Bili smo na sistematskom,
nabrajala sam šta podmladak jede:
Od svih stvari sam se setila najglupljih
"punjene paprike, punjene tikvice, musaka..."
- A krompir, šargarepa?
To je doktorirala...
- A karfiol?
Da. (razmišljam u sebi, obaren, preliven pavlakom i žumancetom, posut prezlom i zapečen u rerni.)
Jede i ribu. Losos i skušu.
Jede i mahunarke.
Pasiramo joj pasulj, juče je jela sočivo.
Grašak stvarno voli.
Nisam stigla da kažem da najviše voli biftek i da je jela i crveni kupus i brokoli i kupuščiće i kelj. Nisam stigla da ispričam da je jedino bacala hejt na kelerabu, al i da smo i to okrenuli u lajk.
Ali rekla sam da jede. Sve.
Sem svinje. To još nije probala.
Al jela je slaninu. Rado.
I jede jabuku dnevno.
Ali dr. je tek razrogačila oči kad sam ispričala da podmladak zna da doda "balon, loptu, igračku žabu... i da nađe oktopoda u knjizi."
Zaboravila sam da kažem, a i nije bilo vremena da kažem, da je jedina dobra primena ilustrovane knjižice "Vodič za roditelje - beba" koju smo dobili od Opštine Savski venac ta što je podmladak lista, pronalazi slike beba, pokazuje prstom i viče "beba".
Zaboravila sam da kažem da sa podjednakom strašću jede unutrašnje listove mog bureka nedeljom izjutra.
Elem, zaključak posete je da se vidi da joj posvećujem puno pažnje, što sam mislila da je normalno.
A moram da odam priznanje i mom bejbisiterskom pomoćniku, desnoj ruci i njušci na koju uvek mogu da se oslonim - jednom i jedinom, gospodinu mopsu Abiju. Njegova stručna pomoć i igračke su neprocenjivi.
Još malo pa prvi i treći rođendan.
Ribe.
Tuesday, February 14, 2012
Wednesday, February 01, 2012
Sisavci i njihove majke
Zamišljala sam bebe kao mekane, mirišljave, prepune ljubavi, bebe koje guguču, smeju se, plaču onako slatko kao da se smeju, spavaju, bebe koje se bave svojim bebećim stvarima i spavaju neka 23h dnevno... do škole.
Dobila sam tebe, priraslicu moga serdca, sada imaš 11 meseci i 11 kila, držiš me na gotovs i danju i noću.
Tvoj život je sve sem jednostavan i očekuješ od mene da ti se, je l', nađem.
Ja sam tvoja hrana/master chef. Polako prolaze dani besomučnog mlekoprodukta i 'dajtejojmajkakadgodtraži, javio je szo' i dani blendiranja svega u jednobojne kašice. Imaš svoja 2 zuba i desni koje svrbe. Grizeš, jedeš ko zmaj. Najviše voliš da jedeš ono što je u mom tanjiru.
Ja sam tvoje noge. Mojih metar i 60 su ok da se stvari pogledaju iz druge perspektive.
Ja sam tvoja učiteljica. 'Ta-to?' balon! slika! lampa! zid! pile! prase! ker! prozor! Kad prestanem da očekujem da ćeš da uradiš nešto vredno javljanja babama i dedama, ti kažeš prvu reč. Kada smo pomislili da ćeš zauvek puzati sporo unazad, ti si propuzala brzo unapred.
Ja sam tvoja pevaljka. Repertoar mi je zavidan - od dečijih klasika do narodnjaka. I uglavnom sve sa greškama u tekstu.
Ja sam tvoja spremačica. Kako uspeš da baciš parče sira sebi ispod dupeta? To mi je misterija.
Ja sam tvoja higijeničarka i maser. Kratim ti kandže kradom i masiram ti crevca dok me ispitivački gledaš.
Ja sam tvoj modni savetnik. C, to objašnjava što nosiš trenerke svaki dan.
Nekad mi se i zahvališ za sve.
Grleno urlikneš i ugrizeš me za nos.
Nisi zahtevna. Zahtevna si. Ne znam, drugačije sam zamišljala bebe.
By luhrman4 at 2012-02-01
Dobila sam tebe, priraslicu moga serdca, sada imaš 11 meseci i 11 kila, držiš me na gotovs i danju i noću.
Tvoj život je sve sem jednostavan i očekuješ od mene da ti se, je l', nađem.
Ja sam tvoja hrana/master chef. Polako prolaze dani besomučnog mlekoprodukta i 'dajtejojmajkakadgodtraži, javio je szo' i dani blendiranja svega u jednobojne kašice. Imaš svoja 2 zuba i desni koje svrbe. Grizeš, jedeš ko zmaj. Najviše voliš da jedeš ono što je u mom tanjiru.
Ja sam tvoje noge. Mojih metar i 60 su ok da se stvari pogledaju iz druge perspektive.
Ja sam tvoja učiteljica. 'Ta-to?' balon! slika! lampa! zid! pile! prase! ker! prozor! Kad prestanem da očekujem da ćeš da uradiš nešto vredno javljanja babama i dedama, ti kažeš prvu reč. Kada smo pomislili da ćeš zauvek puzati sporo unazad, ti si propuzala brzo unapred.
Ja sam tvoja pevaljka. Repertoar mi je zavidan - od dečijih klasika do narodnjaka. I uglavnom sve sa greškama u tekstu.
Ja sam tvoja spremačica. Kako uspeš da baciš parče sira sebi ispod dupeta? To mi je misterija.
Ja sam tvoja higijeničarka i maser. Kratim ti kandže kradom i masiram ti crevca dok me ispitivački gledaš.
Ja sam tvoj modni savetnik. C, to objašnjava što nosiš trenerke svaki dan.
Nekad mi se i zahvališ za sve.
Grleno urlikneš i ugrizeš me za nos.
Nisi zahtevna. Zahtevna si. Ne znam, drugačije sam zamišljala bebe.
By luhrman4 at 2012-02-01
Thursday, April 15, 2010
Wednesday, April 14, 2010
Intermezze
Kada smo posle 3,5 dana trebali da krenemo dalje - nije mi se išlo. Izrasli nam filteri za prebučan bejrutski saobraćaj, kao i njegov sastavni deo, taksiste koji su na svakih 10 m trubili i drali se 'Taxi!!!!' na nas.
