Traj tu

Ponovo ostavljam pušenje, pošto mi pre godinu dana očigledno nije uspelo.
I osećam se poslovično loše, smoreno, bezvoljno i jadno.
Jer, prelazak iz jednog moda u drugi je kao prelazak iz jednog sveta u drugi.
Najbliže poređenje je "kao da sam vampir koji se privikava na dnevnu svetlost".

I nema više grickanja ljudi za vratove, no-no!

Znači, sporo i bolno. Dan traje stotinama godina i nema onog 'posle', kao što je bilo dok sam pušila. Uradim to i to, i onda 'posle' zapalim.

Dan je ostao bez složenog ritma koji daju nikotinski štapići.

Zato sam morala da nađem druge stvari za ritam. Po net savetima nikotinskih rekonvalescenata, voda i fizičko. Beskonačan niz čaša vode i minimum 3 šetnje dnevno. Tuširanja ne brojim, jer sam se rado tuširala i ranije.

I stroga sam prema sebi i mazim sebe. Ne sećam se da sam prošli put skoro svaki dan osećala ponos, koji sam sada imala prilike da osetim.

Ponos. Čudno. Šta je ponos?

Nije svakodnevno osećanje. Više je mesečno ili tromesečno.

Znam da ne treba da razmišljam o pušenju, al, jbg, ipak sam 13 godina provela sa cigaretom u ruci. I dobro, ostavljanje nije toliko strašno, nije baš kao da se u grčevima valjam po podu u sopstvenoj bljuvotini, ali nije ni daleko od toga.

I provalila sam još jednu veliku istinu. Ovo nije pesma o ljubavi, kao što sam do sada mislila, već o ostavljanju pušenja!

Sunce izlazi i zalazi
sve je kao i obično
kada o tebi ne razmišljam
stvarno se osećam odlično

Ref.
Al' kada padne noć
ja zovem upomoć
jer tebe nema tu
svaki novi dan
ko smrt je dosadan
jer tebe nema tu


Ostavljanje bilo čega je sjajno za upoznavanje sebe.

I tek sada shvatam kako je pušenje strašno i opasno. Ne u zdravstvenom smislu.
Kako je lako navući se, kako je lako skinuti se, kako je teško ostati čist.
Što bi rekla omražena koleginica, otpuhujući nešto što su trebali da budu damski dimovi iz damske slim cigarete, 'pa... nadam se da ćeš biti dovoljno jaka'
Reko, sestro, mislim da sam najzad našla pravi motiv.
Jebeni inat.