na bus - sjebaću joj tezgu.
Uplašeni autobusi počinju da blinkaju nove brojeve na čelu. 706. Prvi put.
Masa kreće da se gura u se, na se i poda se.
Iza njega, 84 postaje 706. Drugi put.
U je.
Čak 2 autobusa posle pola sata čekanja, eeeej.
Uguravamo svoja telašca u drugi bus. I krećemo!
Unutra, osećaj ekskurzije, iako su neki od nas išli na ekskurzije 50-tih, 60-tih i 70-tih, a neki će tek za desetak godina. Mešano meso, al lepe misli. Idemo da vidimo avione!
Majstor vozač po PS-u staje na svakoj stanici, i leprša krilcima-vratima, samo da nas malo provetri i da pokoja guzica ispadne napolje. Nema mesta ni za lek. Teški smo.
Rezignirani čekači na prolaznim stanicama rezignirano odmahuju rukom.
Mi ih gledamo ko zlatne ribice. Plop.
I tako jedno 3 stanice, do stanice u centru Zemuna, gde nas drugi građanski skup od 200 duša napada. Tj. neki ratoborniji likovi. Žena se dere, ajmo, malo napred. Mi mekećemo, ne možemo više. Na srednja vrata se gura čovek sa dečakom i neki rmpalija. Haos. Psuju oca, prozivaju 'gde sa detetom?!', al on ćuti i gura. I ugura se ova trojka i nekim čudom, srednja vrata se zatvore. Nova trojka stoji ko u osnovnoškolskom herbarijumu, u neprirodnoj pozi, bez boje i vrlo 2D.
Al autobus i dalje stoji. Izgleda da se slična situacija dešava i na prednjim vratima.
Posle nekoliko mučnih minuta, autobus kreće, a 195 ljudi na stanici počinje veselo da aplaudira.
Dobro je da i dalje imamo smisla za humor, komentariše moj sapatnik.
Na sledećoj stanici smo se smejali jer je neidentifikovani dedlji glas zavapio:
Majstore, ne otvaraj! Samo ih mamiš!
Radovali smo se i zaobilaženju autobusa koji je krenuo pre nas, jer ih je 'nasilno ulaženje na vrata' sačekalo na stanici kod Galenike, pa je i policija intervenisala.
Onda smo par kilometara štucali po par metara napred.
Na nekoj sledećoj stanici nismo ispoljavali emocije, jer smo stajali. I tako neko vreme.
Posle sat i 15 minuta konzerviranja, na putu prema Batajnici, vrata autobusa su se otvorila, a mi smo poskočili napolje u neizvesnost. Ceo autobus, ko oslobođeni robovi sa jedrenjaka, potrčao. Preskaču se jarkovi pored puta, dodaju se deca, vezuju se duksevi oko struka.
Prošli smo, peške, udova naprasno popunjenih uzvrelom krvlju, omamljeni kiseonikom, mirisom rane jeseni i snagom poluzubatog sunca,
pored znaka sa imenom mesta u čijoj vojnoj bazi se dešava aeromiting, pored kilometarske kolone zaustavljenih automobila.
Posle par sto metara, do naših sluhova je dopro odlomak razgovora jednog stuck vozača i jednog pešadinca.
- Pa, jedno 8 kilometara...
...ali do tog dela morate da sačekate.
Ponavljanje je majka učenja, practice makes perfect, na greškama se uči - sve ove izreke su dolazile u obzir kada smo se nećkali da li da idemo na aeromiting u bataji. Opekli se već 100 puta na manifestacije koje ukuljučuju veliki broj ljudi na istom mestu u Srbiji, pa onda baba da dinar da uđe u kolo, a dva da izađe... u smislu RHCP-a, Bijelog dugmeta, aeromitinga u Batajnici...
Ali, ne! Mi smo ipak izgleda optimisti! I kad nas prizor omanjeg (aero)mitinga od 200 ljudi na Zelenom Vencu nije omeo u ideji da sačekamo famoznu 706-icu, nego smo rado pohitali ka njima, kao svaka normalna ptica svom jatu...
Razlog je i bio taj, što smo se baš divili optimizmu zaljubljenika plavih visina koji su zbog mase svojih tela i brojnosti dospeli čak do drugog kraja Zelenog Venca, na stanicu 53-jke. Blokirali ljudi saobraćaj, uplašili čak i žute autobuse koji su se nanizali ko biseri na bezbednom rast(r)ojanju. Razlog je bio i taj, jer je ispred nas umetnica upravo improvizovala instalaciju od delova kartonskih kutija. Ajmo bliže, reko, kad potrčim na bus - sjebaću joj tezgu.
Uplašeni autobusi počinju da blinkaju nove brojeve na čelu. 706. Prvi put.
Masa kreće da se gura u se, na se i poda se.
Iza njega, 84 postaje 706. Drugi put.
U je.
Čak 2 autobusa posle pola sata čekanja, eeeej.
Uguravamo svoja telašca u drugi bus. I krećemo!
Unutra, osećaj ekskurzije, iako su neki od nas išli na ekskurzije 50-tih, 60-tih i 70-tih, a neki će tek za desetak godina. Mešano meso, al lepe misli. Idemo da vidimo avione!
Majstor vozač po PS-u staje na svakoj stanici, i leprša krilcima-vratima, samo da nas malo provetri i da pokoja guzica ispadne napolje. Nema mesta ni za lek. Teški smo.