'It's her - she looks like a tourist!', zaključio je recepcioner.
Reko, a ovaj dvometraš do mene u žutoj majici sa 3 crna fotoaparata i kamiljim Lonely Planetom u jednoj ruci, a mapom u drugoj se baš stopio sa Bejrućanima.
Taman smo se navikli na rutinu kafice u 'Al Kahwi', otpadanja u kafićima u Rue Monot i pogrešnih skretanja u nekim krajevima grada uz otkrivanje uvek novog i većeg zelenila ('Vi hev ol doz flavers in Serbia, bat smol. In Bejrut, evriting iz BIG!' mašem ja rukama vozaču iz hotela. On mi daje ubran puzavičiji cvet, 200 grama lavandine boje. Sladak miris u senci pet metara visokog eukaliptusa. Eh, grade, u tebi muškatle ko korov rastu. Biiig muškatle.), navikli se i na Ali G.-ja i ekipu na recepciji.
Primili smo se na Bejrut.
U tim nekim mislima smo se poseli na zadnje sedište bogato unutrašnje dekorisanog Ševroleta sa jednim lokalcem, dok je drugi seo na mesto suvozača, a treći pritisnuo gas.
Bye, Beirut! Hello, Damascus!
Nije mi bilo jasno zašto je moj saputnik isplanirao 5 h za prelaženje tričavih 120 km, ali već na izlazu iz Libana mi se javilo.
Pored puta, žuta kuća, velika, prepuna ljudi u 'loose fit' redovima pred šalterima. Neki stoje pored, ko publika. Jedan puši ispod znaka za zabranjeno pušenje, drugi donosi po 30 pasoša iz autobusa, treći donosi kafice uniformisanim licima za šalterima. Uniformisani uredno puše ispod znaka za zabranjeno pušenje.
Redovi za lokalce izgledaju lošije od reda za strance, ali tamo ljudi i završavaju posao. U našem je to jako pooo-laaako.
Nasmešimo se mi i stegnemo zube, i pola sata kasnije, evo nas nazad u taxiju.
Malo kasnije, ista scena na ulasku u Siriju. Ovaj put izgleda mnogo bolje - samo 3 osobe u redu za strance! Smeškam se ja na saputnike iz taxija, reko, završićemo pre njih!
..rac. Al ..rac.
Prvo, prvi je bio lik iz agencije koji je završavao vize za četu Meksikanaca. Onda, već vidimo svoj odraz u šalteru, samo ovo dvoje Amera ispred nas. Ijao. Majko mila, kad je Amer počeo da trčkara među šalterima i da se vraća po još para koje mu je dodavala njegova žena, glave uronjene u roman, a naši saputnici počeli prvo da navraćaju da vide gde smo, pa stajali u vratima, pa seli unutra bezizraznog, slajtli ubilačkog pogleda... blam. Za pogled na naše vize iz BGa vlastima je trebalo jako malo. Al to zadovoljstvo smo čekali dobrih sat vremena.
Usput, američki pasoš ko dečija slikovnica, kad se otvori, na prvoj strani ima i glavu orla i 'we are the people' tekst i neki sitniji tekst, u boji.
Posle smo se zezali da bi bilo super da je novi srpski pasoš muzički. Otvoriš ga i on odsvira 'Bože Pravde'. Sigurno bi bili hit na granicama. A taman i da označimo svečano stavljanje na listu il skidanje sa druge, šta god, što nam je omogućilo da putujemo kao pre.
Elem, seli nazad u taxi, niko neće ni da nas pogleda, promrmljali 'Sorry', a vozač nam se iskezio - 'You'll pay 20 dollars more for waiting.'
Šalio se.
'It's her - she looks like a tourist!', zaključio je recepcioner.
Reko, a ovaj dvometraš do mene u žutoj majici sa 3 crna fotoaparata i kamiljim Lonely Planetom u jednoj ruci, a mapom u drugoj se baš stopio sa Bejrućanima.
Taman smo se navikli na rutinu kafice u 'Al Kahwi', otpadanja u kafićima u Rue Monot i pogrešnih skretanja u nekim krajevima grada uz otkrivanje uvek novog i većeg zelenila ('Vi hev ol doz flavers in Serbia, bat smol. In Bejrut, evriting iz BIG!' mašem ja rukama vozaču iz hotela. On mi daje ubran puzavičiji cvet, 200 grama lavandine boje. Sladak miris u senci pet metara visokog eukaliptusa. Eh, grade, u tebi muškatle ko korov rastu. Biiig muškatle.), navikli se i na Ali G.-ja i ekipu na recepciji.
Primili smo se na Bejrut.
U tim nekim mislima smo se poseli na zadnje sedište bogato unutrašnje dekorisanog Ševroleta sa jednim lokalcem, dok je drugi seo na mesto suvozača, a treći pritisnuo gas.
Bye, Beirut! Hello, Damascus!
Nije mi bilo jasno zašto je moj saputnik isplanirao 5 h za prelaženje tričavih 120 km, ali već na izlazu iz Libana mi se javilo.
Pored puta, žuta kuća, velika, prepuna ljudi u 'loose fit' redovima pred šalterima. Neki stoje pored, ko publika. Jedan puši ispod znaka za zabranjeno pušenje, drugi donosi po 30 pasoša iz autobusa, treći donosi kafice uniformisanim licima za šalterima. Uniformisani uredno puše ispod znaka za zabranjeno pušenje.
Redovi za lokalce izgledaju lošije od reda za strance, ali tamo ljudi i završavaju posao. U našem je to jako pooo-laaako.
Nasmešimo se mi i stegnemo zube, i pola sata kasnije, evo nas nazad u taxiju.
Malo kasnije, ista scena na ulasku u Siriju. Ovaj put izgleda mnogo bolje - samo 3 osobe u redu za strance! Smeškam se ja na saputnike iz taxija, reko, završićemo pre njih!
..rac. Al ..rac.
Prvo, prvi je bio lik iz agencije koji je završavao vize za četu Meksikanaca. Onda, već vidimo svoj odraz u šalteru, samo ovo dvoje Amera ispred nas. Ijao. Majko mila, kad je Amer počeo da trčkara među šalterima i da se vraća po još para koje mu je dodavala njegova žena, glave uronjene u roman, a naši saputnici počeli prvo da navraćaju da vide gde smo, pa stajali u vratima, pa seli unutra bezizraznog, slajtli ubilačkog pogleda... blam. Za pogled na naše vize iz BGa vlastima je trebalo jako malo. Al to zadovoljstvo smo čekali dobrih sat vremena.
