Na odmoru u Indiji. 3 dana u Mumbaiu, 3 visoko topla, vlazna i lepljiva dana na ulicama ogromnog grada. Ceo dan mokra koza, kosa, znoj, antiseptika u upotrebi. Nervni slomovi na svakih 45 minuta, zbog pregrevanja. Svaki obrok ljut. Pijem Malarone i trazim komarce, nema...
Slatki miris memle i raspadanja. Hiljade ljudi spava na ulicama. Bez skrovista. Samo se pokriju ili ne. Tela leze na plocnicima. Posto sam imala privilegiju da dve puta prolazim kroz zoru u gradu, proucavala sam poze spavaca. Niko ne spava na stomaku. To je rezervisano za gradjane.
To je beda. A sjaj, monumentalne gradjevine, sjasteci bioskopi, boje sarija, buka trubecih saobracaja, niko ne staje, samo trube, a ti kao lovina pretrcavas ulice i bulevare, Bolivud u istom gradu gde i ja, drvece sa aeralnim korenjem, sve raste i buja i osvaja prostor, 3-D Shiva iz 4tog veka na Elefante ostrvima, indijsko Kingfisher pivo, bosonogi recepcionari i onesvescivanje u 9 uvece, spasonosni pokrov sna koji stiti sva cula, odavno presla sve granice boli u obicnom danu u ogromnom gradu-organizmu.
Toliko je lepo/toliko je ruzno da mi treba anestezija.
Ruzno i lepo su ista stvar, mislim ja sebi, u safe havenu u Bangaloru, kod ljubaznih domacina.
1 comment:
ljubavice u sejf hejvenu, mislila intenzivno na tebe poslednjih par dana.
zapravo, sve od kada si otishla.
ljubim vas, svakako.
Post a Comment