Friday, November 23, 2007

Mem Organizam visiting Mr Marx

- 3 deo -

Do sada smo imali Mumbai 3 dana, Bangalore 4 dana, Goa 3 dana.
Onda smo se vratili u Bangalore da se osvežimo na 1 dan pre sledećeg izleta - 3 dana u Cochinu, država Kerala, posle čega ćemo ponovo da se vratimo u Bangalore na 1 dan, pre nego što se vratimo u Mumbai, odakle krećemo nazad za Srbiju.

(Neću više da se blamiram ekspertskim photoshopiranjem, Kerala vam je najjugozapadnija država Indije, deli krajnji jug sa državom Tamil Nadu.)

Let je bio rano ujutru, tako da smo se probudili u 3.
Oko 4, komšijski džukac je divljački lajao na nas, mi se sakrivali iza jelke, a vozača nigde nije bilo. Zovemo vozača, nedostupan. Kuća se zaključava iznutra. Da otpešačimo do puta, teško... sem bandi pesova lutalica možda ima i nekih loših ljudi... a krava i zmija sigurno. A i kad stignemo do puta, pre će neko da nas zgazi nego da nam stane.

Bio nam je bedak da budimo domaćine, ali oko 4.20 smo shvatili da ćemo baciti karte za avion, ostati u bašti dok se oni prirodno ne probude, a usput sigurno poludeti od lajanja.

Konjica, u pravom smislu te reči. Nemam reči da opišem to dvoje sveže probuđenih ljudi u zoru, nakon 2 sata spavanja. Oboje skaču na telefone, al od taksija ništa, i onda, u papučama i negližeima (otprilike) sedaju u kola. Obaramo rekorde. Put koji se prelazi za sat, prelazimo za 25 minuta. Katapultiraju nas na ulaz, gužva - gde ljudi putuju sredom u 5 ujutru?!, dotrčavamo do šaltera, a tamo nezainteresovani čile kredom crta po prtljagu.
15 minuta kasnije, i dalje se znojimo iza familije sa 20 kofera.

- Anyone for Cochin? - viče dečko u uniformi, koji se stvorio niotkud.
- Jeees! - skačemo na njega, dobijamo bording pasove ispisane na kolenu i utrčavamo u bus za avion.

Sat vremena u ATR-u.
Izlazimo na prilično pust aerodrom. Pola 7 je, toplo je, vlažno i zagušljivo. Al tu je taksista da nas erkondišnuje brzom vožnjom. Ludak. Takav neki dan.

Proleću gigantski bilbordi. Obaveštavamo se o najvećem Silk Sari Showroomu na Svetu, o novim zgradama-stambenim kompleksima koji su savršeni što za šoping, što za porodicu i o zlatu i draguljima koje smo do sada samo sanjali, a sad postoje. Na bilbordima je ili nacrt zgrade ili mlada koja se preliva u zamamnoj pozi. Reko, napredna zemlja.

Stižemo u hotel, malo se svađamo sa recepcijom i plaćamo 3 dana iako su samo 2 noći, spavamo. Onda podne, ulice Kočina više liče i na Mumbai i na Bangalore po intenzitetu saobraćaja i načinu vožnje. Horn and speed. U isto vreme.
Vozamo se autorikšom, prvi put. Strava! Mi bismo to da uvezemo u Srbiju. Jes da su amortizeri malo slabi i lupaš glavom gore i sa strane, ali je stvarno lepo i jeftino i može da se provuče na nezamislive načine i mesta...
Posle toga smo se redovno vozali rikšom.
U Beogradu nema taksiste koji će da te vozi 10 kilometara za 1 evro...


Taksimetar očitava oko 20 centi.

Kerala je visoko religiozna komunistička država. Sjajan spoj. Mislim da smo prvi put čuli mujezina kako poziva, videli 50 ljudi kako kleči u katoličkoj crkvi sa izlozima mesto zidova na MG roudu (Mahatma Gandi road), a naravno da je bilo i Hindu hramova.

A usput plakati.


I zastave.


I naravno, još jedno pismo. Malayalan, pismo u Kerali.

Kerala se reklamira na stranim kanalima kao "God's own country", jer je prelepa. Nismo skroz videli, ali kažu da je savršena. Ima planine gore, zeleno dole, i more. Sve je zeleno. Sve što padne na zemlju, džiklja, cveta i daje plod.
Čuli smo mišljenje da je stanovništvo, therefore, malo previše opušteno. Čvrkneš kokos, uvatiš ribicu, i šta'š više?
Pa, razumem ih.



Obišli smo backwaters brodom, pa čamcima. To je sistem kanala uz obalu. Mislim da je slatka voda u pitanju...








Videli smo ljude na čamcima. Vadili su pesak, šljunak, školjke. Nisu delovali lenjo.
Obišli smo fabriku kreča (kreč se ovde od školjki), baštu koja dokazuje da sve može da raste tamo, 2 tete su upredale kokosova vlakna u užad,


Samo da ovi smarači odu, pa da pijemo kafu...


Tata, vidi! Čamac pun čudnih ljudi!

gledali smo lika kako se penje na kokos, pa ih bere, pa ih baca, pa ih znalački mačetira da bismo ih mi pili i jeli. I iguanu i Kingfishera (ne pivo, već logo) i Honeyetara i Cormorana (ptice-jedan jede komarce, drugi ribu, kao i kolega logo).



I proćaskah sa structural engeneerom, Čehom koji je imao najbolju komunikaciju sa vozačem čamca.

Pita Čeh, posle pokazane iguane na palmi, "How do you call it?"
A čamdžija odgovara "WE EAT IT!".
Čeh se smeje, al niko ne provaljuje foru. Sem drugarice na prečagi. Mene.

