Popravni, 1. deo

Kada se ideja pojavila, zvučala je čudno. Idemo u Libiju i Siriju? Liban? Jel to u Africi? Dobro, izvini... Damask, a onaj drugi grad? Bej-rut. Ček, nije tamo neki rat?
Aaa, bio. Dobro.
Ja sam kreten što se geografije i istorije tiče, uprkos kilama petica tokom školovanja. Za to krivim sebe i školski sistem. Sigurno sam u nekom momentu mogla, probuđena u pola noći, da pokažem i Liban i Siriju na generacijama habanoj školskoj karti i da izdeklamujem broj stanovnika i stoke i izvoz po privrednim granama, kao i rudna bogatstva (crno zlato, kako nastavnici vole da se kaže). Sigurno sam onda, po razvijenoj tehnici fotografskog bubanja, mogla da nabrajam vladare, loze i bitke, tačno u zarez, i bez ikakve prave slike o čemu pričam.

Al od svih tih bogatstava besplatnog školstva - u mojoj nekada nepropusnoj tintari ostalo je veoma malo.

Sedi, 1.

Za popravni sam pokušala da spremim gradivo. Obavezna literatura - 'usamljenog planeta korica plava, kamilina iz profila glava'. Toliko sam otprilike uspela da vidim od knjige, jer je moj lični vodič i inicijator 'Sirijalibijane' knjigu nosio sa sobom i nerado mi je ustupao. A njemu nije ni trebala, on sve zna. Ipak sam uspela da pogledam slike.

Posle pravog turskog sendviča (turkish airline sendvičića u letu, pa Efesa ladne zmije na Ataturku u sedu, pa turkish airline sendvičića u letu) stigli smo u Bliski Istok. Avion mi je dovoljno puta pustio animaciju sa avionom i regionom pa sam stvarno saznala gde idemo. Eh, da smo takvo nastavno sredstvo imali u OŠ.

A tamo, noć. Ček in to hotel.

Prvi dan smo stiskali knjigu i jedno drugo za ruku i pretrčavali ulica Bejruta. Glavu u torbu i trk preko. Oni trube, oni jure, oni ne staju nikom, a najmanje semaforu.



Lepo nam, sleđenima na kratkom pešačkom prelazu - nikako da se usudimo da spustimo nogu sa trotara, kaže lokalac: samo krenite. niko vam neće stati.

I prvi utisci, nervoza u saobraćaju, beogradske 'uzbrdo-nizbrdo' ulice, prolećno jako sunce, prelepa vegetacija i stare kuće, ko vile na moru. I more.



Šetamo po šetalištu Kornišu do Pigeon rocksa, dve stene koje izviruju ko dva morska zuba. Omiljeno otpadalište familija nedeljom. Porodično okupljanje počinje smandrljavanjem niz stazu koja više liči na klizište - prvo tata i sin ili brat, jedan vuče džak i mali metalni roštilj ili mangal a drugi mu pomaže balansirajući family size staklenu nargilu (ili šišu) uz plastični balon vode. Za njima se kotrlja buljuk dece, a za decom umaramljena mama u štiklama, natovarena kesama sendviča i sokova. Kad nađu zgodno mesto, bace ćebe, zbace cipele, kresnu šišu. 'Zagledani u pučinu' pućkaju aromatične ladne dimove. Divota.


Kornis




Druga impresija koju nosim iz Bejruta je hrana. Posetila sam u begeu kafe Bejrut, pa sam znala za lepote libanskog mezea, ali ovde me je dočekalo...

pušenje svuda, turska kafa svuda, hranaaa sjajna.

Prvi dan smo došli do LP preporučenog fast fooda 'Barbar' (trupe su se posvađale usput, njemu se jelo, meni se kafe pilo) i naručili Chicken Shawarma plate.
Dobili smo poslužavnike sa 2 arapska hleba (kao tortilje) između kojih je bilo po kile fino pečenog pilećeg girosa, uz humus, pastu od belog luka (kao majonez al od belanaca), salatu kupus sa jogurt prelivom, turšiju i rusku salatu. Uz dva pakovanja sa po 10 arapskih lebova koje nismo ni takli.

Odbrektali smo, jeli, trpali u džepove i sabijali po tanjiru da izgleda manje, ali svejedno, ostaci su svedočili da smo žešći turisti. Beli pojas, prvi dan.

Onda smo otišli na kafu, u oblast koja se zove Hamra, kafić 'Al Kahwa', prekoputa Američkog Univerziteta u Bejrutu i tamo zašišili jabuku. I poslurpali pravu tursku kaficu.



Onda smo tražili i našli centar, veliku džamiju, pa oblast Žemajze, poznatu po ludom noćnom životu i kafićima koji služe alkohol, i u kafiću Torino Ekspress popili prvo libansko pivo, malu i skupu "Almazu". Dobro, 2 Almaze.

Onda nas nije mrzelo ni da odemo do treće turistički bitne oblasti, Ašrafije, gde smo u treši kafiću "Hole in the Wall" popili još malo male Almaze, neverovatno kako je pivo kompatibilno sa šetnjama, i pošto je već postajalo kasno, mi smo ponovo bili gladni, pa smo otišli u "Zaatar W Zait", odnosno u 'Začin i ulje', restoran u lancu libanske brze hrane. Tamo sam se oduševila Manakeshom, kao malom pizzom, tanjom od pizze. Moja je bila reklamirana kao 'najbolje od oba sveta', što i jeste. Sir i preliv - maslinovo ulje, susam i majčina dušica u prahu. On je uzeo baked falafel, koji je isto bio fin, zamotan u obliku tortilje, i manakesh koji nas je podsetio na Lahmacun (Lahmadžun) sa dodatkom fino začinjenog mlevenog mesa, tursko jelo koje smo najviše voleli u Skopju, kad smo ga i otkrili.


Posle lagane polusatne šetnje do hotela uz TRUB! TRUB! HONK! SKVIIIIK! BRM! ZVRND! i neuspelog pokušaja lova na pivo u radnji (turisti saliviraju ispred brendiranog frižidera, te ga otvaraju da bi zatekli bezalkoholno pivo), ispovedili smo se recepcionaru, ličećem na Ali G.ja, gde smo sve bili prvi dan.

- A, onda ste zreli za spavanje.