Rezignirani čekači na prolaznim stanicama rezignirano odmahuju rukom.
Mi ih gledamo ko zlatne ribice. Plop.
I tako jedno 3 stanice, do stanice u centru Zemuna, gde nas drugi građanski skup od 200 duša napada. Tj. neki ratoborniji likovi. Žena se dere, ajmo, malo napred. Mi mekećemo, ne možemo više. Na srednja vrata se gura čovek sa dečakom i neki rmpalija. Haos. Psuju oca, prozivaju 'gde sa detetom?!', al on ćuti i gura. I ugura se ova trojka i nekim čudom, srednja vrata se zatvore. Nova trojka stoji ko u osnovnoškolskom herbarijumu, u neprirodnoj pozi, bez boje i vrlo 2D.
Al autobus i dalje stoji. Izgleda da se slična situacija dešava i na prednjim vratima.
Posle nekoliko mučnih minuta, autobus kreće, a 195 ljudi na stanici počinje veselo da aplaudira.
Dobro je da i dalje imamo smisla za humor, komentariše moj sapatnik.
Na sledećoj stanici smo se smejali jer je neidentifikovani dedlji glas zavapio:
Majstore, ne otvaraj! Samo ih mamiš!
Radovali smo se i zaobilaženju autobusa koji je krenuo pre nas, jer ih je 'nasilno ulaženje na vrata' sačekalo na stanici kod Galenike, pa je i policija intervenisala.
Onda smo par kilometara štucali po par metara napred.
Na nekoj sledećoj stanici nismo ispoljavali emocije, jer smo stajali. I tako neko vreme.
Posle sat i 15 minuta konzerviranja, na putu prema Batajnici, vrata autobusa su se otvorila, a mi smo poskočili napolje u neizvesnost. Ceo autobus, ko oslobođeni robovi sa jedrenjaka, potrčao. Preskaču se jarkovi pored puta, dodaju se deca, vezuju se duksevi oko struka.
Prošli smo, peške, udova naprasno popunjenih uzvrelom krvlju, omamljeni kiseonikom, mirisom rane jeseni i snagom poluzubatog sunca,
pored znaka sa imenom mesta u čijoj vojnoj bazi se dešava aeromiting, pored kilometarske kolone zaustavljenih automobila.
Posle par sto metara, do naših sluhova je dopro odlomak razgovora jednog stuck vozača i jednog pešadinca.
- Pa, jedno 8 kilometara...
Tuesday, August 25, 2009
Tuesday, August 18, 2009
Buba u glavi
Sa mora sam se vratila zapušenog uveta.
To mi je uobičajen morski suvenir, svako leto nekoliko dana provedem polu ili skroz gluva, zahvaljujući anualnoj nenormalnoj želji za amaterskim ronjenjem na pušački dah. Obično to i prođe tako, samo od sebe, neko otpuši kadu, čuje se "plak", iscuri malo tople vodice i ponovo čujem kao i pre.
I ovaj put sam izvela uobičajenu kućna apoteka koreografiju i gurala u desno (začepljenije) uvo prste, maramice, štapiće, vode, alkohole i mlačila ga zagrejanom solju.
I ništa.
Pošto mi je malo dosadilo da slušam svoj glas izmodulisan do neprepoznavanja, da krivim glavu ko tužni cuko i lelečem sagovorniku "ne čuje baba na to uvo", odlučila sam da je pravo vreme da odvedem uvo do specijaliste ORL medicine.
I pošto NEMAM ZDRAVSTVENO OSIGURANJE, imam sreće. Dogovorila sam pregled, (uz male poteškoće... Molim? Aha? Molim?) pojavila se na vreme i promptno bila uvedena kod Dr.
Kaže ona, autoritativna žena u 50tim, rutinski, šta je bilo, na šta se žalite?
A ja, (šeret, takvu me nana rodila), mislim da sam donela parče Jadrana u uvetu... zapušeno... nije to ništa čudno, i ranije se dešavalo!
Turne ona meni mali metalni levak u uvo i zvirne uz pomoć proka pronalazač skalamerije koju nosi na glavi, i kaže, da, zapušeno i nateklo jedno, a i drugo poluzapušeno, ne propusti priliku da mi pogleda i grlo i nozdrvice, to joj je valjda bilo BO, aj ti mala na ispiranje, pa se vrati da ponovo pogledamo.
Ja odem u drugu ordinaciju, tu mi teta nabije veliki špric u uvo levo, držim metalni bubreg i smeškam se. Napuni mi levo uvo vodom, i sad sam potpuno gluva, a ona nešto priča o fiskalnoj kasi i tome kako ona ovo radi samo zbog Dr. jer druga sestra koja to radi nije tu i kako pred penziju ona neće biti kasirka dok puni špric i nabija mi ga ponovo, i levo završi (voda u bubregu je bistra), ja i dalje gluva, isto sa desnim, desno malo neprijatno dok ga puni, i čitam joj sa usana, gotovo, aj kod Dr.
Mokrouha stupam kroz poslovično punu čekaonicu koja romori, al ja od vode u oba uveta ne čujem šta. I Dr mi pogleda uši ponovo, probije mi vodenu barijeru u levom, pa čujem, to je čisto ki suza, desno, ima još. Aj nazad na ispiranje.