Usput, američki pasoš ko dečija slikovnica, kad se otvori, na prvoj strani ima i glavu orla i 'we are the people' tekst i neki sitniji tekst, u boji.
Posle smo se zezali da bi bilo super da je novi srpski pasoš muzički. Otvoriš ga i on odsvira 'Bože Pravde'. Sigurno bi bili hit na granicama. A taman i da označimo svečano stavljanje na listu il skidanje sa druge, šta god, što nam je omogućilo da putujemo kao pre.
Elem, seli nazad u taxi, niko neće ni da nas pogleda, promrmljali 'Sorry', a vozač nam se iskezio - 'You'll pay 20 dollars more for waiting.'
Šalio se.
Tuesday, April 13, 2010
Popravni, 2. deo
Drugi dan smo shvatili i da smo obišli Bejrut taj prvi dan.
Moram da objasnim naš način putovanja, ali mislim da ste već shvatili.
Mi smo gradski hodači. Ustanemo, pokupimo rančeve sa vodom, jaknama i LP i krenemo. Prvi dan kupimo 'u sitna crevca kartu' mesta na kojem smo i obiđemo glavna mesta, ostatak vremena istražujemo i gubimo se po nahođenju.
Pauze su kada smo gladni, žedni ili nam se piša. Kafa, pivo, sladoled, hrana, preferiramo mesta za posaditi guzicu. Na pauzama se obavezno ode u WC, čak iako nam se ne piša. Na pauzama se ne zadržava duže od sat. Kada ste gradski hodač, ne smete ni da jedete mnogo ni da pijete ni da se zadržavate na pauzama, jer višak može da utiče na kvalitet performansi. Retko koristimo prevoz, još ređe taxi, to sve u zavisnosti od mesta. U Bejrutu nismo ni jedno ni drugo.
Na mesto gde smo ostavili stvari, tj. u hotel ili hostel se vraćamo tek kada smo jako umorni. Spavanje nikad nije problem.
Da, lonely planet je divna knjiga za početak, za ideje i za prvi dan/put. Ali je ne treba uzimati za jedinu istinu i treba otkrivati mesta sam. Istorijske, geografske i te stvari pogode, al životne, 'nako. Ili mi nismo očekivana ciljna publika. Bilo kako bilo, bitno je da ta knjiga postoji i da je legitimni pasoš svih turista.
Tako smo u Hamri naleteli na salad bar Sokrat, gde smo ručali sledeće salate (vadili kako nam se učinilo ukusno i estetski), nesigurne oči a sigurne tejst bads su dešifrovale sledeće ukuse:
kiselu salatu od bamija i boranije, marinirani klikerasti ovčiji sir, salata od rukole, zelene, krastavaca, krompirići, hrskavo deep fried testo kojim se 'soli' neka salata, punjeni mali patlidžani i naravno, sveže ceđeni sok od narandže.
Već kad smo u kraju, aj na pravu kafu. Idemo u jučerašnju 'Al Kahwu', na sada, profi naručenu 'double turkish'. Creva se uključuju.
Raspalili po razglednicama i kujemo planove. Pričamo. Shvatamo da smo obišli veći deo turističkog Bejruta. Bejrut je mali, teško evropeizirani grad. Al Kahwa je super jer puštaju neki lokalni muzički kanal pa gledam šarene spotove.
Baka se javlja na telefon, vesti koje je primila je nagnaju da otrči na verandu i maše rukama. Lepuškasti biznismen peva, oko njega padaju krivulje na chartovima, izlazi ispred kao novobeogradske banke i peva, oko njega se lome 'ulični plesači'. Avion sleće, na pisti čeka baka sa familijom i kulturno-umetničkim društvom koje maše libanskim zastavama, evo ga i biznismen! On peva, baka ga grli.
Mala familija od 100 ljudi sedi u kao šumadijskoj bašti za stolovima i veseli se. Biznismen, sada casual sportski obučen, sedi i peva na dupetu traktora u pokretu. Vozač ga ignoriše. Biznismen, sada bosonog, leži porebarce na malom molu na jezeru. I peva. The end.
Shvatio čovek prave vrednosti.
A i mi smo. When in Middle East, drink turkish coffee. Despise Espresso. Frown on globalization. Try to run away from Europe.
(izgleda da sam izbrisala ceo pasus u kom serem kako smo tog jutra otisli u Hamru da kupimo kartu i da su nam svi rekli, ne ne ne, nema, jer sledece izdanje izlazi za mesec dana i da smo popili espreso u real francuskom bistrou. al sta je tu je)
Sa tom mišlju smo otišli u poslednju šansu za 'pravu kartu', Virgin Megastore.
Našli kartu. Razmišljali da li da se vratimo u Hamru da mašemo kartom pred nekim snobby 'french speakin' knjižarkama. I'm on ze phone, monsieur, no, no map. Shvatili da je to budalasto.
A i mom saputniku je previše laknulo da bi sad tu mi nešto kvarili. Skakutao je ko dete dok je listao knjiga-mapu. Jer, ma koliko da je Bejrut mali, ulice su podeljene po sektorima, i još dodatno zakomplikovane arapskim imenima i brojevima umesto imena. A mape iz LP se ne podudaraju sa realnim stanjem.
Pa to zahteva Almazu ili 2!
U Žemajze!
Sledeći stop hrana, u restoranu 'Le Chef', gde ti konobar legenda viče 'Welcome!' i 'Welcome to Beirut!' makar se i rodio u istom i dolazio da jedeš u taj restoran svaki dan. Mala rupasta kantina koju ispunjava veličina tog lika. Meni na francuskom, rukom ispisan. Ljudi mešani, od lokalaca do turista.
Pije se Arak, kao uzo. Meze libansko, fino, taman dosta. Ne možemo i glavno jelo.
Za sutra smo smislili da obiđemo jedan tržni centar i još malo okolinu. I da onda otperjamo u Siriju.
Moram da objasnim naš način putovanja, ali mislim da ste već shvatili.
Mi smo gradski hodači. Ustanemo, pokupimo rančeve sa vodom, jaknama i LP i krenemo. Prvi dan kupimo 'u sitna crevca kartu' mesta na kojem smo i obiđemo glavna mesta, ostatak vremena istražujemo i gubimo se po nahođenju.
