Saturday, January 24, 2009

Eu Bastards 2

Zaboravila sam da spomenem da je u Parizu bilo jako, jako hladno. Pogotovo kada ugledam ljude u starkama. Ali, to je dobra ideja - patike, bilo kakve patike mnogo bolje greju nego čizme, bilo koje čizme. Moje "patike za kišu" crne, ružne reebok skalamerije su više nego opravdale svoje korišćenje mog pasoša, što ne bih mogla da kažem za full leather dr martens - tvrde i hladne - al paradoksalne, noge ti se istovremeno kuvaju i odumiru bez cirkulacije ko u igmanskom maršu - čizme, koje bih rado ostavila u pariskom đubretu da mi nije bilo žao para koje sam dala za njih.
Te čizme će biti udobne za jedno dvajs godina, ako ih budem nosila redovno, i u njima budem plivala u okeanu, te ih budem sušila na suncu Sahare, i naizmenično bum upadala u kotao sa mašću i kotao sa vrelom rakijom. I ponovo okean, pa pustinja. Otprilike. Dok to ne uradim, neću ih vući u svet. Ukor pred isključenje.

Berlin je bio još hladniji. To je ona vrsta hladnoće kada imaš multilejernu odeću na sebi i fino ti je. Onda pređeš 50 metara i ok ti je. U sledećih 50 m ti se sledi lice i pripiški ti se. I onda skontaš da se krećeš usporeno, kao kroz vodu, jer ne osećaš udove. Onda utrčiš u kafić-restoran-muzej. Ali to je malo teže kada si u izbirljivom društvu. Jedno oće da se šeta (ne moš joj objasniti da -10 baš i nije vreme za nonšalantnu šetnjicu kao pored aprilske Sene), drugo oće taxi, treće izigrava turistu Japanca i klikće fotoaparat dok može da pomera prst... bilo koji prst... jedan se sledi, drugi čudesno proradi...
Na skoro demokratskom glasanju pobedio onaj sa taxijem. I idemo kod njegovog drugara.
Drugar ispadne simpa neger (mađarska reč za afrikance), Francuz, rodom iz Burkine Faso. Kaže čovek da je eto u Berlinu već mesec dana i da snima taj film, i da je reditelj veliki profesionalac koji traži mnogo.

I ja pitam, čisto da se uključim, a ko je reditelj?

Njih 4 se zablenu u mene, jer pričaju o njemu već po sata, al na francuskom (prokleta jezička barijera).

Tarantino.

Ne seri. Ti glumiš u novom filmu KTarantina koji se snima as we speak?

Oui.

Gledam čoveka drugim očima jer ću ga gledati na teveu.

A ko još glumi?

Pa, Bred Pit... e, danas je na set svratila Rosario Doson!

Gledam čoveka trećim očima.

A o čemu se radi u filmu?

Pa, radnja se dešava u WW2, to ti je kao drti dazn, kao grupa savezničkih vojnika, koji se zovu inglorijas bastrds, pa je svako specijalizovan za nešto, kao, znaš...


A kako se zove film?

Inglorijas bastards.

Aha.

Pošto sam ispucala sva "SandraRTSBiljanaexPINK pitanja", shvatila sam da nemam više šta da pitam. Na svu sreću, moj sledeći nalet inspiracije je došao kada samo bili u jermenskom restoranu sa još 2 glumca iz istog filma.

Ko u vicu, za stolom sede Francuz, Nemac i Amerikanac. Visoko simbolično, za ekipicu koja radi na istom WW2 filmu i druži se posle posla.

Sedi i Irkinja i Francuz. A sa nama je i Srbija! - objašnjava domaćin, Francuz glumac.

Dragi i ja sinhronizovano kličemo i mašemo, ko klizački parovi kad čekaju ocene.

Simpatični smo.

Krkamo mesence i slušamo razgovor 3 glumca. Nemac glumi Nemca, a Amerikanac je jedan od bastarda, onaj što skalpirava. Nije baš mnogo zanimljivo, jer su oni ipak u centru pažnje. I oseća se mali rivalitet. Nemac ne zatvara usta, otprilike se izvinjava što je Nemac i što su pobili tolke ljude pre ček, 60 i kusur godina. Ja mu objašnjavam da mi imamo mnogo svežiji rat na plećima i da su Roma people u lošem položaju u našoj zemlji jer smo rasisti, samo da bi se osećao bolje. Amerikanac nas posmatra ispod oka, jer je kuuul, a i nije siguran koji mi andrak radimo tu. Možda nas Kventin poslao da provociramo?