Ponovo kroz čekaonicu, sad čujem da mi jebu kevu jer sam bezobrazna pa ulazim bez poziva u čak 2 ordinacije, dok napaćeni čekaju. Isključujem ton, sestra mi ljubazno stuče još 2 ogromna šprica vodice u desno i pošalje me nazad do Dr.
Dr. gleda. I gleda. I gleda. Kaže, ovo još nije ok. Čeprka vaticom, suši, čeprka pincetom. Kaže, nije to cerumen. Izgleda kao kamičak...
Kamičak?!
Da, ima i šare i teksturu i sve...
Kako sam uspela da fasujem KAMEN u uvetu? Da li mi ga je neki zli galeb ubacio?
Dr. kaže, saćemo mi to da usisamo! To ništa ne boli, to i deci radimo...
Sestra ulazi u ordinaciju i hvata mi glavu u klinč dok doktorica startuje R2D2 usisivač na koji je nakalemila tanku metalnu iglu dugačku 10 cm. Znojim se.
Ne osećam ništa dok mi usisava uvo.
- Bouuoiiii? - čujem iz daljine.
Pokušavam da nadjačam buku aparata.
- Ne boli, ako ste to pitali!
- Da, tooo saaa pitaaaaaa! Bouuoiiii?
- Ne!
Gasi mašinu i ponovo mi zagleda uvo.
Vidim da je raširila oči. Kaže, to je maaaalaaaa pijavica! Malli pužić!
Aaaaaa!!! Jel živa?!
Nije živa, ne bojte se.
Reko, ja odma zamišljam filmove strave i užasa, znate.
Ma, hajte, nije živa.
Još jedna tura usisivanja.
Trznem glavom.
- BOLI!
Ona gasi mašinu. Smireno me pogleda i kaže...
IC ALAJV! Prikačena je na vašu bubnu opnu i kad je povučem, drži se! Sestro, ajte i vi da pogledate, ovo se retko vidi!
Gledam ih dok montiraju skalameriju na sestru, odjednom živahne. Sestra se približava mojoj glavi sa znatiželjnim osmehom i širom razrogačenim očima.
Čujem glasove.
Dr: Jeste je videli?
Sestra: Jesam, tako se presijava...
Dr: Šteta što nemamo kameru da je slikamo!
Ja ne verujem. Njih dve zatim prave strategiju kako da izvuku čudo napolje, spominju antibiotike, kombinuju bočice, one će da mi smute smrtonosni koktel omame koji će da proradi, pa da se ja vratim za 2 dana...
A prvo, idite u apoteku, uzmite 4 ampule ovog i 1 ovog i flašicu.
U apoteci brbljam sa apotekarom. Ja imam pijavicu, živu, u uvetu!
Izgleda kao da misli da ga zekim.
Elem, pošto se ovo oteglo, smutila mi je koktel kojim treba da punim uvo 3 X dnevno. Da omamimo skota. Da se otkači. Jer je prikačena. Biće krvi, ali malo.
Biće rupa na bubnjiću, ali će zarasti. Ih, kolke rupe su zarasle...
Dođi u četvrtak ujutro da je izvadimo.
Hvala, doviđenja.
Ne verujem i dalje. Povremeno pogledam u lek i u recept za apoteku, da se uverim da nisam sanjala. Još nisam počela sa terapijom.
Mislim da je prvo omamim pivom, pa da je udavim antibiotikom.
Nekako sam se navikla na ejlijena u sebi.
A i red je.
To mi je uobičajen morski suvenir, svako leto nekoliko dana provedem polu ili skroz gluva, zahvaljujući anualnoj nenormalnoj želji za amaterskim ronjenjem na pušački dah. Obično to i prođe tako, samo od sebe, neko otpuši kadu, čuje se "plak", iscuri malo tople vodice i ponovo čujem kao i pre.
I ovaj put sam izvela uobičajenu kućna apoteka koreografiju i gurala u desno (začepljenije) uvo prste, maramice, štapiće, vode, alkohole i mlačila ga zagrejanom solju.
I ništa.
Pošto mi je malo dosadilo da slušam svoj glas izmodulisan do neprepoznavanja, da krivim glavu ko tužni cuko i lelečem sagovorniku "ne čuje baba na to uvo", odlučila sam da je pravo vreme da odvedem uvo do specijaliste ORL medicine.
I pošto NEMAM ZDRAVSTVENO OSIGURANJE, imam sreće. Dogovorila sam pregled, (uz male poteškoće... Molim? Aha? Molim?) pojavila se na vreme i promptno bila uvedena kod Dr.
Kaže ona, autoritativna žena u 50tim, rutinski, šta je bilo, na šta se žalite?
A ja, (šeret, takvu me nana rodila), mislim da sam donela parče Jadrana u uvetu... zapušeno... nije to ništa čudno, i ranije se dešavalo!
Turne ona meni mali metalni levak u uvo i zvirne uz pomoć proka pronalazač skalamerije koju nosi na glavi, i kaže, da, zapušeno i nateklo jedno, a i drugo poluzapušeno, ne propusti priliku da mi pogleda i grlo i nozdrvice, to joj je valjda bilo BO, aj ti mala na ispiranje, pa se vrati da ponovo pogledamo.
