Privikavanje/Odvikavanje

Kaže mi u utorak jedna mudra žena

"nama, bre, treba privikavanje na posao posle odmora, ko klincima u obdaništu. Prvo da dolazimo po 4 sata, pa kada se priviknemo, može i puno radno vreme..."

Nisam mogla da se ne složim. Ponedeljak je bio neverovatno surov, i kolektivna depresija kolektiva se nadvila nad zgradu kao tmuran oblak. Zavladao je opšti jad, a svi kao da smo dodavali na nepodnošljivost dana filmovima koje smo doneli u glavama i slikama koje smo okačili na fejsbuk. Gradovi, planine, sunce, kiša, jezera, šume, festivali, roštilji, alkohol i ljudi koje ne viđamo svaki dan su odjednom delovali eonima daleko, a reči nisu bile dovoljno moćne da ih prizovu onakvima kakvima smo ih se sećali. Jedina jaka emocija u ponedeljak je bio osećaj izgubljene slobode, pojačan do neizdrža radnom rutinom. Kmetovi su se vratili u kraljevstvo prisilnog rada. Letargija i dosada su se paučinasto povatale po nama čim smo utisnuli guzice u ofis stolice i kresnuli ofis makine, a dan je trajao milion godina u paklu zahvaljujući predvidljivom izostanku bilo kakvog smislenog posla.
Posle dugo čekanih i jedva dočekanih 10 dana slobode, našli smo se neprirodno postrojeni, zakucani za kompjutere, ulisičeni za zamišljene radijatore posla u bolnim položajima. Fiksirani ko bube u ćilibaru, ko noge u gipsu, ko srednjovekovni mučenici u gvozdenim devicama... kapirate.

Punjenje baterija? Kakvo punjenje baterija?! Nas ne bi trebalo puštati da skidamo amove, jer jako žuljaju kad se vrate...

Uh, tako sam se lako privikla na šetanje uzbrdo i nizbrdo i posle ravno. Sekunde su mi bile potrebne da se priviknem i na Valjevsko pivo i na točeni Lav. Izuzetno brzo sam osetila kako mi prijaju duvan čvarci i kajmak, a za gulaš i špricer mi privikavanje nije bilo neophodno... posle sam se malo privikavala na bilijar, koji dugo nisam igrala, i na hladnoću šumske večeri prvog dana maja na Trenčtaun festivalu. Lako sam se pronašla u maminoj pažnji i poznatim ulicama i mestima maminog i tatinog grada. I u pomalo zaboravljenim osmesima i glasovima drugara. I u meni kakvom me oni znaju.

I nisam mislila da će mi biti potrebno privikavanje na moj obični život, al izgleda da prošlo premalo vremena da bih ga se stvarno uželela. Ili je prošlo previše vremena na koje sam se sa zadovoljstvom navikavala...

Cug Piva. Pa pogled u Nebo. Pa Šušte Grane. Pa se Nasmešiš. Vetrić te miluje po Licu, podigneš Kriglu i osetiš hladnu staklenu ivicu na Usnama.

I mali bedak za kraj. Lako i slučajno sam se navikla i na cigarete, pa ponovo moram da se privikavam na odvikavanje.

Ta, valjda je to taj život, koji kovitla u nama i pored nas, kako kad. Nastaje i nestaje kao omraženi dim, i radnim danima i odmorima, podjednako brzo i bez pitanja da li sme.