Pauze su kada smo gladni, žedni ili nam se piša. Kafa, pivo, sladoled, hrana, preferiramo mesta za posaditi guzicu. Na pauzama se obavezno ode u WC, čak iako nam se ne piša. Na pauzama se ne zadržava duže od sat. Kada ste gradski hodač, ne smete ni da jedete mnogo ni da pijete ni da se zadržavate na pauzama, jer višak može da utiče na kvalitet performansi. Retko koristimo prevoz, još ređe taxi, to sve u zavisnosti od mesta. U Bejrutu nismo ni jedno ni drugo.
Na mesto gde smo ostavili stvari, tj. u hotel ili hostel se vraćamo tek kada smo jako umorni. Spavanje nikad nije problem.
Da, lonely planet je divna knjiga za početak, za ideje i za prvi dan/put. Ali je ne treba uzimati za jedinu istinu i treba otkrivati mesta sam. Istorijske, geografske i te stvari pogode, al životne, 'nako. Ili mi nismo očekivana ciljna publika. Bilo kako bilo, bitno je da ta knjiga postoji i da je legitimni pasoš svih turista.
Tako smo u Hamri naleteli na salad bar Sokrat, gde smo ručali sledeće salate (vadili kako nam se učinilo ukusno i estetski), nesigurne oči a sigurne tejst bads su dešifrovale sledeće ukuse:
kiselu salatu od bamija i boranije, marinirani klikerasti ovčiji sir, salata od rukole, zelene, krastavaca, krompirići, hrskavo deep fried testo kojim se 'soli' neka salata, punjeni mali patlidžani i naravno, sveže ceđeni sok od narandže.
Već kad smo u kraju, aj na pravu kafu. Idemo u jučerašnju 'Al Kahwu', na sada, profi naručenu 'double turkish'. Creva se uključuju.
Raspalili po razglednicama i kujemo planove. Pričamo. Shvatamo da smo obišli veći deo turističkog Bejruta. Bejrut je mali, teško evropeizirani grad. Al Kahwa je super jer puštaju neki lokalni muzički kanal pa gledam šarene spotove.
Baka se javlja na telefon, vesti koje je primila je nagnaju da otrči na verandu i maše rukama. Lepuškasti biznismen peva, oko njega padaju krivulje na chartovima, izlazi ispred kao novobeogradske banke i peva, oko njega se lome 'ulični plesači'. Avion sleće, na pisti čeka baka sa familijom i kulturno-umetničkim društvom koje maše libanskim zastavama, evo ga i biznismen! On peva, baka ga grli.
Mala familija od 100 ljudi sedi u kao šumadijskoj bašti za stolovima i veseli se. Biznismen, sada casual sportski obučen, sedi i peva na dupetu traktora u pokretu. Vozač ga ignoriše. Biznismen, sada bosonog, leži porebarce na malom molu na jezeru. I peva. The end.
Shvatio čovek prave vrednosti.
A i mi smo. When in Middle East, drink turkish coffee. Despise Espresso. Frown on globalization. Try to run away from Europe.
(izgleda da sam izbrisala ceo pasus u kom serem kako smo tog jutra otisli u Hamru da kupimo kartu i da su nam svi rekli, ne ne ne, nema, jer sledece izdanje izlazi za mesec dana i da smo popili espreso u real francuskom bistrou. al sta je tu je)
Sa tom mišlju smo otišli u poslednju šansu za 'pravu kartu', Virgin Megastore.
Našli kartu. Razmišljali da li da se vratimo u Hamru da mašemo kartom pred nekim snobby 'french speakin' knjižarkama. I'm on ze phone, monsieur, no, no map. Shvatili da je to budalasto.
A i mom saputniku je previše laknulo da bi sad tu mi nešto kvarili. Skakutao je ko dete dok je listao knjiga-mapu. Jer, ma koliko da je Bejrut mali, ulice su podeljene po sektorima, i još dodatno zakomplikovane arapskim imenima i brojevima umesto imena. A mape iz LP se ne podudaraju sa realnim stanjem.
Pa to zahteva Almazu ili 2!
U Žemajze!
Sledeći stop hrana, u restoranu 'Le Chef', gde ti konobar legenda viče 'Welcome!' i 'Welcome to Beirut!' makar se i rodio u istom i dolazio da jedeš u taj restoran svaki dan. Mala rupasta kantina koju ispunjava veličina tog lika. Meni na francuskom, rukom ispisan. Ljudi mešani, od lokalaca do turista.
Pije se Arak, kao uzo. Meze libansko, fino, taman dosta. Ne možemo i glavno jelo.
Za sutra smo smislili da obiđemo jedan tržni centar i još malo okolinu. I da onda otperjamo u Siriju.
Monday, April 12, 2010
Popravni, 1. deo
Kada se ideja pojavila, zvučala je čudno. Idemo u Libiju i Siriju? Liban? Jel to u Africi? Dobro, izvini... Damask, a onaj drugi grad? Bej-rut. Ček, nije tamo neki rat?
Aaa, bio. Dobro.
Ja sam kreten što se geografije i istorije tiče, uprkos kilama petica tokom školovanja. Za to krivim sebe i školski sistem. Sigurno sam u nekom momentu mogla, probuđena u pola noći, da pokažem i Liban i Siriju na generacijama habanoj školskoj karti i da izdeklamujem broj stanovnika i stoke i izvoz po privrednim granama, kao i rudna bogatstva (crno zlato, kako nastavnici vole da se kaže). Sigurno sam onda, po razvijenoj tehnici fotografskog bubanja, mogla da nabrajam vladare, loze i bitke, tačno u zarez, i bez ikakve prave slike o čemu pričam.
Al od svih tih bogatstava besplatnog školstva - u mojoj nekada nepropusnoj tintari ostalo je veoma malo.
Sedi, 1.
Za popravni sam pokušala da spremim gradivo. Obavezna literatura - 'usamljenog planeta korica plava, kamilina iz profila glava'. Toliko sam otprilike uspela da vidim od knjige, jer je moj lični vodič i inicijator 'Sirijalibijane' knjigu nosio sa sobom i nerado mi je ustupao. A njemu nije ni trebala, on sve zna. Ipak sam uspela da pogledam slike.