Ja odem u drugu ordinaciju, tu mi teta nabije veliki špric u uvo levo, držim metalni bubreg i smeškam se. Napuni mi levo uvo vodom, i sad sam potpuno gluva, a ona nešto priča o fiskalnoj kasi i tome kako ona ovo radi samo zbog Dr. jer druga sestra koja to radi nije tu i kako pred penziju ona neće biti kasirka dok puni špric i nabija mi ga ponovo, i levo završi (voda u bubregu je bistra), ja i dalje gluva, isto sa desnim, desno malo neprijatno dok ga puni, i čitam joj sa usana, gotovo, aj kod Dr.
Mokrouha stupam kroz poslovično punu čekaonicu koja romori, al ja od vode u oba uveta ne čujem šta. I Dr mi pogleda uši ponovo, probije mi vodenu barijeru u levom, pa čujem, to je čisto ki suza, desno, ima još. Aj nazad na ispiranje.
Ponovo kroz čekaonicu, sad čujem da mi jebu kevu jer sam bezobrazna pa ulazim bez poziva u čak 2 ordinacije, dok napaćeni čekaju. Isključujem ton, sestra mi ljubazno stuče još 2 ogromna šprica vodice u desno i pošalje me nazad do Dr.
Dr. gleda. I gleda. I gleda. Kaže, ovo još nije ok. Čeprka vaticom, suši, čeprka pincetom. Kaže, nije to cerumen. Izgleda kao kamičak...
Kamičak?!
Da, ima i šare i teksturu i sve...
Kako sam uspela da fasujem KAMEN u uvetu? Da li mi ga je neki zli galeb ubacio?
Dr. kaže, saćemo mi to da usisamo! To ništa ne boli, to i deci radimo...
Sestra ulazi u ordinaciju i hvata mi glavu u klinč dok doktorica startuje R2D2 usisivač na koji je nakalemila tanku metalnu iglu dugačku 10 cm. Znojim se.
Ne osećam ništa dok mi usisava uvo.
- Bouuoiiii? - čujem iz daljine.
Pokušavam da nadjačam buku aparata.
- Ne boli, ako ste to pitali!
- Da, tooo saaa pitaaaaaa! Bouuoiiii?
- Ne!
Gasi mašinu i ponovo mi zagleda uvo.
Vidim da je raširila oči. Kaže, to je maaaalaaaa pijavica! Malli pužić!
Aaaaaa!!! Jel živa?!
Nije živa, ne bojte se.
Reko, ja odma zamišljam filmove strave i užasa, znate.
Ma, hajte, nije živa.
Još jedna tura usisivanja.
Trznem glavom.
- BOLI!
Ona gasi mašinu. Smireno me pogleda i kaže...
IC ALAJV! Prikačena je na vašu bubnu opnu i kad je povučem, drži se! Sestro, ajte i vi da pogledate, ovo se retko vidi!
Gledam ih dok montiraju skalameriju na sestru, odjednom živahne. Sestra se približava mojoj glavi sa znatiželjnim osmehom i širom razrogačenim očima.
Čujem glasove.
Dr: Jeste je videli?
Sestra: Jesam, tako se presijava...
Dr: Šteta što nemamo kameru da je slikamo!
Ja ne verujem. Njih dve zatim prave strategiju kako da izvuku čudo napolje, spominju antibiotike, kombinuju bočice, one će da mi smute smrtonosni koktel omame koji će da proradi, pa da se ja vratim za 2 dana...
A prvo, idite u apoteku, uzmite 4 ampule ovog i 1 ovog i flašicu.
U apoteci brbljam sa apotekarom. Ja imam pijavicu, živu, u uvetu!
Izgleda kao da misli da ga zekim.
Elem, pošto se ovo oteglo, smutila mi je koktel kojim treba da punim uvo 3 X dnevno. Da omamimo skota. Da se otkači. Jer je prikačena. Biće krvi, ali malo.
Biće rupa na bubnjiću, ali će zarasti. Ih, kolke rupe su zarasle...
Dođi u četvrtak ujutro da je izvadimo.
Hvala, doviđenja.
Ne verujem i dalje. Povremeno pogledam u lek i u recept za apoteku, da se uverim da nisam sanjala. Još nisam počela sa terapijom.
Mislim da je prvo omamim pivom, pa da je udavim antibiotikom.
Nekako sam se navikla na ejlijena u sebi.
A i red je.
Monday, August 17, 2009
Post morski blues post (Part 1.)
Ja sam u Puli domaća. Relativno često idem tamo, tako da sam i ovaj put, na službenom godišnjem odmoru, od celih 14 dana, ej, jebote, pola meseca... tamo negde pred kraj očekivala da naletim prvo na poznate peškire na plaži a onda na drugu sebe i drugog svog dečka kako izlazimo iz mora.
To bi bilo zgodno, jer bih mogla da vidim da li sam se tako zapustila kako primećujem na fotkama i ponekad u prolazu u izvesnim osvetljenjima nekih neprijateljskih ogledala.
(moje najveće lično dostignuće prethodne godine - uspešno sam se tapacirala)
Krivo je pivo
Ogledalce, ogledalce moje, čije je to salo palo?
Pihtijasto tvrda masa, reklo bi se, bela rasa?
Ke pasa? Otkud tu? Mislila sam, ni u snu!
Godine stigle i holesterol digle?!
Ili je kriva omiljena hrana u smiraj dana?
Čipkasto, hlađušno pivce za živce...
