Još jedna nedelja u znaku izbora

Kad moja mama dođe u bege, nas 2 hodamo. Ona je bajs žena u su, a ja sam nepraktikujuća šetačica, tako da radimo nešto na pola puta - što nam obema prija.
Prija peripatetisati po lepom vremenu.
Reku nisam videla od leta.
Kalemegdan zaobilazim.
Mislim da ću ih od sada posećivati češće, šetajući imaginarnog psa.

**

a i ovu nedelju će progutati rezultati, analize i prognoze.
U kom li će štabu klati tortu u stranačkim bojama?

**

mama mi je donela šarmantan liflet sa malog prela, održanog u Subotici. Hoćete da čujete kako bih ja mogla da pričam/pišem u nekoj alterantivnoj stvarnosti?


Veliki disnotor je bio povod roditeljima da skupe svu, pa i udomljenu dicu. Tako je disnotor bio najpreg važno okupljanje obitelji, puno radosti, kaki samo mož bit susret roditelja s dicom.

(sad kolju svinje - 'ranjenike')

Za večerom su koštali nadive (divenice i krvavice) koje su napravili, bio je obično i svinjski paprikaš, a za one koji vole bilo je i ladni špricera, a na kraju večera se završila s fankima i to sa pekmezom od zerdelija.

***

Kad se divani u pokladama o iću onda se ne može zaobać krumpirača, to dično ilo paorske kujne.

Krumpirača je jedino ilo koje je dobilo ime po krumpiru.

Krumpirača je dika paorske kujne i valjda nema čeljadeta, ako je makar jedared košto, da se neće oblizat na spominjanje njenog imena, pa još kad je vidi onako izglednu i kad mu saga iz tepcije ošine nos.

Krumpirača se peče u tepciji da u njoj bude mista za sve šta će krumpiru dat osobit šmek: friška divenica, friška krvavica (hurka) sa svinjskom krvi, kadgod na tanko isičeno meso rknjače i vrata brez košćure, na koturove isičen što veći krumpir i svinjska mast.

***

Krumpirača se zaliva razlađenim vinom, sad već skoro zaboravljnom kevidinkom, a u novije vrime s bilim vinom. Na nju mož popit tušta špricera i zato upućeni kažu: Špricer je onda dobar kad se čaša drži masnim prstima i naslanja na masne usne.

Krumpirača je prava bomba u stomaku, kažu doktori,
al ritko koji od nji odbije da je ide.

***

Dar prelo je imo veliku vridnost kao uspomina. Često se godinama moglo čut obaško kod divojaka da se diče: ovo mi je mamino prelo. Ono je vridno ko sićanje kad je obitelj, pa još proširena, još jedared bila zajedno, kad su se izdivanili pogotovu oni koji su daleko udomljeni. Taj susret će ji sićat na te lipe trenutke, koje mož doživit samo u velikoj obitelji, al i na istinu: Sve što je lipo, kratkog je vika.

Alojzije Stantić
U Subotici, 17. sičnja 2008. godine