Posle pravog turskog sendviča (turkish airline sendvičića u letu, pa Efesa ladne zmije na Ataturku u sedu, pa turkish airline sendvičića u letu) stigli smo u Bliski Istok. Avion mi je dovoljno puta pustio animaciju sa avionom i regionom pa sam stvarno saznala gde idemo. Eh, da smo takvo nastavno sredstvo imali u OŠ.
A tamo, noć. Ček in to hotel.
Prvi dan smo stiskali knjigu i jedno drugo za ruku i pretrčavali ulica Bejruta. Glavu u torbu i trk preko. Oni trube, oni jure, oni ne staju nikom, a najmanje semaforu.
Lepo nam, sleđenima na kratkom pešačkom prelazu - nikako da se usudimo da spustimo nogu sa trotara, kaže lokalac: samo krenite. niko vam neće stati.
I prvi utisci, nervoza u saobraćaju, beogradske 'uzbrdo-nizbrdo' ulice, prolećno jako sunce, prelepa vegetacija i stare kuće, ko vile na moru. I more.
Šetamo po šetalištu Kornišu do Pigeon rocksa, dve stene koje izviruju ko dva morska zuba. Omiljeno otpadalište familija nedeljom. Porodično okupljanje počinje smandrljavanjem niz stazu koja više liči na klizište - prvo tata i sin ili brat, jedan vuče džak i mali metalni roštilj ili mangal a drugi mu pomaže balansirajući family size staklenu nargilu (ili šišu) uz plastični balon vode. Za njima se kotrlja buljuk dece, a za decom umaramljena mama u štiklama, natovarena kesama sendviča i sokova. Kad nađu zgodno mesto, bace ćebe, zbace cipele, kresnu šišu. 'Zagledani u pučinu' pućkaju aromatične ladne dimove. Divota.
Kornis
Druga impresija koju nosim iz Bejruta je hrana. Posetila sam u begeu kafe Bejrut, pa sam znala za lepote libanskog mezea, ali ovde me je dočekalo...
pušenje svuda, turska kafa svuda, hranaaa sjajna.
Prvi dan smo došli do LP preporučenog fast fooda 'Barbar' (trupe su se posvađale usput, njemu se jelo, meni se kafe pilo) i naručili Chicken Shawarma plate.
Dobili smo poslužavnike sa 2 arapska hleba (kao tortilje) između kojih je bilo po kile fino pečenog pilećeg girosa, uz humus, pastu od belog luka (kao majonez al od belanaca), salatu kupus sa jogurt prelivom, turšiju i rusku salatu. Uz dva pakovanja sa po 10 arapskih lebova koje nismo ni takli.
Odbrektali smo, jeli, trpali u džepove i sabijali po tanjiru da izgleda manje, ali svejedno, ostaci su svedočili da smo žešći turisti. Beli pojas, prvi dan.
Onda smo otišli na kafu, u oblast koja se zove Hamra, kafić 'Al Kahwa', prekoputa Američkog Univerziteta u Bejrutu i tamo zašišili jabuku. I poslurpali pravu tursku kaficu.
Onda smo tražili i našli centar, veliku džamiju, pa oblast Žemajze, poznatu po ludom noćnom životu i kafićima koji služe alkohol, i u kafiću Torino Ekspress popili prvo libansko pivo, malu i skupu "Almazu". Dobro, 2 Almaze.
Onda nas nije mrzelo ni da odemo do treće turistički bitne oblasti, Ašrafije, gde smo u treši kafiću "Hole in the Wall" popili još malo male Almaze, neverovatno kako je pivo kompatibilno sa šetnjama, i pošto je već postajalo kasno, mi smo ponovo bili gladni, pa smo otišli u "Zaatar W Zait", odnosno u 'Začin i ulje', restoran u lancu libanske brze hrane. Tamo sam se oduševila Manakeshom, kao malom pizzom, tanjom od pizze. Moja je bila reklamirana kao 'najbolje od oba sveta', što i jeste. Sir i preliv - maslinovo ulje, susam i majčina dušica u prahu. On je uzeo baked falafel, koji je isto bio fin, zamotan u obliku tortilje, i manakesh koji nas je podsetio na Lahmacun (Lahmadžun) sa dodatkom fino začinjenog mlevenog mesa, tursko jelo koje smo najviše voleli u Skopju, kad smo ga i otkrili.
Posle lagane polusatne šetnje do hotela uz TRUB! TRUB! HONK! SKVIIIIK! BRM! ZVRND! i neuspelog pokušaja lova na pivo u radnji (turisti saliviraju ispred brendiranog frižidera, te ga otvaraju da bi zatekli bezalkoholno pivo), ispovedili smo se recepcionaru, ličećem na Ali G.ja, gde smo sve bili prvi dan.
- A, onda ste zreli za spavanje.
Aaa, bio. Dobro.
Ja sam kreten što se geografije i istorije tiče, uprkos kilama petica tokom školovanja. Za to krivim sebe i školski sistem. Sigurno sam u nekom momentu mogla, probuđena u pola noći, da pokažem i Liban i Siriju na generacijama habanoj školskoj karti i da izdeklamujem broj stanovnika i stoke i izvoz po privrednim granama, kao i rudna bogatstva (crno zlato, kako nastavnici vole da se kaže). Sigurno sam onda, po razvijenoj tehnici fotografskog bubanja, mogla da nabrajam vladare, loze i bitke, tačno u zarez, i bez ikakve prave slike o čemu pričam.
Al od svih tih bogatstava besplatnog školstva - u mojoj nekada nepropusnoj tintari ostalo je veoma malo.
Sedi, 1.
Za popravni sam pokušala da spremim gradivo. Obavezna literatura - 'usamljenog planeta korica plava, kamilina iz profila glava'. Toliko sam otprilike uspela da vidim od knjige, jer je moj lični vodič i inicijator 'Sirijalibijane' knjigu nosio sa sobom i nerado mi je ustupao. A njemu nije ni trebala, on sve zna. Ipak sam uspela da pogledam slike.
Posle pravog turskog sendviča (turkish airline sendvičića u letu, pa Efesa ladne zmije na Ataturku u sedu, pa turkish airline sendvičića u letu) stigli smo u Bliski Istok. Avion mi je dovoljno puta pustio animaciju sa avionom i regionom pa sam stvarno saznala gde idemo. Eh, da smo takvo nastavno sredstvo imali u OŠ.