Jedno malo pivo da je krivo?!
Dobro, malo pivo ne-pod-no-si samoću
i odma za njim novi drugari klokoću!
I malo po malo, mic po mic,
imam trbu ko za vic.
Jebiga.
Na fotkama se nisam ni trudila da ga uvučem. Rekla sam sebi, tj. njemu, krofni (fanku) sa rupom u sredini ispod kojeg su zakopani tanki slojevi atrofiranih trbušnih mišića (tzv. adidas slanina, sa 3 reda mesa), neka, odmaraj se i ti. Uživaj u godišnjem moru, kupaj se, sunčaj se... a kad se vratimo kući, ima da padne postrojavanje.
Bolje da ne znaš šta ti se sprema.
*
I tako, danas stanem na vagu, vaga vaga i kaže 'error'.
Reko, znam, sestro, i ja sam mislila da ću malo da se stešem od plivanja...
Znaš, kad si u veselom društvu, jedeš u 22h, posle nekoliko piva. I to ćevape.
*
A bilo je svašta da se jede. Mi smo, kao što rekoh, tamo u domaćim gostima, pa smo bili vodani u poznata i proverena mesta. Hit stvari koje sam kušala su grdobina ('to nije riba!' twin peakovski mi saopštava teta konobarica) i salata od folpi (super začinjeno jato bebi hobotnica, toliko ukusno da smo i metalni oval skoro pojeli).
Ja sam veliki obožavatelj sira, tako da sam nemilosrdno tamanila zrnasti sir ('ukusan i zdrav obrok' sa upakovanom plastičnom zličicom) i livanjski sir (tvrd, žut trapist, može bez blama da traži francusko državljanstvo).
I naravno, moje omiljeno Karlovačko pivo. Popila sam verovatno zapreminu omanjeg zaliva.
*
Od druge vrste hrane, tamanila sam novog Orhana Pamuka (Muzej nevinosti) koji me ostavio, pa, nezadovoljenu. Meni je Sneg super, a Zovem se Crveno, onako. Najnoviji roman mu je baš baš onako nedojeban. Ili sam ja antiliteralna stoka koja čita samo na plaži.
Al to je samo moj problem. Koji andrak me terao da kupim 2 geopoetikine knjige kad mi se ne sviđa njihov ukus u literaturi? Onaj Haruki Murakami me tera na blagi pjuk.
A tek njegova koleginica, sa Shanghai Baby (unapred se izvinjavam svima kojima se svidela) - meni je to kao po receptu. Uzmi istočnjaka koji piše na zapadni način uz puno referenci iz popularne ZAPADNE literature, dodaj pregršt emocija sjebanih likova i udri! I ubaci seks... 'Polako sam mu skinula Dolce Gabana ili Ralph Lauren gaće i uz zvuke (napiši američku grupu iz 90-tih) smo se strastveno ljubili'!
Zašto citirati prolaznu pesmu prolaznog benda na početku poglavlja?
Zašto odma na početku knjige moram da provalim ko će tragično, mlado i neshvaćeno da umre pre kraju?!
AAaaaaaa!
Dobro, pa sam na svu sreću naletela na Murakamijevog prezimenjaka, neobjavljivanog u Srbiji, Ryu Murakamija, koji dobro koristi zapadnjačku radoznalost usmerenu na isto da napiše nešto univerzalno razumljivo, bez valjanja u plitkim barama opštih mesta. I ima muda da bude mračan u opisima ljudskih stanja i da pobije gomilu sveta na pola knjige, sa sve jezivim detaljima presečenih arterija i krkljanja...
Što ga ne prevedu u Srbiji?
Pa ko će to normalan da čita?
Kako takvu knjigu pokloniti za rođendan sa slatkom posvetom?
Bolji je Haruki, ko antibiotik širokog spektra. Ne radi za sve, al pokriva većinu.
Urgh.
Kupila sam i novu knjigu Vedrane Rudan "Strah od pletenja", da bih je otvorila i shvatila da sam je već čitala pod drugim naslovom. Reko, gruvi. Bačenih 10 evra.
Digestirala sam i "Tihi zov Australije" fantastičnu storiju o Aboridžinima, "Zejnija Barakata", "Jegulje, grah, bukake" (vodič kroz japansku pornografiju), nekoliko knjiga o pilotima iz 2 sv. rata...
Možda su mi i te silne reči otežale telo?
*
Prvi dan posle odmora je pri kraju, napisala sam veliki post i sada vodim salo na pivo, da se lepo, prijateljski pozdravimo.
Da ižljubimo kriglu i kažemo, ova veza ne vodi ničemu... sem nekoj formi frustracije.
Arivederči, pivkane, bili smo hit.
A ja hoću da budemo fit.
A ne kit.
Šit.
Ako primetite da rimujem, znači da mi nije dobro.
To bi bilo zgodno, jer bih mogla da vidim da li sam se tako zapustila kako primećujem na fotkama i ponekad u prolazu u izvesnim osvetljenjima nekih neprijateljskih ogledala.
(moje najveće lično dostignuće prethodne godine - uspešno sam se tapacirala)
Krivo je pivo
Ogledalce, ogledalce moje, čije je to salo palo?
Pihtijasto tvrda masa, reklo bi se, bela rasa?
Ke pasa? Otkud tu? Mislila sam, ni u snu!
Godine stigle i holesterol digle?!
