Monday, February 02, 2009

Crtice iz savremenog života

Jednog dana će mi neki web arheolog biti jako zahvalan, jer je ideja ovog posta da uhvatim malo od savremene Srbije, baš onakve kakvu je kusam svaki dan. Nema laži, nema prevare. Isključujem emocije, al ne mogu radoznalost. Pokušavam da je držim pod kontrolom da se ne bi stmeknula sa krova na kičmu kao mačor istrošenih života. Džaba. Krčag na vodu. A i emocije ulete, ponekad.

Srbija. Subota, rano popodne. Pošta.

Ulazi se pravo na jedini šalter na kojem piše "Prijem i preuzimanje pošiljki", koji mi je sticajem okolnosti potreban. A tamo, pupoljak mladosti, nestvaran podmladak folkmajke Cece (crna peglana kosa, orlovski nos, puć usne) ćućori na telefon, i ne prekidajući razgovor, grakne na mene, drugasalašalter4. Tamo su dobro poznati šalteri za uplataisplatu, i ja dobro poznato stojim i čekam na jednu od službenica koja očigledno popizdi kada joj turnem podizno pisamce. Ona je jedno pola sata burlala po raznim sveskama i upisivala moje brojeve, imena, pošiljaoce, primaoce, i gunđala najbližoj koleginici nešto tipa, zašto uvek ja moram? A cecoklon se šetao iza nje i dovikivao, vamo-vamo sa uplatama! Alo, stranke, alo vamo!
Iza nje je šetala i mlađahna šefica, koja se dogovarala pogledima sa cecoklonom. Obe su delovale dobro raspoložene. A, reko, stara garda (cica koja upravo peni nad gomilama registara) upravo trpi koleginicu na obuci (cecoklona), koja još nema dovoljno iskustva da se uhvati ukoštac sa pošiljkama! Znam tu vrstu nepravde. Ti sve znaš i nije ti teško, a mlada će da ukači kad se stvore uslovi. Za sada neeema dovoljno iskustva da nauči nešto novo, a i bole je dupe, jer je dobila posao preko tetke. I to je to. Samo 20 minuta čekanja više, jer nema dovoljno obučenih koji bi da završe posao.

Srbija. Subota, rano popodne. Tehnomarket.

Nađemo zvučnike, gledamo ih. Suzimo izbor na dva modela. Sad samo navatati nekog da nam ih proda. Bacimo laso daleko, prošetamo se malo, i uhvatimo jednog junca (prodavca).
Kreće sledeća vrsta ping-ponga. (malo ću da sažmem sve figure, razumećete)

- Dobardan, ovi i ovi zvučnici, koja je snaga, koje priključke imaju?

On gleda zvučnike ko da ih je neko bacio pored puta.

- Aaaa, ništa ne piše. Ne znam. Mogu da pogledam na netu, a sve njihovo stoji u kutiji... pa ne znam koji...

- A jel možemo da ih probamo? Poneli smo ajpod?

- A, ne, ne, ne možete. A i ne mogu ti zvučnici na ajpod. Može samo kompjuter. Imate druge zvučnike za ajpod, evo ove tu ili ove tu...

Moj dečko pokušava očiglednom nastavnom metodom da demonstrira neverovatne mogućnosti banane koja fituje u svaku rupu za koju je napravljena, bez obzira na pol, boju ili veroispovest uređaja. Al prodavac mu baš ne veruje.

Mi ga zamolimo da ode da pogleda na netu. I nađe on snagu itd, i na osnovu te informacije mi se odlučimo za jedne zvučnike. One jeftinije.

- Oni koštaju XXXX dinara.

- Ali piše XXXX-1500 dinara!

- XXXX je cena. Oćete da ih uzmete, ili da ja odštampam pravu cenu za policu? Ovo su vam poslednji...

- Jel ima neki popust? Rasprodaja i tako to?

- Ne, niko ne kupuje takve zvučnike...

Ipak mi hoćemo. Iako je odštampao novu cenu, mukica.

On ode 'po kutiju', da ga nema 15 minuta. Već smo se pogledavali, kad eto njega sa kutijicom. U pomoć mu priskače stariji kolega, zajedno raspakuju kutiju ko da je najveća plazma u njoj, a ne 200 gr hifi-ja.
Zajedno ga glave i prikačuju na komp. Puste muziku, demonstrativno. Mi uskačemo sa ajpodom, i puštamo muziku. Vidi, radi i na kompu i na ajpodu.

Prodavac nas gleda, skrušeno.

- Pa, onda, oćete da ih uzmete?

- OĆEMO!!!!!!!!!! (budalo jedna kilava)

Za njega stvarno ne znam ništa. Nemam blage veze ni ideje kako i zašto radi kako radi. Vidim da u radnji imaju pano sa slikama radnika meseca. Nisam primetila njegovu sliku. Težak život, mrzovolja, sve mu se skupilo, a mi još hoćemo da kupujemo... možda.

Srbija. Subota, kasno popodne, radnja kozmetike široke potrošnje.

Doklatim se do kase, nije gužva. Ispred mene su 2 žene. U tom momentu se otvori druga kasa, i ja, skoknem prva na nju. Reko, ima Boga. Taman se nisam istopila u radnji i palim.

Jok.

Ispred mene se naguzi jedna gradska građanka, mlađa, gura svoj staf i kaže 'Izvinite, ali ja sam bila pre vas'.

Arjufakintokintumi? Ne kontam. Tek onda kontam da se prva kasa pokvarila, pa su zato otvorili novu, al šta?! Nije neki red. Ima nas TRI. Ko prvi na novoj kasi, njegova kasa. Ali uspem da procedim, pa šta?

'Valjda se zna neki RED', moralno me poduči ona i gurne svoju (smrdljivu) karticu kasirki.

Nisam joj ništa rekla, ali 30 sekundi kasnije sam poludela. Na ulici. Ne u radnji.

Da, ako ništa, zna se red. Ona ga prva ne poštuje, i još ima snage da mi propoveda. A ja ćutim. Svi se ponašaju isto - i babe i dede i majke i deca i radnici i seljaci i menadžeri i prodavci i direktori i televizije. Nema razlike. Svi hoće da te zajebu, odjebu i spuste, jer su teška vremena i nema se milosti.

Reko, sledeći put ćuteći čupam za kosu i zarivam nokte u lice onome ko me startuje na taj način. Nek robijam, al bar ću imati momenat za sećanje. I pristojno obeštećenje. Biću ludak ko i oni, jer ne može drugačije.

1 comment:

Srcky said...

Vidim subote u srbiji su ti nezaboravne :))

(da nije tuzno bilo bi zalosno)