Nemac i dalje insistira da je ww2 veliko zlo, Amer priča anti PC vic o Jevrejima da bi zajebavao Nemca, ali Nemac u tome prepoznaje nepravdu. On ne može da priča viceve o Jevrejima, jer je Nemac! Ja mu objašnjavam da mi i dalje pričamo viceve o Bosancima, i čak poželim da ispričam neki, al se suzdržim.

Sedeli smo tako, zaglibljeni u četrdesete godine prošlog veka, sa svim nepravdama koje nismo uspevali da ispravimo. Ali našli smo načina da ih zaobiđemo.

Otišli smo još ranije.

U Rum trader baru, 2X2, koji drže 2 ekscentrična lika, sluša se samo muzika iz '20 i '30, a šanker je obučen kao gospodin iz tog perioda - bela košulja, crni prsluk i pantalone, cvikeri koji nemaju gornji ram, zlatni lanac koji se završava u džepiću prsluka (koji skriva otvarač, ne sat).

Dragi prepoznao muzički set Rine Keti, čime je zaslužio zvezdicu kod šankera, a ja sam pala u kratkotrajnu nemilost, jer sam se setila jedinog koktela koji kao pijem (Long Island Ice Tea), ali taj koktel šanker ne priznaje. I smatra 'pokazivanjem vrlo lošeg ukusa kada mu se to .... traži'. I ode.

Dovabila sam ga nazad i dobila koktel koji bi pila jedna dama, u recimo, '30 godinama prošlog veka, dama u, recimo, '30 tim godinama svog života.

White Lady je bio savršeno kiseo (džin, tripl sek, limun), a ja pozvana da svratim ponovo, da bi mi odredili tačan razmer sastojaka damske tekućine. Jer, svaka lejdi mora da zna kakav koktel voli.

Nismo se vratili ponovo, za ta tri preostala dana, ali kad sledeći put dođem u Berlin, planiram da posetim Monsieur Scholla i nastavim sa edukacijom. I to kostimirana u epohu. Čisto da mu udovoljim, jer zaslužuje.

Ostatak vremena smo obišli još par restorana, koji nisu zadovoljili naše istančane ukuse, svi sem jednog malog libanskog delija gde smo jeli savršenu Lentil soup (čorbuljak od sočiva ili leće).

I videli smo malo delova Berlina, malo turističkih must see spotova, malo moderne umetnosti (Paul Klee i Jeff Koons), malo DDR muzeja koji je ličio na kuću (nemojte meni da pokazujete školske kecelje i marame i kape, sećam se).

Stvarno ne očekujući, ušetali smo u još jednu epohu. Sećanje na DDR. Ghost zemlja paralelno egzistira kao senka turističkog Berlina. Sem muzeja, posetili smo i bar iz DDR '70 - '80 tih u kojem se muzika pušta isključivo sa singlica, a psihodelične tapete ukrašavaju 'kao 3D' poklopci bombonjera sa umiljatim životinjama.

I sva ta mesta u kojima vreme stoji, jer su ljudi odlučili tako. A mi upravo došli iz zemlje koja je cela takva, zaglavljena u limbou čekanja bolje budućnosti. A ne želimo to. Mislim, želimo da se zemlja promeni.

Hoću, bre, da putujem jeftino i lako, bez čekanja na gospoja vize, bez planiranja puta 6 meseci unapred. Zašto sam morala da zapanjim domaćine informacijom da mi je ovo prvi put stvarno u Evropi?

Tek kad se vratiš, shvatiš gde si bio...

I hoćeš da ideš dalje.

4 comments:

Tatjana said...

volim te.
uzzivala sam. pliz dodjite u februarijusu.

NovOrganizam said...

i ja tebe volim, i skoro da sam uzivala i dolazimo u februariusu, siguriccaaa!!!

Siboney said...

Ovo ti je kao san - zaspiš u DDR muzeju - Pariz, Berlin, Torino, Tarantino - probudiš se na izlaznoj stanici

Marina Milićević said...

super ti je blog. smejuljim se i uzivam. slucajno sam ga otkriva. prst se izgubio na opciji sledeći blog i evo me ovde. I sad ću te redovno followati. Ovo o omiljenom mi Tarantinu i njegovim bastardsima, san ili stvarno? zadivim ti u svakom slučaju:)))