Ili je kriva omiljena hrana u smiraj dana?
Čipkasto, hlađušno pivce za živce...
Jedno malo pivo da je krivo?!
Dobro, malo pivo ne-pod-no-si samoću
i odma za njim novi drugari klokoću!
I malo po malo, mic po mic,
imam trbu ko za vic.
Jebiga.
Na fotkama se nisam ni trudila da ga uvučem. Rekla sam sebi, tj. njemu, krofni (fanku) sa rupom u sredini ispod kojeg su zakopani tanki slojevi atrofiranih trbušnih mišića (tzv. adidas slanina, sa 3 reda mesa), neka, odmaraj se i ti. Uživaj u godišnjem moru, kupaj se, sunčaj se... a kad se vratimo kući, ima da padne postrojavanje.
Bolje da ne znaš šta ti se sprema.
*
I tako, danas stanem na vagu, vaga vaga i kaže 'error'.
Reko, znam, sestro, i ja sam mislila da ću malo da se stešem od plivanja...
Znaš, kad si u veselom društvu, jedeš u 22h, posle nekoliko piva. I to ćevape.
*
A bilo je svašta da se jede. Mi smo, kao što rekoh, tamo u domaćim gostima, pa smo bili vodani u poznata i proverena mesta. Hit stvari koje sam kušala su grdobina ('to nije riba!' twin peakovski mi saopštava teta konobarica) i salata od folpi (super začinjeno jato bebi hobotnica, toliko ukusno da smo i metalni oval skoro pojeli).
Ja sam veliki obožavatelj sira, tako da sam nemilosrdno tamanila zrnasti sir ('ukusan i zdrav obrok' sa upakovanom plastičnom zličicom) i livanjski sir (tvrd, žut trapist, može bez blama da traži francusko državljanstvo).
I naravno, moje omiljeno Karlovačko pivo. Popila sam verovatno zapreminu omanjeg zaliva.
*
Od druge vrste hrane, tamanila sam novog Orhana Pamuka (Muzej nevinosti) koji me ostavio, pa, nezadovoljenu. Meni je Sneg super, a Zovem se Crveno, onako. Najnoviji roman mu je baš baš onako nedojeban. Ili sam ja antiliteralna stoka koja čita samo na plaži.
Al to je samo moj problem. Koji andrak me terao da kupim 2 geopoetikine knjige kad mi se ne sviđa njihov ukus u literaturi? Onaj Haruki Murakami me tera na blagi pjuk.
A tek njegova koleginica, sa Shanghai Baby (unapred se izvinjavam svima kojima se svidela) - meni je to kao po receptu. Uzmi istočnjaka koji piše na zapadni način uz puno referenci iz popularne ZAPADNE literature, dodaj pregršt emocija sjebanih likova i udri! I ubaci seks... 'Polako sam mu skinula Dolce Gabana ili Ralph Lauren gaće i uz zvuke (napiši američku grupu iz 90-tih) smo se strastveno ljubili'!
Zašto citirati prolaznu pesmu prolaznog benda na početku poglavlja?
Zašto odma na početku knjige moram da provalim ko će tragično, mlado i neshvaćeno da umre pre kraju?!
AAaaaaaa!
Dobro, pa sam na svu sreću naletela na Murakamijevog prezimenjaka, neobjavljivanog u Srbiji, Ryu Murakamija, koji dobro koristi zapadnjačku radoznalost usmerenu na isto da napiše nešto univerzalno razumljivo, bez valjanja u plitkim barama opštih mesta. I ima muda da bude mračan u opisima ljudskih stanja i da pobije gomilu sveta na pola knjige, sa sve jezivim detaljima presečenih arterija i krkljanja...
Što ga ne prevedu u Srbiji?
Pa ko će to normalan da čita?
Kako takvu knjigu pokloniti za rođendan sa slatkom posvetom?
Bolji je Haruki, ko antibiotik širokog spektra. Ne radi za sve, al pokriva većinu.
Urgh.
Kupila sam i novu knjigu Vedrane Rudan "Strah od pletenja", da bih je otvorila i shvatila da sam je već čitala pod drugim naslovom. Reko, gruvi. Bačenih 10 evra.
Digestirala sam i "Tihi zov Australije" fantastičnu storiju o Aboridžinima, "Zejnija Barakata", "Jegulje, grah, bukake" (vodič kroz japansku pornografiju), nekoliko knjiga o pilotima iz 2 sv. rata...
Možda su mi i te silne reči otežale telo?
*
Prvi dan posle odmora je pri kraju, napisala sam veliki post i sada vodim salo na pivo, da se lepo, prijateljski pozdravimo.
Da ižljubimo kriglu i kažemo, ova veza ne vodi ničemu... sem nekoj formi frustracije.
Arivederči, pivkane, bili smo hit.
A ja hoću da budemo fit.
A ne kit.
Šit.
Ako primetite da rimujem, znači da mi nije dobro.
Thursday, June 04, 2009
head or tail?
"To master riding a horse is to master one's destiny"
Dobro, to sam ili izmislila ili iskompilovala od nekih pročitanih delova. Ali lepo mi je zazvečalo u glavi, baš na tom jeziku.
I kada to prenesem na vlastito iskustvo, mogu vam reći da je posao veći nego što sam zamišljala. Moja designated destiny, u oličenju nadasve mirne kobile kad zvanična lica gledaju, iskorištava svaku priliku da mi pokaže ko je šef.