A tamo, noć. Ček in to hotel.
Prvi dan smo stiskali knjigu i jedno drugo za ruku i pretrčavali ulica Bejruta. Glavu u torbu i trk preko. Oni trube, oni jure, oni ne staju nikom, a najmanje semaforu.
Lepo nam, sleđenima na kratkom pešačkom prelazu - nikako da se usudimo da spustimo nogu sa trotara, kaže lokalac: samo krenite. niko vam neće stati.
I prvi utisci, nervoza u saobraćaju, beogradske 'uzbrdo-nizbrdo' ulice, prolećno jako sunce, prelepa vegetacija i stare kuće, ko vile na moru. I more.
Šetamo po šetalištu Kornišu do Pigeon rocksa, dve stene koje izviruju ko dva morska zuba. Omiljeno otpadalište familija nedeljom. Porodično okupljanje počinje smandrljavanjem niz stazu koja više liči na klizište - prvo tata i sin ili brat, jedan vuče džak i mali metalni roštilj ili mangal a drugi mu pomaže balansirajući family size staklenu nargilu (ili šišu) uz plastični balon vode. Za njima se kotrlja buljuk dece, a za decom umaramljena mama u štiklama, natovarena kesama sendviča i sokova. Kad nađu zgodno mesto, bace ćebe, zbace cipele, kresnu šišu. 'Zagledani u pučinu' pućkaju aromatične ladne dimove. Divota.
Kornis
Druga impresija koju nosim iz Bejruta je hrana. Posetila sam u begeu kafe Bejrut, pa sam znala za lepote libanskog mezea, ali ovde me je dočekalo...
pušenje svuda, turska kafa svuda, hranaaa sjajna.
Prvi dan smo došli do LP preporučenog fast fooda 'Barbar' (trupe su se posvađale usput, njemu se jelo, meni se kafe pilo) i naručili Chicken Shawarma plate.
Dobili smo poslužavnike sa 2 arapska hleba (kao tortilje) između kojih je bilo po kile fino pečenog pilećeg girosa, uz humus, pastu od belog luka (kao majonez al od belanaca), salatu kupus sa jogurt prelivom, turšiju i rusku salatu. Uz dva pakovanja sa po 10 arapskih lebova koje nismo ni takli.
Odbrektali smo, jeli, trpali u džepove i sabijali po tanjiru da izgleda manje, ali svejedno, ostaci su svedočili da smo žešći turisti. Beli pojas, prvi dan.
Onda smo otišli na kafu, u oblast koja se zove Hamra, kafić 'Al Kahwa', prekoputa Američkog Univerziteta u Bejrutu i tamo zašišili jabuku. I poslurpali pravu tursku kaficu.
Onda smo tražili i našli centar, veliku džamiju, pa oblast Žemajze, poznatu po ludom noćnom životu i kafićima koji služe alkohol, i u kafiću Torino Ekspress popili prvo libansko pivo, malu i skupu "Almazu". Dobro, 2 Almaze.
Onda nas nije mrzelo ni da odemo do treće turistički bitne oblasti, Ašrafije, gde smo u treši kafiću "Hole in the Wall" popili još malo male Almaze, neverovatno kako je pivo kompatibilno sa šetnjama, i pošto je već postajalo kasno, mi smo ponovo bili gladni, pa smo otišli u "Zaatar W Zait", odnosno u 'Začin i ulje', restoran u lancu libanske brze hrane. Tamo sam se oduševila Manakeshom, kao malom pizzom, tanjom od pizze. Moja je bila reklamirana kao 'najbolje od oba sveta', što i jeste. Sir i preliv - maslinovo ulje, susam i majčina dušica u prahu. On je uzeo baked falafel, koji je isto bio fin, zamotan u obliku tortilje, i manakesh koji nas je podsetio na Lahmacun (Lahmadžun) sa dodatkom fino začinjenog mlevenog mesa, tursko jelo koje smo najviše voleli u Skopju, kad smo ga i otkrili.
Posle lagane polusatne šetnje do hotela uz TRUB! TRUB! HONK! SKVIIIIK! BRM! ZVRND! i neuspelog pokušaja lova na pivo u radnji (turisti saliviraju ispred brendiranog frižidera, te ga otvaraju da bi zatekli bezalkoholno pivo), ispovedili smo se recepcionaru, ličećem na Ali G.ja, gde smo sve bili prvi dan.
- A, onda ste zreli za spavanje.
Thursday, March 11, 2010
O ljubavi
Mama mi je i ove godine uvalila sledovanje kitnikeza.
Nemam srca da joj kažem da ja to ne volim.
Ona je jednostavno oduševljena, mislim čak ni ne ukusom, već procesom pravljenja te čudne želatinozne stvari i svake godine ga sa istim entuzijazmom kali, izliva i uvaljuje najmilijima. To se nešto kuva, pa se lije u modle, pa se istrese napolje naopako (mislim da joj je TO omiljeni deo), drži u ostavi mesecima i jede na kriške. Kao zgusnuti džem.
Obično strpam dobijeni kitnikez u zadnji deo frižidera i zaboravim na njega. Onda, kroz par meseci, kada otapamo frižider, nađem plastičnu posudu sa buđavom tvari (šta je ovo?! a, kako se ono zove - kitnikez?) i bez griže savesti ga strpam u kantu za đubre.
Ali ove godine je kitnikez bio ogroman. Mislim da je imao oko kilo žive vage. Sama ga je dopremila do Beograda, a ja sam ga jedva ugurala u frižider.
Monolitno impozantan, kočio je normalan saobraćaj i život. Ponadala sam se da će ga 'dragi smanjiti', ili da će sam od sebe da nestane. Ali, badava. Svaki put kada bih otvorila vrata od fridža, gledao je u mene.
Jeeeedi meeee...
Ne mogu, ne volim. Izvini.
I tako je to trajalo neko vreme. Do pitanja.
'Šta je ovo? Oćeš ti da jedeš ovo? Dobro, da ga bacimo.'
On ga je izvadio na 'radnu površinu' koja je, naravno, sve sem radna.
Ne znam tačno šta me je nateralo da uradim stvar koju sam uradila... ali, u meni su se probudili zaštitnički osećaji. Bilo mi je žao kitnikeza, kog i dalje nisam htela da jedem, i onda sam ga stavila u pretpanu ostavu, među patike sa sporta i prljav veš, na hladno.