Elem, Čeh kaže da gradi mostove u Kabulu. Reko, cico, svrati u Beograd... nisi lep ko Michael Scofield, al ne bi škodio neki novi most. Kaže on, kolko mostova imate? 4! A kolko vas ima? 2 miliona! Auuuuuuuuuuu, kaže Čeh, malo je to...

Bili smo u Fort Cochinu, portugalsko-holandsko-jevejskom starom delu Cochina. Bili smo u najstarijoj evropskoj crkvi na teritoriji Indije (drugom hramu koji smo sem 3-glavog Bude na Elephante ostrvima obišli u Indiji), gde je bio sahranjen Vasko de Gama.
Da, Vasko de Gama je proveo zadnjih 20 godina u Cochinu. 1502-1526.



Katolička crkva sa začkoljicom. Izuvaš se pre ulaska. Mermer na bosim nogama i stare kamene ploče koje pričaju o prodicama koje su živele pre 300 godina.

Oljutili smo se od Fish Curry-ja jer sapatnik nije hteo da ponovi mantru "No chilly, no, no, chilly, NO please!" već da proba 'kako treba'.
Sledeći dan sam ja jela 'kinesku prepelicu u sosu od smeđeg pasulja i soje'. Konobar mi je prilazio i pružao podršku: "It's very hot, isn't it?"
Jok. Musava do obrva, sisam minijaturnog goluba i psujem sebe jer sam zaboravila da spomenem "No chilly, no, no, NO chilly, please!"

Oh, well. Sledeći put ću znati.

Da, iz Bangalorea smo se vratili u Mumbai, al tamo smo već bili kao neki veterani.
To je ipak bio naš 16-ti dan u zemlji. Za tih nekoliko sati koliko smo proveli u već poznatom mirisu i okruženju, dva čoveka su nam prišla, nezavisno jedan od drugog, i počela "Hi, I'm from Bollywood! We're looking for... Are you interested in..."

"You're too late. We're leaving tonight."

Moj saputnik me je samo uzeo za ruku i odveo da me uteši poslednjim Kingfisherom.
Poslednjim za sad. Biće ih još, znam.
U tem Bombaju.

3 comments:

etotako said...

Oduševljena sam sa pismom!
Tj oduševljena sam sa svim.
Oduševljena sam generalno sa idejom da odete u Indiju.
Ček idem opet da gledam slike i čitam pošto ništa od imena ne mogu da popamtim. A imam pride otvoren google earth, pa zvernjam gde je šta da bi pratila.
Koliko traje let?
Da li je stvarno tolika ali tolika vlaga?
Da li je kari stvarno toliko ali toliko ljut :))
Da li je skupo?

NovOrganizam said...

Od Beograda do Istanbula - sat i po, od Istanbula do Mumbaia - 6, 7.
Avion je od 500 do 1000 jura, u zavisnosti od sezone i avioprevoznika. Sto se prevoza po Indiji tice, voz - skoro svuda - ti je 10-20 jura, ali spor, a low cost avion od 40 jura (u jednom pravcu).
Sto se ostanka u Indiji tice, moze da se spava od a)par jura b)mid rangde je 15-20 jura po noci, Bombaj je skuplji, ali ima smestaja za 5 jura.

1 EVRO je 56 RUPIJA

Hrana: pivo je od 40 do 140 rupija, hrana u restoranima i svuda od 20 do 130 rupija po jelu...

Taksiji - U Bombaju od aerodroma, ili do aerodroma oko 450 rupija. Retko pale taksimetar, bolje je dogovoriti se.

Suveniri - od 50 do par stotina, u radnjama, od 100 za majicu, 500 za kurtu (duza kosulja sa ruskom kragnom) do preko 1000 za musku kurtu sa gacama ili salvar kamiz (zensku varijantu).

Litar vode je 12-15 rupija u radnji, 20-30 rupija u restoranu, hotelu. Svuda mozes da kupis.

U Indiju se obicno putuje od novembra do marta, ako hoces da zaobidjes jako toplo vreme i monsune.

Vlaga je stalna i velika uz obalu, a u severnoj i centralnoj Indiji nije.

Kad smo mi bili, prva polovina novembra, prosecna temp u Bombaju i Cochinu i Goi je bila 33-35 C, a sa vlagom, osecaj je kao da je preko 40 C. Stvarno je vlazno :)
To je onaj osecaj da si mokar ceo dan i da ne mozes da se osusis.

(svi restorani, radnje, pabovi, neki taksiji nagare klimu ili ventilatore, tako da se desava i blago smrzavanje indoors)

Kari je JEBENO ljut zbog chilija kog natruntaju u nj. Indijci ne stede na crvenom i zelenom chiliju, i trpaju ga u sve i u jela, i u pirinac i u salate...
Ljutina indijskog jela ne moze da se uporedi sa domacim ljutim, cak ni sa leskovackim ljutim. Nase nase najljuce je blago naspram njihovog. Uf. Kazu da je jedina pomoc lizanje bloka leda.

Ali, ima i druge hrane sem indijske - i kineske i italijanske i tajlandske i mcdonaldsa ... za svaki slucaj, obavezno reci - bez chillija, please.

Mislim da sam ti vec odgovorila na pitanje da li je skupo. Sve zavisi koja je vrsta akcije u pitanju i od duzine boravka. Ali, ne, nije skupo :)

Siboney said...

Joj, manta mi se u glavi samo od čitanja i zamišljanja, kako li je tek vama bilo svih tih šesnaestak dana. Pisma su sjajna, i more što radi Švuuuuus