Moja sudbina hirovito menja korak u sred koraka, brzinom svetlosti vata pravac prema štali i prosto oživi kad spazi bilo šta biljno u dohvatu nezajažljivih usta, drugim rečima, ona radi slične sitne nepodoštine, jer vidi da sam mekog srca i da, začudo, imam strpljenja.
Ali, ovo nije post o konjima. Ni o sudbini.
Razmišljam kako je sve u glavi. Na primeru ovog konja. Kada sam sa jednom instruktorkom, ajm mejking progres. Ili ona baš voli da viče "bravo!". Bilo kako bilo, dobro se osećam, ne izubijam se o sedlo, i imam osećaj da mejkingujem progres. Još je to eonima daleko od pravog nobles obligea i real elegancije jahačice. To je više "znak pitanja", ponekad "uskličnik", a najviše "nakostrešena mačka na plafonu" u sedlu. Ali vatam ritam!
Kada sam sa drugom instruktorkom, ništa mi ne ide. Manje-više zvučim i izgledam ko luda tetka koju su naterali da se popne na konja. Ko da sam zadigla suknju od tvida umerene dužine, pa mi je to razlog što odskakujem ko ping pong loptica od sedla. Cirkuska tačka, da, jahanje, ne.
I boli. Izubijam se o sedlo.
Kod jedne mi nikad ne ispadaju noge iz uzengija, kod druge, stalno. Treba bit opušten, kod jedne jesam, kod druge sam stegnuta.
A konj isti.
Sve je u glavi. Da mi ova druga vikne "bravo!" letela bi ko Zoro.
Ali ona to ne radi, pa sam ja počela sama sebi.
Bravo, nisi pala!
Bravo, kul si!
Vidi jašeš, budalo! Malo boli, daj mu thrusta!
I dobijem slabašno "dobro je..."
i pomislim
"To master one's head is to master one's destiny"
Što sam znala i ranije, ali pogled sa 2 mrdajuća metra u kružnom kretanju daje novu prespektivu.
Neću više da pišem o jahanju, obećavam!
Dobro, to sam ili izmislila ili iskompilovala od nekih pročitanih delova. Ali lepo mi je zazvečalo u glavi, baš na tom jeziku.
I kada to prenesem na vlastito iskustvo, mogu vam reći da je posao veći nego što sam zamišljala. Moja designated destiny, u oličenju nadasve mirne kobile kad zvanična lica gledaju, iskorištava svaku priliku da mi pokaže ko je šef.
Moja sudbina hirovito menja korak u sred koraka, brzinom svetlosti vata pravac prema štali i prosto oživi kad spazi bilo šta biljno u dohvatu nezajažljivih usta, drugim rečima, ona radi slične sitne nepodoštine, jer vidi da sam mekog srca i da, začudo, imam strpljenja.
Ali, ovo nije post o konjima. Ni o sudbini.
Razmišljam kako je sve u glavi. Na primeru ovog konja. Kada sam sa jednom instruktorkom, ajm mejking progres. Ili ona baš voli da viče "bravo!". Bilo kako bilo, dobro se osećam, ne izubijam se o sedlo, i imam osećaj da mejkingujem progres. Još je to eonima daleko od pravog nobles obligea i real elegancije jahačice. To je više "znak pitanja", ponekad "uskličnik", a najviše "nakostrešena mačka na plafonu" u sedlu. Ali vatam ritam!
Kada sam sa drugom instruktorkom, ništa mi ne ide. Manje-više zvučim i izgledam ko luda tetka koju su naterali da se popne na konja. Ko da sam zadigla suknju od tvida umerene dužine, pa mi je to razlog što odskakujem ko ping pong loptica od sedla. Cirkuska tačka, da, jahanje, ne.
I boli. Izubijam se o sedlo.
Kod jedne mi nikad ne ispadaju noge iz uzengija, kod druge, stalno. Treba bit opušten, kod jedne jesam, kod druge sam stegnuta.
A konj isti.
Sve je u glavi. Da mi ova druga vikne "bravo!" letela bi ko Zoro.
Ali ona to ne radi, pa sam ja počela sama sebi.
Bravo, nisi pala!
Bravo, kul si!
Vidi jašeš, budalo! Malo boli, daj mu thrusta!
I dobijem slabašno "dobro je..."
i pomislim
"To master one's head is to master one's destiny"
Što sam znala i ranije, ali pogled sa 2 mrdajuća metra u kružnom kretanju daje novu prespektivu.
Neću više da pišem o jahanju, obećavam!
Saturday, May 23, 2009
novi početak
Ne prestajem da pričam o jednoj stvari ovih dana.
Krenula sam u školu jahanja.
Za vas neupućene, i mali refreshment za mene, i ja sam sa 4 (kao jedan ostvareni mladi gospodin sa kojim sam u srodstvu) znala šta želim da radim u životu. Htela sam da budem džokej. Samo to.
Konje nisam nešto mnogo viđala, ali ipak više od prosečnog deteta iz Subotice. Na TV-u, kod nekih komšija, na Dužijanci...
