Wednesday, April 14, 2010

Intermezze

Kada smo posle 3,5 dana trebali da krenemo dalje - nije mi se išlo. Izrasli nam filteri za prebučan bejrutski saobraćaj, kao i njegov sastavni deo, taksiste koji su na svakih 10 m trubili i drali se 'Taxi!!!!' na nas.

'It's her - she looks like a tourist!', zaključio je recepcioner.

Reko, a ovaj dvometraš do mene u žutoj majici sa 3 crna fotoaparata i kamiljim Lonely Planetom u jednoj ruci, a mapom u drugoj se baš stopio sa Bejrućanima.

Taman smo se navikli na rutinu kafice u 'Al Kahwi', otpadanja u kafićima u Rue Monot i pogrešnih skretanja u nekim krajevima grada uz otkrivanje uvek novog i većeg zelenila ('Vi hev ol doz flavers in Serbia, bat smol. In Bejrut, evriting iz BIG!' mašem ja rukama vozaču iz hotela. On mi daje ubran puzavičiji cvet, 200 grama lavandine boje. Sladak miris u senci pet metara visokog eukaliptusa. Eh, grade, u tebi muškatle ko korov rastu. Biiig muškatle.), navikli se i na Ali G.-ja i ekipu na recepciji.

Primili smo se na Bejrut.

U tim nekim mislima smo se poseli na zadnje sedište bogato unutrašnje dekorisanog Ševroleta sa jednim lokalcem, dok je drugi seo na mesto suvozača, a treći pritisnuo gas.

Bye, Beirut! Hello, Damascus!

Nije mi bilo jasno zašto je moj saputnik isplanirao 5 h za prelaženje tričavih 120 km, ali već na izlazu iz Libana mi se javilo.

Pored puta, žuta kuća, velika, prepuna ljudi u 'loose fit' redovima pred šalterima. Neki stoje pored, ko publika. Jedan puši ispod znaka za zabranjeno pušenje, drugi donosi po 30 pasoša iz autobusa, treći donosi kafice uniformisanim licima za šalterima. Uniformisani uredno puše ispod znaka za zabranjeno pušenje.

Redovi za lokalce izgledaju lošije od reda za strance, ali tamo ljudi i završavaju posao. U našem je to jako pooo-laaako.

Nasmešimo se mi i stegnemo zube, i pola sata kasnije, evo nas nazad u taxiju.

Malo kasnije, ista scena na ulasku u Siriju. Ovaj put izgleda mnogo bolje - samo 3 osobe u redu za strance! Smeškam se ja na saputnike iz taxija, reko, završićemo pre njih!

..rac. Al ..rac.

Prvo, prvi je bio lik iz agencije koji je završavao vize za četu Meksikanaca. Onda, već vidimo svoj odraz u šalteru, samo ovo dvoje Amera ispred nas. Ijao. Majko mila, kad je Amer počeo da trčkara među šalterima i da se vraća po još para koje mu je dodavala njegova žena, glave uronjene u roman, a naši saputnici počeli prvo da navraćaju da vide gde smo, pa stajali u vratima, pa seli unutra bezizraznog, slajtli ubilačkog pogleda... blam. Za pogled na naše vize iz BGa vlastima je trebalo jako malo. Al to zadovoljstvo smo čekali dobrih sat vremena.

Usput, američki pasoš ko dečija slikovnica, kad se otvori, na prvoj strani ima i glavu orla i 'we are the people' tekst i neki sitniji tekst, u boji.

Posle smo se zezali da bi bilo super da je novi srpski pasoš muzički. Otvoriš ga i on odsvira 'Bože Pravde'. Sigurno bi bili hit na granicama. A taman i da označimo svečano stavljanje na listu il skidanje sa druge, šta god, što nam je omogućilo da putujemo kao pre.

Elem, seli nazad u taxi, niko neće ni da nas pogleda, promrmljali 'Sorry', a vozač nam se iskezio - 'You'll pay 20 dollars more for waiting.'

Šalio se.

2 comments:

naltrexone implant said...

Zanimljiv organizam.

sunnylove said...

Fantastic web site. A lot of great information here. I’m sending it to a few friends ans also sharing in delicious. And certainly, thanks for your sweat! rolex daytona replica