Par dana kasnije, on ga je pronašao.
'Šta je ovo? Što si ga stavila tu?! Mislio sam da ćeš da ga baciš?'
I vratio ga na (sve sem) radnu površinu.
Ne znam tačno zašto, ali par sati kasnije se oslobodilo mesto za parkiranje u frižideru, pa sam vratila kitnikez tamo.
Sledeće jutro sam zatekla kitnikez na radnoj površini, ne verujem da je sam išetao, pa sam ga vratila među patike.
To veče:
'Šta je ovo? Otkud on tu ponovo?! Ovo me već plaši, stalno se pojavljuje! Mislio sam da si ga bacila... Oćeš da ga baciš?'
Oću. Ali...
Ne znam tačno zašto, nisam mogla, pa sam ga ko regular Anu Frank sakrila na kuhinjski prozor, spolja. Na hladno.
Uskoro se začuo urlik sa prozora.
'Pa ti nisi normalna! Pašće dole na nekoga...'
Danas sam ga ponovo srela na radnoj površini, zatrpanijoj i musavijoj nego obično, i prekratila mu muke.
Volim mamu, al ne volim kitnikez.
Nemam srca da joj kažem da ja to ne volim.
Ona je jednostavno oduševljena, mislim čak ni ne ukusom, već procesom pravljenja te čudne želatinozne stvari i svake godine ga sa istim entuzijazmom kali, izliva i uvaljuje najmilijima. To se nešto kuva, pa se lije u modle, pa se istrese napolje naopako (mislim da joj je TO omiljeni deo), drži u ostavi mesecima i jede na kriške. Kao zgusnuti džem.
Obično strpam dobijeni kitnikez u zadnji deo frižidera i zaboravim na njega. Onda, kroz par meseci, kada otapamo frižider, nađem plastičnu posudu sa buđavom tvari (šta je ovo?! a, kako se ono zove - kitnikez?) i bez griže savesti ga strpam u kantu za đubre.
Ali ove godine je kitnikez bio ogroman. Mislim da je imao oko kilo žive vage. Sama ga je dopremila do Beograda, a ja sam ga jedva ugurala u frižider.
Monolitno impozantan, kočio je normalan saobraćaj i život. Ponadala sam se da će ga 'dragi smanjiti', ili da će sam od sebe da nestane. Ali, badava. Svaki put kada bih otvorila vrata od fridža, gledao je u mene.
Jeeeedi meeee...
Ne mogu, ne volim. Izvini.
I tako je to trajalo neko vreme. Do pitanja.
'Šta je ovo? Oćeš ti da jedeš ovo? Dobro, da ga bacimo.'
On ga je izvadio na 'radnu površinu' koja je, naravno, sve sem radna.
Ne znam tačno šta me je nateralo da uradim stvar koju sam uradila... ali, u meni su se probudili zaštitnički osećaji. Bilo mi je žao kitnikeza, kog i dalje nisam htela da jedem, i onda sam ga stavila u pretpanu ostavu, među patike sa sporta i prljav veš, na hladno.
Par dana kasnije, on ga je pronašao.
'Šta je ovo? Što si ga stavila tu?! Mislio sam da ćeš da ga baciš?'
I vratio ga na (sve sem) radnu površinu.
Ne znam tačno zašto, ali par sati kasnije se oslobodilo mesto za parkiranje u frižideru, pa sam vratila kitnikez tamo.
Sledeće jutro sam zatekla kitnikez na radnoj površini, ne verujem da je sam išetao, pa sam ga vratila među patike.
To veče:
'Šta je ovo? Otkud on tu ponovo?! Ovo me već plaši, stalno se pojavljuje! Mislio sam da si ga bacila... Oćeš da ga baciš?'
Oću. Ali...
Ne znam tačno zašto, nisam mogla, pa sam ga ko regular Anu Frank sakrila na kuhinjski prozor, spolja. Na hladno.
Uskoro se začuo urlik sa prozora.
'Pa ti nisi normalna! Pašće dole na nekoga...'
Danas sam ga ponovo srela na radnoj površini, zatrpanijoj i musavijoj nego obično, i prekratila mu muke.
Volim mamu, al ne volim kitnikez.
Friday, February 05, 2010
Čista so
Bila jednom jedna tetka.
Zamolio me tetak da na sahrani kažem reč-dve o njoj i tako to, al nisam mogla.
Nisam ni plakala na sahrani, nisam ja dobra sa tim opštim žalostima, uplaši me sva ta tuga, ne znam da delim, ne znam da plačem u društvu.
Par meseci kasnije dođem turistički u jednu jako lepu katedralu u kojoj se dešava nedeljna misa.
Džaba turisti stoka i fotoaparati i zima i odmor, otplačem sve što sam imala za tetku i za sve nas koji smo živeli uz nju i za sve nas kojima nedostaje.
Bio jednom jedan drugar.
Na sahrani pročita drugar mejl od drugara u kom prvi put za vreme ceremonije čujem ime pod kojim ga znam.
Par dana kasnije šetam kera i plačem po dorćolu i njega i njegovu mamu i tetku i ujaka i sve nas kojima nedostaje.
Par dana kasnije uveče plačem.
I za tetku i za Tacnu.
Zamolio me tetak da na sahrani kažem reč-dve o njoj i tako to, al nisam mogla.
Nisam ni plakala na sahrani, nisam ja dobra sa tim opštim žalostima, uplaši me sva ta tuga, ne znam da delim, ne znam da plačem u društvu.
Par meseci kasnije dođem turistički u jednu jako lepu katedralu u kojoj se dešava nedeljna misa.
Džaba turisti stoka i fotoaparati i zima i odmor, otplačem sve što sam imala za tetku i za sve nas koji smo živeli uz nju i za sve nas kojima nedostaje.
Bio jednom jedan drugar.
Na sahrani pročita drugar mejl od drugara u kom prvi put za vreme ceremonije čujem ime pod kojim ga znam.
Par dana kasnije šetam kera i plačem po dorćolu i njega i njegovu mamu i tetku i ujaka i sve nas kojima nedostaje.
Par dana kasnije uveče plačem.
I za tetku i za Tacnu.