I valjda sam toliko insistirala, da smo se jedan dan spakovali u peglicu (tata 27, mama 25, ja 4, brat 2) i pravac Zobnatica. I ne sećam se mnogo čega, sem jedne pokretne slike, kao 10 sekundi krš filma na mobilnom, ja na leđima konja, visoko iznad glava i visoko mrdavo, držim se za grivu, a pored stoji čovek i gleda baš gore u mene, a metalne šipke boksa prolaze pored levo-desno-gore-dole u ritmu konjevog koraka, vrtoglavo rolerkosterski.
I kasnije saznah da je to bio najpoznatiji konj u Zobnatici. Kazanova. Ladno su me posadili na živog konja legendu (šampiona po kojem je Zobnatica poznata, koji sada ima svoj spomenik) i napravili krug po boksu.
Sad, pretpostavljam da je ideja bila da me malo "poplaše". Ali, jbg, nisu.
Onda su me upisali u školu jahanja.
I više nikada odveli na čas.
Potpuno razumem. Zobnatica je 25 km udaljena od Subotice. Mi smo onda živeli na 17 km od Subotice. Mama i tata su imali svoje dnevne puteve za preći da zarade leba.
I tako sam ja nekako odlutala od ideje. I dalje sam gledala konje na tvu i dalje zamišljala njihov miris i kakav je osećaj i zavidela romantičnim heroinama koje odjašu da nađu svoju ljubav i poni ekspresu i veterinarima i svima koji su mogli da pipaju konje na daily bases... i gledala kasačke i galoperske trke i zamišljala...
Ali nekako, prošlo mi vreme. Stavila sam to na svoju listu stvari za uraditi, ali onako...
I 30 godina kasnije... 29, dobro, godina kasnije, otkrih šta sam propuštala.
Koja tiha radost u osećaju snage i ritma, miris zelenog i rascvetale zove, miris prašine koja se diže kako prolazim, oblaci ko puslice na dugačkom ne tipično beogradskom nebu, mozak koncentrisan samo na glas trenera i ritam kopitnih koraka, moje omiljeno timarenje pre časa, kad ti se 500 kg života navali na ruku da je češkaš... neizdrž, želja da svaki dan radiš to...
I otkrila sam da moje noge ustvari služe da me drže na konju.
Dupe me boli, a duša mi peva, posle svakog od dosadašnja 3 časa.
Ne znam da li je normalno i koliko će trajati, al volela bih da mislim da je ovo moje sadašnje stanje svesti zauvek.
Ko u bajkama.
Sedmo nebo.
Krenula sam u školu jahanja.
Za vas neupućene, i mali refreshment za mene, i ja sam sa 4 (kao jedan ostvareni mladi gospodin sa kojim sam u srodstvu) znala šta želim da radim u životu. Htela sam da budem džokej. Samo to.
Konje nisam nešto mnogo viđala, ali ipak više od prosečnog deteta iz Subotice. Na TV-u, kod nekih komšija, na Dužijanci...
I valjda sam toliko insistirala, da smo se jedan dan spakovali u peglicu (tata 27, mama 25, ja 4, brat 2) i pravac Zobnatica. I ne sećam se mnogo čega, sem jedne pokretne slike, kao 10 sekundi krš filma na mobilnom, ja na leđima konja, visoko iznad glava i visoko mrdavo, držim se za grivu, a pored stoji čovek i gleda baš gore u mene, a metalne šipke boksa prolaze pored levo-desno-gore-dole u ritmu konjevog koraka, vrtoglavo rolerkosterski.
I kasnije saznah da je to bio najpoznatiji konj u Zobnatici. Kazanova. Ladno su me posadili na živog konja legendu (šampiona po kojem je Zobnatica poznata, koji sada ima svoj spomenik) i napravili krug po boksu.
Sad, pretpostavljam da je ideja bila da me malo "poplaše". Ali, jbg, nisu.
Onda su me upisali u školu jahanja.
I više nikada odveli na čas.
Potpuno razumem. Zobnatica je 25 km udaljena od Subotice. Mi smo onda živeli na 17 km od Subotice. Mama i tata su imali svoje dnevne puteve za preći da zarade leba.
I tako sam ja nekako odlutala od ideje. I dalje sam gledala konje na tvu i dalje zamišljala njihov miris i kakav je osećaj i zavidela romantičnim heroinama koje odjašu da nađu svoju ljubav i poni ekspresu i veterinarima i svima koji su mogli da pipaju konje na daily bases... i gledala kasačke i galoperske trke i zamišljala...
Ali nekako, prošlo mi vreme. Stavila sam to na svoju listu stvari za uraditi, ali onako...
I 30 godina kasnije... 29, dobro, godina kasnije, otkrih šta sam propuštala.
Koja tiha radost u osećaju snage i ritma, miris zelenog i rascvetale zove, miris prašine koja se diže kako prolazim, oblaci ko puslice na dugačkom ne tipično beogradskom nebu, mozak koncentrisan samo na glas trenera i ritam kopitnih koraka, moje omiljeno timarenje pre časa, kad ti se 500 kg života navali na ruku da je češkaš... neizdrž, želja da svaki dan radiš to...
I otkrila sam da moje noge ustvari služe da me drže na konju.
Dupe me boli, a duša mi peva, posle svakog od dosadašnja 3 časa.
Ne znam da li je normalno i koliko će trajati, al volela bih da mislim da je ovo moje sadašnje stanje svesti zauvek.
Ko u bajkama.
Sedmo nebo.
Subscribe to:
Posts (Atom)