Thursday, December 24, 2009
2 sata 15 minuta kasnije
me: rakija gotova
milos: jeah
me: a slusam dzonija kesa
da me ohrabri da ubijem
i shot a carp in renoooo
milos: mercy carp
milos: jeah
me: a slusam dzonija kesa
da me ohrabri da ubijem
i shot a carp in renoooo
milos: mercy carp
veri meri krismas
me: jbt
secem sarana a on se mrda
milos: sta sta
me: vristim
milos: idupm
me: iiiiiiiiiiiiiiiiiiii
ker me gleda
milos: mazni ga po glavi
me: pipnem saran
nema glavu!!!!
on se mice
milos: ih
bem ti sarana
me: kaze mi mama
nije to nista, meni jedan skako kad sam stavila luk na njega
)))
jbt
milos: hehe
me: uzas
znaci, prestravljena sam
zombi
milos: jes
gadno
me: vristim ko keri bredso
milos: bolje curka
me: uzas
sad ne smem da ga vratim u fridz
milos: ostavi ga tu
me: vratil ga na dasci
u fridz
Sent at 11:59 AM on Thursday
me: a malisa onako zabaci usi
kafd ja iiiiiichem
milos: hehe
plasi se maji
me: jos me mama zajebava
odnesi sarana kod veta, da ga on ubije
milos: hehe
me: i preseci a na pola, onda se nece mrdati. ili ce mrdati manje.
))))))))))))))))
milos: kuku
me: upola manje
))
zato se prvo pravi zamedljana rakija
milos:
me: onda te boli kurac dal se mrda ili ne
milos: lele
Sent at 12:06 PM on Thursday
secem sarana a on se mrda
milos: sta sta
me: vristim
milos: idupm
me: iiiiiiiiiiiiiiiiiiii
ker me gleda
milos: mazni ga po glavi
me: pipnem saran
nema glavu!!!!
on se mice
milos: ih
bem ti sarana
me: kaze mi mama
nije to nista, meni jedan skako kad sam stavila luk na njega
)))
jbt
milos: hehe
me: uzas
znaci, prestravljena sam
zombi
milos: jes
gadno
me: vristim ko keri bredso
milos: bolje curka
me: uzas
sad ne smem da ga vratim u fridz
milos: ostavi ga tu
me: vratil ga na dasci
u fridz
Sent at 11:59 AM on Thursday
me: a malisa onako zabaci usi
kafd ja iiiiiichem
milos: hehe
plasi se maji
me: jos me mama zajebava
odnesi sarana kod veta, da ga on ubije
milos: hehe
me: i preseci a na pola, onda se nece mrdati. ili ce mrdati manje.
))))))))))))))))
milos: kuku
me: upola manje
))
zato se prvo pravi zamedljana rakija
milos:
me: onda te boli kurac dal se mrda ili ne
milos: lele
Sent at 12:06 PM on Thursday
Saturday, November 21, 2009
Španska mlada
Ja sam svašta morao da uradim da bi stigao ovde gde sam,
kaže mi otac ispred podzemne garaže kod Gradske skupštine na rastanku.
Daleko je od Terazija do Dorćola, pa smo se našli na neutralnoj teritoriji.
Do tada sam već primetila da sam nasledila njegove, a saznala da teta Tereska, po njegovom mišljenju, ima lepe nokte. I da je ista baka Maja. Ekscentrična ludača sa grandioznim pričama. Prećutala sam da i on malo liči na roditeljku. A i ja na njega.
Dve kafe i kisela, 400 dinara.
Naš odnos je oduvek bio pasomačiji. Dok sam odrastala. Ja sam bila najpametnija, on je bio najiskusniji. Oboje eksplozivni. Dve drama queens pod istim krovom.
Uspešno sam držala dijetu gledajući njega kako jede nedeljni ručak. Mrzela sam i njega i pušenje gledajući kako mu cigareta dogoreva među prstima dok mu znojava glava pada na izanđalu atlet majicu u popodnevnom kljucanju. Njegovi saveti glede moje fakultetske i uopšte budućnosti su zvučali stravično. Ekonomija, pravo ili medicina. Ili ili. Samo.
Ništa nisam uradila kako mi je rekao i ipak sam postala jako slična njemu. Što sam oduvek i bila. Obradovalo me je kada mi je rekao da je uprkos aktivnosti u privatnom i sportskom sektoru i dalje redovan u gradskoj skupštini.
- A jel viđaš Ildiko Lovaš? Baš čitam jednu njenu knjigu.
- Reeedovno. Dobro piše?
- Jako dobro. A kakva je?
- Ista ko ti. Mala i kratko ošišana. Baš ću da joj kažem. Kako se zove knjiga?
- Španska nevesta. Bolje (valjda će zapamtiti), španska mlada.
kaže mi otac ispred podzemne garaže kod Gradske skupštine na rastanku.
Daleko je od Terazija do Dorćola, pa smo se našli na neutralnoj teritoriji.
Do tada sam već primetila da sam nasledila njegove, a saznala da teta Tereska, po njegovom mišljenju, ima lepe nokte. I da je ista baka Maja. Ekscentrična ludača sa grandioznim pričama. Prećutala sam da i on malo liči na roditeljku. A i ja na njega.
Dve kafe i kisela, 400 dinara.
Naš odnos je oduvek bio pasomačiji. Dok sam odrastala. Ja sam bila najpametnija, on je bio najiskusniji. Oboje eksplozivni. Dve drama queens pod istim krovom.
Uspešno sam držala dijetu gledajući njega kako jede nedeljni ručak. Mrzela sam i njega i pušenje gledajući kako mu cigareta dogoreva među prstima dok mu znojava glava pada na izanđalu atlet majicu u popodnevnom kljucanju. Njegovi saveti glede moje fakultetske i uopšte budućnosti su zvučali stravično. Ekonomija, pravo ili medicina. Ili ili. Samo.
Ništa nisam uradila kako mi je rekao i ipak sam postala jako slična njemu. Što sam oduvek i bila. Obradovalo me je kada mi je rekao da je uprkos aktivnosti u privatnom i sportskom sektoru i dalje redovan u gradskoj skupštini.
- A jel viđaš Ildiko Lovaš? Baš čitam jednu njenu knjigu.
- Reeedovno. Dobro piše?
- Jako dobro. A kakva je?
- Ista ko ti. Mala i kratko ošišana. Baš ću da joj kažem. Kako se zove knjiga?
- Španska nevesta. Bolje (valjda će zapamtiti), španska mlada.
Subscribe to:
Posts (Atom)